Neuspešna burleska navodno posvećena obrazovanju

• 

  U Beogradu je krajem prošle godine održana “Četvrta međunarodna konferencija o budućem obrazovanju” sa nejasnim motivima i ciljevima.

• Svetski problemi budućeg obrazovanja, koji su nametnuta i nepotrebna tema, a ovog puta i potpuno nepripremljena od organizatora, mogli su i morali sačekati bolja vremena. A naši očevidni problemi se moraju rešavati samostalno, u sopstvenom interesu, a ne da se simulira burna delatnost i snaga i vreme rasipa sa, u velikoj većini, prestarelim “čobanicama i čobanima” i “kaplaricama i kaplarima” zapadne neoliberalne globalizacije okupljenih u Libinterni (asocira na nekadašnju Kominternu), koja se kodirano zove SAUN i koja bi da okupi što više “intelektualnih ovaca” i odgovarajuće pešadije po belom svetu.

• Koje su probleme srpskog obrazovanja i nauke hteli da reše ostaje potpuno nepoznato

• Glavni organizator ove Konferencije je nevladina organizacija SAUN sa Nebojšom Neškovićem na čelu

Prethodna napomena:

Pre skoro godinu dana, 12. novembra 2019. godine, jedan prijatelj me obavestio da je predsednica Vlade Srbije otvorila u SANU neku međunarodnu konferenciju o budućem obrazovanju i da se u prvim redovima, među glavnim organizatorima, nalazi i moj stari poznanik Nebojša Nešković, fizičar 70-ogodišnji naučni savetnik Instituta “Vinča” u penziji, inače član “Nacionalnog saveta za naučno tehnološki razvoj” Srbije i generalni sekretar “Svetske akademije umetnosti i nauke”.

Lako sam pronašao program te “Četvrte međunarodne konferencije o budućem obrazovanju”, pažljivo ga pregledao i potrudio se da shvatim o čemu je tu, u stvari, reč. Malo je ko od istraživača u Beogradu tada bio obavešten da se takva konferencija uopšte održava. Poslušavši naknadno veliki broj predavanja (posredstvom interneta), pristupio sam pisanju ovog ogleda (studije) koji, zajedno s najvažnijim podacima o konferenciji, ličnostima koje su učestvovale u radu, i svojim zaključcima o njoj, nudim svima vama na znanje (i dalju distribuciju), naravno, ako nađete da moj spis to zavređuje.

Pišem o ovoj Konferenciji jer ova Konferencija dobro ilustruje haos, krizu, neznanje i besmisao u kojem se nalazi srpska nauka i posebno SANU, kao što pokazuje i šarlantanstvo i nekompetentnost SAUN (Svetske akademije umetnosti i nauke), nevladine organizacije i sličnih institucija –prirepaka, a ORGANIZATORA učesnika ove cirkuske i amaterske konferencije: Svetski univerzitetski konzorcijum (SUK), Savez ekonomista Srbije (SES) i Srpska Podružnica Rimskog kluba (SPRK).

***

–Lav Nikolajevič, da li ste vi intelektualac?
–Bože me sačuvaj!Sadašnja inteligencija – to je prava duhovna sekta. Ono što ih karakteriše je da: oni ništa ne znaju, ništa ne umeju, ali o svemu sude i potpuno odbacuju drugačije mišljenje.

Lav Nikolajevič Gumiljov (1912–1992) istoričar, etnolog i geograf

Leta 2012. godine sam prvi put video da je Nebojša Nešković član međunarodne nevladine organizacije SAUN. Tada sam se, saznavši da je kolega Nebojša Nešković podneo zahtev da mu se plati put na konferenciju u Hrvatsku, tome usprotivio i svoj stav obrazložio u pismu poslatom većini kolega istraživača Instituta za nuklearne nauke Vinča (INN), gde smo radili. Naziv konferencije je bio: „Međunarodna konferencija o nuklearnim pretnjama i bezbednosti“, a organizator skupa u Dubrovniku bila je:Svjetska Akademija umjetnosti i nauke, a konferenciju je ko-sponzorisao niko drugi nego NATO!

