Obećao sam nastavak dešavanja posle prekinute fudbalske utakmice „Super lige“ Srbije, Čukarički – Partizan. Na terenu ga nije bilo, van terena – da.
Čukarički je, kako kažu, posle ptrekinute utakmice od 11. marta, istog dana uložio žalbu u kojoj je naveo da je Partizan kriv za prekid utakmice, jer niti sudija niti delegat fudbalskog saveza Srbije nisu bili za prekid, Čukarički je bio spreman da nastavi igru, ali Partizan to nije hteo – dakle, napustili su utakmicu i ona treba da bude registrovana službenim rezultatom 3:0 za Čukarički, kako bi to po propisima trebalo da bude.
Direktor Super lige ignoriše tu žalbu, šalje je u redovnu proceduru i na sajtu objaavljuje da se utakmica ima nastaviti sutradan, u sredu, u istom terminu.
I tu već dolazimo do prve nelogičnosti – ako je direktor takmičenja smatrao da je žalba nedopuštena morao je, sa ili bez takve sugestije, da je dostavi organu nadležnom za postupanje po žalbi, koji će je – ako za to postoje opravdani razlozi odbaciti ili odbiti, a ne da sam praktično presudi o tome, jer koja bi svrha žalbe bila, ako bi se po završenoj utakmici ispostavilo da je ona bila opravdana. Čukarički je privatan klub, kažu sa uređenim poslovanjem, i time bi mu mogla biti naneta velika materijalna šteta, jer kako rekosmo u prvom nastavku, naši klubovi jedino mogu da zarade neku paru ako se kvalifikuju za neko od evropskih takkmičenja.
Druga nelogičnost koju ispoljava direktor takmičenja je neobjašnjiva i spada u kategoriju neverovatnih – on smatra da za prekid utakmice nisu krivi navijači, već policija koja ih nije dovoljno brzo izbacila sa terena.
Pa da li je taj čovek normalan – koji odredi policije bi unapred morali da budu angažovani, ukoliko bi se pred svaku fudbalsku utakmicu angažovao toliki broj policajaca, zlu ne trebalo. Ima li, po tom čoveku, policija i druga posla ili je najvažnije da dežura na njihovim utakmicama.
Uz to, ta primedba je i netačna. Policija je dovoljno brzo reagovala, uz sve rizike koji su ih pratili, jer bilo je i povređenih policajaca. Ako je do prvog prekida došlo u 17’ minutu utakmice, a do drugog, već posle 3 minuta nastavka u 20′ minutu, kada je to policija mogla da reaguje i isprazni i ostatak stadiona.
Uzgred, bilans opisanih nereda je – dva uhapšena navijača kojima je odmah određen pritvor, kasnije još dva i veći broj njh, preko dvadeset, protiv kojih će biti vođen redovan krivični ili prekrašajni postupak – sve zbog nasilničkog ponašanja na fudbalskim terenima, a po Zakonu o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim terenima.
Bilo kako bilo, na delu je nastavak dosadašnje prakse – i na terenim a i van terena među fudbalskim zvaničnicima – i nezvaničnicima, koji su izabrani na nedavno održanim izborima. Oni nezvanični, za koje se vazda tvrdi da su važniji od onih zvaničnih – nemam pojma ko su oni (da se i ja malo pravim lud) su imali jednu suvislu ideju – da novi predsednik fudbalskog saveza Srbije bude dotadašnji ministar poljoprivrede, Branislav Nedimović, koji je sredio probleme u poljoprivredi, pa raspolaže slobodnim kapacitetima da to isto uradi i sa fudbalom.
Reagovao je proslavljeni srpski fudbaler Nemanja Vidić, kandidat za svetsku fudbalsku kuću slavnih, koji je slavu stekaao u engleskoj Premijer ligi, voljan da se po završetku sjajne fudbalske karijere u inostranstvu – ostvaren u svakom pogledu, i porodičnom i materijalnom i beskompromisnom po čemu je i u Premijer ligi bio upamćen, da se posveti rešavanju problema i u našem fudbalu.
Oni nezvanični su procenili da je to ozbiljna opasnost po srpski fudbal, procenili da bi onaj poljoprivrednik od takvog kandidata mogao i da izgubi, hitno angažuju vremešnog Džajića koji ispunjava osnovni kriterijum – kriterijum odanosti, jer ga je bivši predsednik Tomislav Nikolić izbavio zatvora zbog nekih vanfudbalskih nepodopština povezanih sa fudbalom, a Branislav Nedimović će biti njegov pomoćnik sa mesta podpredsednika. Varijanta uigrana u vreme kad je gradonaćelnik Beograda bio onaj Zoran Radoičič, nadležan za svečano otvaranje kućica za vrapce da se i oni – zajedno sa rodama, tokom zime ne sele u toplije krajeve, a Goran Vesić njegov pomoćmik za ostale poslove iz nadležnosti grada Beograda.
Ništa nije bilo ostavljeno slučajnosti – svi delegati, svih fudbalskih klubova su prihvatili tu varijantu! Ima li tu bilo kakve logike ako se zna da među sobom i na terenu i van terena oči povadiše, a to bi koliko ovog autora sećanje služi bio prvi slučaj jednoglasnog prihvatanja nekog predloga – takoreći aklamacijom. Čime li su ih pridobili? Slutim – na delu je akcija izgradnje fudbalskih stadiona, a Džajić je idealan čovek da uspostavi strogu kontrolu nad tim projektima.
Nemanja Vidić se iz te igranke časno povukao.
Umesto zaključka – Ništa nam nije al; leka nam nema!
Ako bude fudbala, biće i nastavka ovog teksta.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić
