Izbori su završeni, epidemija i dalje traje. Bojkot izbora je delimično uspeo, toliko da vlast može da proglasi Pirovu pobedu. Bojkot je uspeo u Beogradu i Novom Sadu, što je dokaz da su veći pritisci na građana u manjim sredinama – što je manja sredina, više se širi strah i veća je izlaznost na izborima. Opozicija mora da nađe način kako da štiti građane u manjim sredinama od ucena i pretnji lokalnih moćnika iz sve tri grane vlasti.
Opozicija je ostala podeljena i bez plana. Prvo nije bilo saglasnosti oko bojkota, a onaj deo opozicije koji je izašao na izbore, nije se ujedinio oko jedne liste, pa na kraju niko nije prešao cenzus. Cenzus niko, ko je prava opozicija, nije mogao da pređe, jer su izbori namešteni, pa je besmisleno učestvovati na takvim izborima. To je kao da prihvatite da igrate utakmicu, a da znate pre utakmice da će sudija da navija za protivničku ekipu i da će vašim igračima neopravdano deliti žute i crvene kartone, da će svirati penal za protivničku ekipu iako penala nije bilo, a da neće svirati ofsajd kad se protivnički igrač nađe u toj poziciji, ili oštre faulove nad vašim igračima. Normalni ljudi neće pristati da igraju utakmicu, ako nema poštenog suđenja ili fer pleja. Kao što nije bilo u Urugvaju, u filmu „Montevideo“.
Tako je Hitler organizovao Olimpijadu. Tako je Tito organizovao izbore sa „ćoravim kutijama“. Na takve izbore normalni i pametni ljudi ne izlaze. Zašto su neki, za koje može da se kaže da su opozicija, ipak izašli? Ko im je sad kriv za debakl koji su doživeli? Da oni nisu izašli, bojkot bi sigurno uspeo – izašlo bi manje od 40% birača sa pravom glasa. A da je, ipak, i Savez za Srbiju izašao na izbore, opet bi SNS pobedio. Zdrav razum kaže da je bojkot bolja opcija nego izlazak na izbore, jer je u ovom trenutku, i u ovim uslovima, bojkot mogao više da uzdrma vlast. Vlast je posle ovih izbora uzdrmana, nema legitimitet kao što je imala do sada, a bila bi u još težoj poziciji da je još manje ljudi izašlo na izbore.
Boško Obradović je nakon štrajka glađu ispred Skupštine priznao da je pravio greške i da je odlučio da se u narednom periodu više posveti dijalogu i ekonomiji. Nikad nije kasno. Nedugo zatim, predsednik SANU Vladimir Kostić, u autorskom tekstu u NIN-u, pozvao je sve strane na dijalog. Vlast se pravi da ne čuje taj poziv, a pitanje je i koliko je iskrena opozicija, tj. kako bi reagovali lideri opozicije ako bi nas vlast iznenadila i iskreno prihvatila dijalog. Lideri opozicije imaju problem da vode dijalog među sobom, verovatno zato što svako misli da je lider, pa svako mora da ima svoju stranku. Vlast ne želi dijalog sa opozicijom i spremna je svim sredstvima da se brani, dok opozicija bez unutrašnjeg dijaloga ili bez okupljanja u jednu ili u najviše dve kolone (patriotsku i građansku), koje se neće međusobno napadati, ne može da pobedi vladajuću koaliciju. To je bio moj predlog – da se u jednoj koloni okupe sve patriotske i pravoslavne političke stranke i pokreti, a u drugoj koloni građanske stranke i pokreti, i da vode dijalog, da spremaju zajedničku strategije i za dolazak na vlast i za uređenje Srbije posle toga, tj. da kroz dijalog dođu do konsenzusa oko osnovnih (zajedničkih) vrednosti i ciljeva.
To se nije dogodilo, stvoren je Savez sa Srbiju, koji se sad polako raspada, pošto tvrdo jezgro građanske Srbije nije moglo da prihvati pravoslavne stranke poput Dveri (a neke stranke su izašle na lokalne izbore), dok tvrdo jezgro patriotske Srbije ne želi stare kadrove Demokratske stranke i ostalih stranaka DOS-a koji su bili na vlasti i vodili medije, učestvovali u privatizaciji, ili prihvatili da se pregovori u vezi statusa KiM vode u Briselu (EU), umesto u UN… Čini mi se da nekim patriotama iz opozicije više smetaju Đilas i Tadić, a zbog toga što je u SzS, i Boško Obradović, nego Vučić, kao što nekim demokratama iz opozicije više smeta Boško Obradović, nego Vučić. Zato Savez za Srbiju, čak i kad bi se sada održali pošteni izbori, čak i kada bi se SzS pridružili DSS, DJB…, verovatno ne bi mogao da pobedi SNS. SzS nema ni većinu birača na svojoj strani, ni podršku velikih sila. Za pobedu je potrebno više od prostog udruživanja svih stranaka opozicije. Šta je tačno politika (plan) opozicije što se tiče ekonomije, reforme pravosuđa, policije, obrazovanja, medija… Zatim, spoljne politike, problema u Crnoj Gori… Šta bi opozicija radila u slučaju pandemije – da li se zalaže za prisilnu vakcinaciju, zatim, da li će i dalje da se pridržava tzv. Briselskog sporazuma – ako neće, šta je tačno plan kada se prekinu pregovori, kako će se to odraziti na ekonomiju, itd.
Možda je sad vreme da se opozicija podeli u dve kolone – patriotsku i građansku – koje će predvoditi ljudi koji nisu bili na vlasti ili ljudi koji imaju moralni autoritet. Ako pogledamo patriotski deo opozicije, svi su u zavadi. Deo stranaka je bojkotovao izbore, a deo je izašao na izbore, i zbog toga su više napadali jedni druge, nego vlast. Isto tako, ako pogledamo građanski deo opozicije, svi su u zavadi – u Demokratskoj stranci je haos i nema ništa od ujedinjenja demokrata. Deo stranaka je bojkotovao izbore, a deo je izašao na izbore, i zbog toga su više napadali jedni druge, nego vlast.
Nedavno je formiran nestranački Pokret za odbranu Kosova i Metohije. Osnivači su intelektualci koje poštuje patriotski deo opozicije. Verujem da ih poštuje deo birača SNS, SPS i ostalih stranaka na vlasti. Siguran sam da u tim strankama postoje ljudi koji će izdati stranke i vođe ako ovi pređu crvenu liniju (koju su oni postavili, pošto patriotski deo opozicije smatra da je vlast tu liniju već prešla) u vezi sa KiM i odnosima sa Rusijom. Dakle, Pokret za odbranu Kosova i Metohije može da okupi sve građane Srbije kojima je Kosovo iskreno u srcu. A to znači i sloboda, tradicija, opstanak Srbije… Tu mogu da se nađu i pripadnici stranaka koje su u Savezu za Srbiju poput Dveri, i stranaka opozicije koje su izašle na izbore (DSS, DJB, Živim za Srbiju), zatim Inicijativa za odbranu KiM čiji su članovi od 20. juna ispred Skupštine. Sad su svi posvađani, iako se svi dobro lično poznaju i svi imaju skoro istu politiku. Da li će intelektualci koji su osnovali Pokret za odbranu Kosova i Metohije uspeti da ih pomire i ujedine?
Sa druge strane, ujedinjena Demokratska stranka, predvođena čistim ljudima (koji nisu bili na vlasti ili nisu imali afere i nisu činili ozbiljna krivična dela), zajedno sa još nekim strankama, pokretima i nevladinim organizacijama građanske i proevropske orijentacije, može da bude druga kolona sa kojom se napada vlast.
Svi znamo šta neće opozicija, ali ne znamo tačno šta hoće, a još manje znamo kako će to da ostvari. Svi vidimo gde nas vlast vodi, ali niko ne može da zaustavi propadanje. Svi vidimo šta se dešava oko pandemije korona virusom, kakve malverzacije tu postoje, ali niko nema snage da nešto promeni. Ne može da se kaže da ljudi nisu probuđeni, problem je što se probuđeni ljudi ne mogu udružiti, dogovoriti, organizovati.
Za Pokret za odbranu Kosova i Metohije može da se kaže da ima jasan cilj, da postoji dobra volja i da ne postoji razlog da bilo ko, bez obzira iz koje je stranke, a posebno svi crkveni ljudi, ne pristupi tom pokretu. Nadam se da osnivači pokreta imaju tu širinu. Nadam se da će stranački opredeljeni ljudi da se izdignu iznad stranačkih podela. To bi bio veliki uspeh – da se svi okupimo u jednom nestranačkom pokretu. Međutim, to neće imati efekta ako ne postoji jasan plan šta dalje, kako konkretno da se deluje, i ne samo u vezi pitanja Kosova i Metohije. Suština okupljanja zbog odbrane Kosova i Metohije mora da bude preporod Srbije, promena sistema, jer bez toga nema odbrane Kosova i Metohije. Na primer, ako patriotski blok ili konkretno Pokret za odbranu Kosova i Metohije, ne može da uvede pozitivnu selekciju u tom delu opozicije, neće moći ni kada dođe na vlast, a to onda nije promena sistema. Ako to ne uradi Pokret za odbranu KiM, ko će da uradi?