Dotični ‘stahanovac’, potpuno neuk za pitanja bezbednosti, otišao je ipak tada da izlaže rad pod naslovom: „Transformacija Instituta za nuklearne nauke „Vinča“u Naučni park „Vinča“, umesto da danonoćno radi ne bi li u rad pustio projekat “Famu” – za šta mu je država Srbija još 2010. godine, kao direktoru projekta, uplatila više od pet miliona američkih dolara da je završi za obećane tri godine – što ni do dana današnjeg nije urađeno.[1] Treba naglasiti da je pod Neškovićevim četvrtvekovnim rukovodstvom u Institutu u Vinči upropašćeno nekoliko velikih naučnih investicionih projekata, od kojih je najveći Projekat izgradnje ciklotorona (nikad izgrađenog). Na ove projekte je straćeno desetine miliona evra bez ikakvih rezultata. Kao da navedeno nije bila dovoljna opomena nadležnim vlastima o nesposobnostima i neznanju Neškovića.

Umesto da se ovako „uspešan“ kadar zauvek skloni sa svih projekata i programa desilo se da je njegovo štetočinsko delovanje presudno uticalo na odluku Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj da se on reaktivira i primi na posao u Institut u Vinči, početkom jula 2019. godine.

Pa , može li iko bolje od njega znati da ih posavetuje kako veliki novac da ulupaju, a da „sve konce u vodu sakriju“?

SAUN – Akademija za celu porodicu

SAUN inače ima više stotina članova u svetu, a svi su pobrojani na linku: http://worldacademy.org/view/general– listing. Ako u polje: “city” napišete: “Belgrade” naći ćete deset srpskih članova SAUNe. Pored ‘genseka’ Nebojše Neškovića,  zvanog „Neško“, tu je i akademik SANU, teorijski fizičar  Đorđe Šijački, zvani “triling Đoka” (jer je član tri Akademije nauka: SANU, SAUN i Evropske akademije nauka; tu je i Neškovićeva supruga  Vesna Vučinić Nešković, etnolog, prof.  na Filozofskom fakultetu, ali i njihova ćerka  Marta Nešković, 27 godina,  (juniorfellow– što je na srpski moguće prevesti kao: komsomolka Marta). To ovoj belosvetskoj nevladinoj organizaciji (SAUN) daje pravo da se na planeti Zemlja reklamira kao “akademija za celu porodicu”. [2]

Imajući u vidu ovu činjenicu, najblaže rečeno je neuverljivo sve to veliko o čemu pišu i zbore «očevi osnivači» ove «akademije»u «Povelji o osnivanju» i na svojim reklamnim stranicama.

Akademici SANU s naučnim đilkošima

U Beogradu je u svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti, 12. novembra 2019. otvorena dvodnevna “Četvrta međunarodna konferencija o budućem obrazovanju”. Konferenciju su organizovali:

• SAUN , “Svetska akademija umetnosti i nauke” u saradnji sa
• Svetskim univerzitetskim konzorcijumom (SUK)
• Srpskom akademijom nauka i umetnosti (SANU)
• Univerzitetom u Beogradu (UB)
• Savezom ekonomista Srbije (SES) i
• Srpskom Podružnicom Rimskog kluba (SPRK).

Na ovoj konferenciji je bilo predviđeno da bude šest plenarnih sesija i 15 paralelnih panel diskusija s 93 predavača iz 29 zemalja! [3]

Iz novina je bilo moguće nekako saznati da je ova 4. konferencija o budućem obrazovanju organizovana na icijativu “udruženja građana” Srpske Podružnice Rimskog kluba(SPRK), koje je registrovano na beogradskoj adresi Molerova 11, istoj onoj koja stoji na prvoj strani biografije Marte Nešković  (ćerke N. Neškovića). Pre godinu dana sam zabeležio da Srpska podružnica Rimskog kluba ima ukupno 16 članova i da je osnovana 15. jula 2015. godine. [4]

 

Postavlja se opravdano pitanje:

• Kome je u SANU i na BU moglo pasti na pamet da u Beogradu organizuju konferenciju o budućem obrazovanju?
• Otkud im ideja da to bude međunarodna konferencija koja treba da okupi predavače s gotovo svih kontinenta?
• Zašto im je buduće obrazovanje baš u ovom trenutku zagolicalo maštu?
• Ko je trebalo da budu predavači, a ko zainteresovani slušaoci?
• Koje su probleme srpskog obrazovanja i nauke hteli da reše?
• Da li su zvali upomoć kad su videli da ne znaju zašto bi takvu konferenciju organizovali, niti su mogli da zamisle koga bi to u Srbiji uopšte interesovalo?

