Nestabilna Srbija

0
131

Kako smo posle 26 godina od završetka rata na prostoru SFRJ i 22 godine od napada NATO na SRJ došli do toga da su glavna regionalna politička pitanja potreba da se održi mir i stabilnost? Zar to ne bi trebalo da se podrazumeva? Sigurno je da može biti i više od jednog faktora, ali je neophodno izdvojiti onaj glavni: već 9 godina je na vlasti u Srbiji političar koji je 90-ih huškao na rat, a onda se do 2008. godine protivio pomirenju i ulasku Srbije u EU. Šta je iz toga naučio?

Tokom više od dva sata razgovora sa poznatim sarajevskim novinarom Senadom Hadžifejzovićem, Aleksandar Vučić je više puta ponovio svoju osnovnu poruku da je interes Srbije „mir i stabilnost“. I nema razloga da mu ne verujemo. Mir i stabilnost su potrebni svima, a ko će to bolje garantovati od nekadašnjih političkih predstavnika ratne opcije. Ali takve garancije ne bi imale naročitu težinu ako bi se razvezala sva politička čvorišta sa destabilizujućim potencijalom, pre svega odnosi Srbije i Kosova ili situacija u Bosni i Hercegovini. Vučić se prodaje kao mirotvorac i stabilokrata isključivo u situaciji potencijalnog sukoba i zato je neophodno da Mile Dodik najavljuje izlazak RS iz BiH, dok Vulin zagovara srpsko ujedinjenje, izmišljajući titule za svog političkog šefa kao što su „predsednik svih Srba“ i „vrhovni komandant“.

Hadžifejzović je, činilo se, lično bio najviše zainteresovan za Vučićev stav o nepotpisanim papirima (non-paper) u kojima se iznose predlozi za promenu granica na Zapadnom Balkanu, a u kojima bi najnepovoljnije prošla BiH. Vučić je izjavio da ga takvi predlozi ne zanimaju i da promene granica neće biti i – umirujući sagovornika – takođe je rekao da neće biti ni rata. I zaista, rizik je preveliki. Vučićeva elita je do privilegija i bogatstva došla protivpravnim sredstvima u miru, uz blagoslov od strane zapadnih partnera, te ih jedino tako može i održati. Do destabilizacije može doći, ali samo u fazi kada Vučić počne da gubi vlast, s tim što će se u tom slučaju destabilizovati Srbija, a ne BiH. Koliko je stabilokratama silazak sa vlasti i gubitak moći nezamisliv, dobro se proteklih meseci vidi na primeru Mila Đukanovića. On je neophodan dok postoji opasnost od „srpskog sveta“. Vučić je neophodan… pa isto tako, dok se nećka da otvoreno prihvati epolete vrhovnog komandanta svih Srba koje mu nudi Vulin. Đukanović je izneverio Miloševića, Vučić samog sebe od ranije, ali jedno pravilo važi za obojicu – ne praviti prevelike probleme zapadnim partnerima.

Da Vas podsetimo:  Nema veze ko je poligrafista, ne možete da varate mašinu

Težište razgovora sa Hadžifejzovićem, kao i težište interesovanja javnosti za nepotpisane papire, bilo je na regionalnim odnosima i potrebi da se održi regionalna stabilnost, ali se podrazumevalo da je Srbija ionako politički (mrtva) stabilna na čelu sa Vučićem. Daleko od toga. Građanima Srbije Vučić nije neophodan i njegova je vlast direktno uperena protiv njihovih interesa. Zato ponovo – kako smo i zašto politički stigli ovde gde smo sada?

U dokumentarnom filmu „Sricanje demokratije – izbori 1990“ RTS-a (prikazan je u decembru prošle godine) pisac ustava 1990. Ratko Marković objašnjava zašto je prvo donet novi ustav, a tek nakon toga održani prvi višestranački izbori: „Trebalo je brzo delovati, pre svega zbog situacije u vezi sa autonomnim pokrajinama kod nas, pre svega Kosova i Metohija“. Postojala je opasnost da „birati novu skupštinu, koja bi imala funkciju ustavotvorne skupštine, to je zahtevalo vremena, nije jasno kako bi se tu iskristalisale političke snage“. Tadašnja opozicija je smatrala da je redosled poteza – prvo ustav, a onda izbori – uperen protiv višestranačja, ali je zapravo bio osmišljen kako bi se prvo ustavnopravno definisala državna celina.

Arbitrarno izabran, imperativ državnog interesa je nalagao da se iz procesa konstituisanja nove države isključe predstavnici albanske nacionalne manjine, ali i predstavnici opozicionih stranaka. Tokom 1990, Miloševićevi mediji počeće sa izjednačavanjem delovanja srpske opozicije i Albanaca sa Kosova, čije interese tadašnji režim nije uzimao u obzir, sa porukom da obe grupacije neprijateljski deluju protiv države. Isto čujemo više od tri decenije kasnije od strane Vučića: „Od Rade Trajković, Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, svi vole Kurtija koji se zalaže za Veliku Albaniju“. Za domaću javnost koja ga sluša, Vučić štiti integritet Srbije na Kosovu i sprečava srpsku opoziciju da u saradnji sa Kurtijem konačno ospori pripadnost Kosova Srbiji, stvarajući Veliku Albaniju.

Da Vas podsetimo:  Interfiju(k)

Biti opozicionar je isto što i separatista, terorista, jednom rečju prezreni Albanac sa Kosova. Ali u zavisnosti od okolnosti i trenutnih potreba propagande, opoziciono delovanje može biti označeno i kao ustaško ili, u novije vreme, i kao autošovinističko (oznaka antisrpsko je već klasika).

Kosovsko pitanje je temeljni razlog zašto smo od protekle tri decenije skoro pune dve proveli pod autoritarnim režimima. I zašto zavisimo od volje nosilaca izvršne vlasti u pogledu naših političkih prava: kada su, naime, prodemokratski raspoloženi (kao na primer od 2000. do 2012) možemo se nadati uživanju određenih sloboda, ali kada nisu (kao Milošević i Vučić) onda se ne libe da nam ih uskrate, pozivajući se na nacionalne interese. Milošević je na Kosovu vladao silom, Vučić navodno nudi rešenje, svestan da će izgubiti na važnosti ako do rešenja dođe.

„Neće biti Velike Srbije“, obećavao je Vučić stvari iz svog domena novinaru Hadžifejzoviću, to jest ono što je dobro izučio.

A šta smo mi naučili i šta nam preostaje?

„Neće biti ni stabilne Srbije“, vreme je da odgovore građani Srbije, ako nameravaju da žive u ovoj zemlji kao slobodni ljudi.

Dosetiće se neko da upita i ovo: „Ali šta da radimo sa Kosovom?“

Zar je ono još uvek u Srbiji? Otišlo je odavno.

Izvor: Peščanik

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime