Pred svaku Novu godinu, u vreme usvajaňa budžeta Vojvodine, autonomaškim strujama u Novom Sadu zaori se chorska pesma kako je Vojvodina opet prevarena. Jer, ponovo budžet AP Vojvodine nije dostigao visinu koju je ustav Srbije propisanio – 7% od visine republičkog budžeta.
Obično se potegne i tvrdnja da je i 7% premalo pošto stanovništvo Vojvodine čini oko 27% ukupnog u Srbiji, dok 35% do 37% bruto nacionalnog dohotka u Srbiji dolazi iz Vojvodine. Da li se ovde radi o običnom neznanju ili političkom podmetanju nije jasno. Nema sumnje da bi 7% bilo malo za Vojvodinu kada bi to bile jedine pare koje se iz celog fiskalnog sistema Srbije odvajaju za finansiranje državnih, ekonomskih i socijalnih funkcija korisnih Vojvodini. Ali, to svakako nije tačno, jer se raznovrsne i finansijski zahtevne potrebe Vojvodine i njenih građana finansiraju sa republičkog nivoa (budžeta i fondova socijalnog osiguranja) daleko iznad ovih 7%. Tako budžet Republike Srbije pokriva sve klasične državne funkcije koje su korisne i Vojvodini (državna administracija, odbrana, policija, diplomatija), zatim ekonomske funkcije (agrarni budžet, subvencije privredi, velike infrastrukturne projekte itd), pa kulturu, nauku i slične delatnosti od opšteg interesa, penzije (po polovinu obezbeđuju republički budžet i PIO fond), socijalnu zaštitu (sirotinja, dečiji dodaci), najveći deo prosvete (delom kroz transfere budžetu APV), zdravstvenu zaštitu (iz republičkog fonda zdravstva) i slično. U stvari, sve što je važno i skupo i u Vojvodini se finansira iz republičkih sredstava. Dakle, neistina je da od sveg novca koga država Srbija prikupi Vojvodina „dobija“ samo 7% ili manje, jer i priličan deo ostalih sredstava iz republičih izvora direktno ili indirektno koristi Vojvodini i Vojvođanima. Jedina prevara koja se ovde vidi je od strane autonomaša, koji obmanjuje javnost.
Šta kaže ustav
Ozbiljniji ljudi u Vojvodini znaju da razlikuju nadležnosti budžeta Srbije i APV. Ali, problem sa nekima od njih je što veruju i tvrde da je Republika formalno obavezna da obezbedi Pokrajini tih 7%, odnosno sumu transfera iz republičkog budžeta koja bi bila dovoljna da dovede pokrajinski budžet na 7% republičkog. A to jednostavno nije istina. Naime, Ustav Republike Srbije iz 2006. godine kaže (čl. 184):
„Budžet Autonomne Pokrajine Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta Autonomne Pokrajine Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda“.
Drugim rečima, ustav ovom odredbom određuje najmanju visinu budžeta APV, ali ne i način njegovog finansiranja. Ustav nigde ne propisuje obavezu Republike da obazbedi Vojvodini nedostajuća stredstva. O finansiranju se u istom članu ustava kaže:
„Autonomna pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti. Vrste i visina izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuju se zakonom. Zakonom se određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije“.
Znači, APV ima ustavno pravo i obavezu da donese budžet koji iznosi najmanje 7% u odnosu na republički, ali istovremeno mora i da se pobrine za obezbeđenje potrebnih sredstava za pokriće tog budžeta. Niko, dakle, pokrajinskim vlastima ne brani da utvrde i veći budžet, da on bude i osam ili deset odsto visine republičkog budžeta, s tim što onda moraju da vode računa o tome kako će namaći pare za to. Mora se priznati da Vojvodini ne bi bilo lako da to izvede. Ona ima izvesne sopstvene izvore, kao što su od pokrajinskih organa i organizacija, naknade za vode, šume i brojne druge slične, od kojih se prihodi dele između Republike i Pokrajine, zatim administrativne takse i kazne. Uz donacije i prihode od prodaje imovine, u njen budžet se sliva i deo prihoda od poreza na zarade i deo prihoda poreza na dobit koji se naplate na teritoriji Vojvodine. Činjenica je da veći deo prihoda pokrajinskog budžeta čine transferi iz budžeta Srbije, pa je očigledno da je na račun Republike najlakše postići tih 7%. Može se diskutovati da li postoji moralna obaveza Republike da pomogne Pokrajini, ali ustavna i zakonska obaveza, verujem, ne postoje.
Ukoliko postoji manjak u pokrajinskoj kasi u odnosu na propisanih 7%, moguće je preduzeti nekoliko akcija: (1) bolja naplata pokrajinskih prihoda, (2) zaduženje Pokrajine na finansijskom tržištu ili kod banaka, kao što se Republika Srbija zaduživala za svoj budžet, (3) prodaja, odnosno privatizacija pokrajinske realne imovine, (4) apelovanje na opštine i gradove da iz svojih budžeta pomognu pokrajini i slično.
Političke nagodbe
Ustavno rešenje o najmanje 7% je loše, jer ne postoji valjan razlog da se ustavom određuje odnos visina dvaju nezavisnih budžeta. Ukoliko bi čak taj odnos u jednom trenutku bio dobro podešen, već sutra bi mogla promena nadležnosti (koje se određuju zakonom) ili razloga ekonomske politike dovesti do potrebe da se taj odnos promeni. Ovo rešenje je nastalo kao rezultat političkih nagodbi tokom rada na ustavu iz 2006. godine, a ne radi stvarne potrebe da se uredi ovaj odnos, niti podela nadležnosti između APV i Republike nalaže takav odnos.
Da je odredba o 7% besmislena jasno pokazuje današnji budžet Vojvodine: najveći njegov deo čine stavke koje predstavljaju finansiranje državnih nadležnosti u pokrajini, a novcem iz republičkog budžeta: plate prosvetnih radnika, dotacije lokalnoj samoupravi, infrastrukturni projekti… Na taj način se ustavna odredba o 7% makar delimično zadovoljava pretvaranjem pokrajinskog budžeta u „protočni bojler“ za transfer novca iz republičkog budžeta krajnjim korisnicima u Vojvodini uglavnom na ime republičkih nadležnosti. Takvo praktično fiktivno posredovanje budžeta APV nema smisla. APV danas ne poseduje nadležnosti koje bi razumno konzumirale pokrajinski budžet u visini 7% republičkog budžeta, a ni njeni prihodi (sopstveni, preneti i učešće u republičkim) ne omogućavaju dostizanje ovog procenta.
Nema sumnje da bi Ustav Srbije trebalo promeniti isključivanjem ove odredbe.