Ili je, možda, kod čelnika SANU i BU došao da urgira sam “veliki kombinator” i manipulator Nešković sa titulama generalnog sekretara SAUNe i predsednika Srpske podružnice Rimskog kluba u Beogradu?

Slutim da je tako i da mu, verovatno, nije bilo teško da za to “preduzeće” privuče i nagodi se s predsednikom SANU Vladimirom Kostićem, koji je i sam veliki ljubitelj i učesnik mnogih pompeznih okolonaučnih događaja koji u izgledu imaju druženje s vlašću i pojavljivanje na TV programu nacionalnih emitera u udarnom terminu.

Posle toga su, skoro sam siguran, zajednički privukli i rektora BU Ivanku Popović. Sve je to, najverovatnije započeto, u toku prošlogodišnjeg “Kopaonik biznis foruma”, kome je glavni organizator bio još jedan član Rimskog kluba, prof. Dragan Đuričin,  koji je predstavljao SES (Savez ekonomista Srbije), koji je bio u organizacionom komitetu nedavne neuspešne burleske navodno posvećene obrazovanju. Ne malu ulogu u organizaciji je imao i starina  Geri Jakobs  (Garry Jacobs), predsednik međunarodne SAUNe i punopravni član pravog Rimskog Kluba (RK).

S kim su se u kolo uhvatili predsednik SANU i rektor BU? Ako Vladimir Kostić nije «baš dobro znao» ko je Nešković, potpredsednik SANU i predsednik “Nacionalnog saveta za naučno tehnološki razvoj” Zoran V. Popović,  naučni savetnik Instituta za fiziku i redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta, je sigurno znao da je svaki graditeljski posao koji je započeo Nešković, posle “ogromnih napora” na polju simulacije burne delatnosti, neslavno propao.

Fizičari starije  generacije  vole  da  Nebojšu  Neškovića,  poznatog  i  po  nadimku  «Neško»,  upoređuju  s  Ostapom  Ibrahimovičem  Benderom,  čovekom  koji  je  poznavao  “bar  četiri  stotine  relativno  poštenih  načina  otimanja  novca”,  pri  čemu  većina  prednost  daje  Neškoviću,  zbog  jake  usredsređenosti  na  ličnu  udobnost  i  korist, a i  zbog  odsustva  bilo  kakvog  smisla  za  šalu. Alavost  je,  izgleda,  poželjna  osobina  i  dobra  preporuka  za  rukovodstvo  naučnim  projektima  u  Srbiji  …

Neznalačko i  štetočinsko  delovanje  Neškovića

U naučnim  krugovima  Beograda, a i  šire  u  Srbiji,  Nebojša  Nešković  je  poznat  kao  čovek  koji  je  godinama  vodio  i  odveo  u  propast  najveći  ikad  započeti  naučni  projekt. Reč  je  o  projektu  izgradnje  ciklotrona  u  Institutu  “Vinča”  na  čijem  čelu  je  najduže  bio  Nešković:  od  1991. do  obustavljanja  gradnje  2007. godine.  Umesto  da  odgovara  za  ogromne  promašaje  i  rasipničko  trošenje  ogromnih  sredstava,  naučna  vlast  ga  je  ostavila  (posle  ukidanja  projekta  2007. godine)  da  i  dalje  rukovodi  i  mešetari  sve  do  odlaska  u  penziju  2016. godine,  kad  ga  je  druga/ista  vlast,  kao  “privrednika”,  postavila  u “Nacionalni  savet  za  naučno  tehnološki  razvoj”. Nešković  je  daleko  najodgovorniji  za  proćerdanih  preko  40  miliona  evra,državnih  para  ni  u  šta.

Nema spora  da  je  ciklotronski  projekat  najveći  i  najskuplji  projekat  u  istoriji  srpske  nauke  koji  je  u  potpunosti  neslavno  propao. Treba  srpsku  javnost  da  upoznamo, i  starije  potsetimo,  da  je  sve  sa  ciklotronom  počelo  pre  četiri  decenije  (1981. godine).  Moglo  bi  se  reći  da  je  u  težnji  da  se  izgradi  i u  rad  pusti  ciklotron  potrošeno  pola  ‘istorijskog  vremena’  Instituta  Vinča  (osnovan  je  1948. godine). [5]

Ako je  tako, a  jeste,  kako  se  onda  moglo  dogoditi  da  tzv. “najveći  projekat  u  istoriji  srpske  nauke”, u  koji  je  ‘skrckano’  preko  30  godina  i  toliki  novac  (1989. godine  započeta  je  izdradnja  zgrade  ciklotrona), a  koji  je  kao  rezultat  potpunu  i  apsolutnu  nulu,  do  dana  današnjeg  ostane,  ne  samo  bez  kompetentne  finasijske  revizije  i  naučne  i  ocene  SANU i  resornih  ministarstava,  nego  i  bez  ikakve  ocene?