Sada imamo desetine stranaka i pokreta. Svaki lider oko sebe okuplja svoje bližnje i ljude koji na njih gledaju i koji ih vole kao idole (idolopoklonike okupljaju i oni koji se javno predstavljaju kao veliki pravoslavci). Ako bi neka od tih stranaka sutra došla na vlast, koga bi lider stranke postavio da vodi ministarstvo, javno preduzeće, na mesto ambasadora, u upravni odbor agencije, i tome slično? Na ta mesta ne bi postavio ljude koji su to zaslužili svojim radom, nego svoje bližnje i idolopoklonike iz stranke. To bi bila njihova glavna kvalifikacija – lojalnost lideru stranke. Ako bi sutra na vlast došla koalicija stranaka, stranke bi između sebe podelile resore i resurse, i onda bi svaki lider stranke postavljao svoje rođake, kumove, šofere, lične lekare, učitelje ili članove stranke na mesta koja mu u okviru koalicionog sporazuma pripadaju. To radi ova vlast, to su radile sve vlasti, šta bi opozicija promenila? Zato nije dovoljno samo da dođe do ujedinjenja. Od kvantiteta važniji je kvalitet.
Da li Pokret za odbranu Kosova i Metohije može da okupi i sve iskrene pravoslavce i patriote, i da uspostavi pozitivnu selekciju i hijerarhiju – tako da se pravi autoriteti poštuju i da postoji jasna podela rada i odgovornosti? Da svako zna gde mu je mesto i da se formiraju radne grupe za svaku oblast društva i državnih poslova. Između ostalog, i za dijalog sa građanskim i proevropskim delom Srbije, za odnose sa državama u regionu, sa velikim silama… Da li Pokret za odbranu Kosova i Metohije može da okupi srpske privrednike iz Srbije i dijaspore koji su spremni da pomognu Srbiji i Srbima n KiM? Da li će neko, napokon, formirati ozbiljan ekonomski tim? Da li može, bez ozbiljnog bavljenja ekonomijom i problemima privrede, ako se ne okupe privrednici i radnici, ako građani ne vide da neko zaista želi i može da rešava probleme od kojih zavisi život, da se bilo šta ozbiljno uradi povodom obnove Srbije ili odbrane KiM? Ako ljudi nisu sigurni šta će tačno da donese promena vlasti, neće da rizikuju i da ruše ovu vlast – bez obzira što znaju da je ona loša. Opozicija nije ubedila građane da će biti bolje kad dođe na vlast. I da će biti pravde. Građani su željni pravde i neće se okupiti zbog uzvišenog cilja, ako će pod pričom o odbrani KiM, da se opet izvuku svi oni koji su pljačkali i izdali Srbiju, činili razne zločine kao ratni i antiratni profiteri. Građani više ne žele korumpirane tužioce, sudije i policajce, i novinare koji lažu ili kriju istinu. Neko mora napokon da reformiše državnu upravu, da reši i probleme sa advokatima, bankarima, privatnim izvršiteljima, notarima i upravnicima zgrada, itd. To moraju da budu crvene linije i za građanski deo opozicije ili osnova za dijalog sa tim blokom.
Ako sve to izostane, nisam siguran da bi građani sutra, ako vlast potpiše, u vezi KiM, nešto što ne sme da potpiše, izašli na ulice i trgove svih srpskih gradova, na poziv Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Ili bi izašli, ali svako za sebe, ili u grupama koje gledaju svoje interese, pa bi nastala anarhija, a tada bi, ne samo Kosovo i Metohija, nego cela Srbija, bila izgubljena, jer bi ceo svet shvatio da nismo u stanju da upravljamo sopstvenom državom. Ali, mi smo ipak državotvorni narod, vreme je da to pokažemo. I dosta zavisi od generacija koje polako postaju većina u biračkom telu.
Nikola Varagić
Izvor: stanjestvari.com