A , ovaj  propali  i  neuspešni  projekat  nije  doveo  ni  do  kakvih  novih  znanja  i  veština,  ne  postoji  nikakav  proizvod,  ne  postoji  tehnologija,  ne  postoje  kvalifikovani  ljudi. Danas  Institut  Vinča  nema  nijednog  solidnog  nuklearnog  fizičara, a  još  manje  u  njemu  ima  ciklotronskih  fizičara  i  inženjera.

Dok su  naši  „graditelji“  predvođeni  nestručnim  i  halapljivim  Neškovićem  četvrt  veka  „gradili“  ciklotron,  tehnički  inferioran,  za  pogon  i  održavanje  skup, a  za  nauku  aktuelan  davnih  sedamdesetih  godina  prošlog  veka,  još  u  martu  2009. godine  je  u  časopisu  Američkog  fizičkog  društva  PhysicsToday  objavljeno  da  se  sada  za  oko  30  miliona  dolara  može  napraviti/kupiti  superprovodni  ciklotron,  koji  staje  u  malo  veću  dnevnu  sobu  i  koji  protone  ubrzava  do  energija  300  mega  elektron  volti. Znači,  danas  je  moguće  kupiti,  za  primetno  manje  novca  od  onog  koji  su  potrošili  naši  razgraditelji  (40  miliona  evra),  skoro  deset  puta  moćniji  ciklotron,  jeftinijeg  pogona  i  smestiti  ga  u  prostor  sto  puta  manjih  dimenzija  od  onog  koji  su  oni  izgradili  za  smeštanje  svog  ‘prepotopskog’  ciklotrona!

SAUN – manipulatori  javnim  i  naučnim  mnenjem

Ako Vladimiru  Kostiću,  predsedniku  SANU i  Ivanki  Popović,  rektoru  BU  nije  gore  rečeno  bilo  poznato, u  šta  je  meni  teško  poverovati,  kao  ljudima  koji  vode  institucije  s  vekovnom  tradicijom  (SANU  obeležava  178  godišnjicu  od  osnivanja, a BU  postoji  već  više  od  2  veka,  osnovan  1808. ) trebalo  je  da  im  bude  neprijatno/neudobno  da  se  udružuju  sa  16  građana,  većinom  “naučnih  đilkoša”  okupljenih,  pre  nešto  više  od  četiri  godine, u  nevladinu  organizaciju  Rimski  klub. Jesu  li  bar  pogledali  čime  se  to  bave  organizacije  tako  pretencioznih  imena: SAUN i SUK?

Pročitaše li nešto o članovima SAUN, ili možda o kontroverznom Rimskom klubu i njegovoj misiji? Mogli su se, takođe, veoma lako upoznati o čemu se govorilo na pomenute tri prethodne konferencije o budućem obrazovanju, jer je kompletna dokumentacija o njima dostupna preko Interneta.

S malo truda o SAUNi su mogli pročitati i sledeće: “Akademija služi kao forum za refleksivne naučnike, umetnike i naučnike koji razgovaraju o vitalnim problemima čovečanstva nezavisno od političkih granica ili ograničenja, bilo da su duhovna ili fizička, forum gde se o tim problemima može razgovarati objektivno, naučno, globalno i neopterećeno posebnim interesima ili lokalnom vezanošću s jedinim ciljem da se dođe do rešenja koja afirmišu univerzalna ljudska prava i služe interesima celog čovečanstva. SAUN je zasnovana na veri u moć originalnih i kreativnih ideja, realnih ideja sa efektivnom snagom da promene svet.Njen moto je:«Vođstvo u mislima koje vode akciji.»

Ne manje “pozitivni” i “proaktivni” su i oni iz SUK-a (Svetski univerzitetski konzorcijum): “Misija Konzorcijuma je da razvija i promoviše razvoj pristupačnog, dostupnog i kvalitetnog visokog obrazovanja širom sveta koje je zasnovano na pristupu koji je usredsređen na ljude i koji premešta naglasak sa specijalizovanih ekspertiza na kontekstualizovano znanje u transdisciplinarnom konceptualnom okviru odražavajući tako složenost i integracijurealnog sveta.”

Sa ovakvim ispraznim parolama i opštim frazama koje ništa ne govore ove organizacije pokušavaju i manipulišu i varaju sve oko sebe. Kad se čovek, koji malo zna istoriju i društveni kontekst i ima trunku soli u glavi, sretne s ovakvim zapadnim organizacijama, koje su “za sve dobro protiv svega lošeg na svetu”, ne može a da se ne zapita: da nije njihova osnovna misija da po svetu organizuju i vode marionete na žici? Koja je njihova stvarna misija: da nameću suluda globalistička rešenja u procesu digitalizacije obrazovanja?

SUK otvoreno predlaže formiranje:

“Međunarodne mreže naučnika i učenih ljudi, mreže slične onoj koju je predložila SAUN, kroz koju određene grupe intelektualaca na svetskim univerzitetima mogu biti jedna s drugom direktno u kontaktu, a sa svim ostalim preko jedne centralne kancelarije”,  onda sumnje u prave ciljeve ovih nestručnih “dobrotvora” globalizatora ne bi trebalo da bude.

Imajući u vidu gore pomenuto, kao i mnoge javno ozvučene nepodopštine u prosveti, nauci i visokom školstvu Srbije, kao što su na primer: skoro dve decenije “reformskih” eksperimenata ‘in vivo’ po osnovnim i srednjim školama s katastrofalnim rezultatima, decenija neproveravanih naučnih istraživanja, potpuna divergentnost ciljeva i suprostavljenost interesa nauke u institutima i na univerzitetima i druge, zar se nije našlo dovoljno prečih problema koje su SANU i UB trebalo hitno da precizno formulišu , pobroje po važnosti i dogovore se kako da ih zajednički rešavaju?

Svetski problemi budućeg obrazovanja, koji su nametnuta i nepotrebna tema, a ovog puta i potpuno nepripremljena od organizatora, mogli su i morali sačekati bolja vremena. A naši očevidni problemi se moraju rešavati samostalno, u sopstvenom interesu, a ne da se simulira burna delatnost i snaga i vreme rasipa sa, u velikoj većini, prestarelim “čobanicama i čobanima” i “kaplaricama i kaplarima” zapadne neoliberalne globalizacije okupljenih u Libinterni  (asociraju na nekadašnju Kominternu), koja se kodirano zove SAUN i koja bi da okupi što više “intelektualnih ovaca” i odgovarajuće pešadije po belom svetu.

Ali, za to je potrebno zasukati rukave i teško raditi, a ne zanimati se ‘trešenjem vazduha’ i praznoslovljem na neobavezne teme uz dobro “iće i piće”.  Zato su na Konferenciji iznošene fikcije, a ne realna rešenja u savremenom obrazovanju.

Ako predsedniku SANU i rektoru UB nisu izgledale sumnjivo već pomenute inostrane nevladine organizacije i jedna od njihovih lokalnih podružnica s desetak članova, šta je to moglo da ih natera da konferenciju o “budućem obrazovanju” organizuju sa srpskim ekonomskim “liberalnim cvećem”, okupljenim u SES-u (Savez ekonomista Srbije) . Njihovi su se najistaknutiji članovi tako usrdno “trudili” za vreme «oslobađanja» Srbije da je «oslobode» za bedne novce od većine vrednih aktiva tokom jedne od najzverskijih privatizacija obavljenih u postkomunističkim zemljama (i to posle 2000. godine) .

Treba li oni da nas pripremaju za budućnost? Zar već nisu dali sve od sebe da budućnosti nemamo?

Kvazi naučna  fešta  u  Akademiji

Da vidimo, u  daljem  tekstu,  koliko  se  čelnicima  SANU i UB  isplatilo  stavljanje  ugleda  svojih  institucija  na  kocku  i  da  li  se  baš  sve  alavosti  za  jeftin  publicitet,  naivnosti,  duhovnoj  lenjosti  i  neznanju  može  pripisati.

Poći ćemo  redom.

Ko je  finansijski  omogućio  ovaj,  sigurno  ne  jeftin,  skup  mnogobrojnih  gostiju  s  gotovo  svih  kontinenata?

Da učesnici  konferencije  ni  u  čemu  ne  oskudevaju  pobrinuli  su  se:  Svetska  Banka-Grupa,  Evropska  Investiciona  Banka; SAGA-  nova  napredna  grupa  -najsavremenija  softverska  i IKT  infrastrukturna  rešenja);  Italijanski  Institut  za  kulturu  Beograd; ( World  Bank  Group; European  Investment  Bank; SAGA  new  frontier  group (state– of– the– art  software  and  ICT  infrastructure  solutions);Instituto  Italiano  di  Cultura  Belgrado).

Prvo o  sponzorima  konferencije,  potom  o  tome  ko  su  članovi  SAUN i  Rimskog  kluba.

Zatim o predavačima s posebno detaljnim osvrtom na domaće učesnike i najverovatnije razloge za njihov izbor.

Treće , osvrnućemo se na određena plenarna predavanja i neke panel sekcije s prezentacijama, što će nam pomoći da naslutimo prave ciljeve ovog gala okupljanja.

Četvrto, ponudićemo, takođe, neka drugačija viđenja digitalizacije obrazovanja i jedan interesantan pogled na ciljeve Rimskog Kluba.

Na kraju ćemo se, u najkraćem , osvrnuti na zaključke koje su izvukli organizatori i za to zaduženi učesnici ove konferencije o budućem obrazovanju.

U zaključnom razmatranju daću svoje viđenje razloga za ovakve kvazi naučne fešte sa slobodnim sastavima, fikcijama, propovedima, i pojanjem na zadate teme.

Dr Filip Rake Vukajlović,
naučni savetnik Instituta „Vinča“ (u penziji)

---

Napomene:

[1] Što je još čudnije, poslednjih meseci saznajemo, iz novina, da će sadašnji „mudraci“ koji upravljaju srpskom naukom, najstariji i najveći nacionalni naučni institut da pretvaraju u „Park“. Pripremaju se, izgleda, da za tako nešto podignu kredit od blizu 30 miliona evra.

[2] Svih 10 članova SAUN u Srbiji su:  Nebojša Nešković,generalni sekretar srpskog ogranka, naučni savetnik Instituta Vinča u penziji:  Vesna Vučinić Nešković, prof. na Filozofskom fakultetu u Beogradu; Marta Nešković, naučni istraživač,Ivana Lazarovski; Radmilo Pešić, prof. Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu; Mirjana Radović Marković,naučni savetnik u Institutu ekonomskih nauka; Marija Todorović, Fakultet Kijung He,Seul, J. Koreja, Nebojša Radunović, istraživač, Fakultet Kijun He, J. Koreja; Đorđe Šijački, redovni član SANU.

[3] Prva konferencija o budućem obrazovanju održana je u Berkliju, u Kaliforniji, u oktobru 2013. godine, druga u Rimu u novembru 2017. godine, treća u Rio de Žaneiru u novembru 2018. godine.

[4] Članovi Rimskog kluba iz Srbije su:  Nebojša Nešković, (predsednik podružnice) elektroinženjer-fizičar; Jasna Atanasijević, ekonomista; Miroslav Vesković, fizičar; Branislav Grujić, biznismen; Dragan Đuričin, ekonomista; Radomir Žikić, fizičar; Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta; Dejan Novaković, ekonomista; Radmilo Pešić, profesor Poljoprivrednog Fakulteta; Ilija Plećaš, tehnolog; Luka Popović, astronom; Nada Popović Perišić; profesor univerziteta; Nebojša Radunović,  lekar; Dragan Simeunović, politolog; Đorđe Vukotić, pravnik; Vladan Čelebonović, fizičar.

[5] Upoređujući ovaj period sa periodom razvoja ljudske civilizacije (Stari vek, Srednji vek, Novi vek i Savremeno doba), to bi otprilike vremenski odgovaralo  Novom veku  i Savremenom dobu  u razvoju ljudske civilizacije. (Jer , kao što Kolumbo otkrio Ameriku 1492. godine označivši početak Novog veka, tako i najuticajniji srpski fizičari 1981. godine otkriše da bi trebalo praviti ciklotron u cilju podizanja nivoa nuklearnih istraživanja i ulaska u  ‘novi institutski vek’.)