Radosava Topalovića iz Preljine, okupacija zemlje 1941. godine zatekla je u činu rezervnog majora. Stari ratnik prošao je slobodarske borbe od 1912. do pred kraj pobedonosne 1918. godine.
Za junaštvo i umešnost u komandovanju jedinicom, u istorijskoj cerskoj bici mladi oficir odlikovan je najvećim odlikovanjem – Karađorđevom zvezdom s mačevima.
Potom je zemljom zavladala pustoš. Među mnogima koji su se po odluci srpske Vrhovne komande verali po gudurama podnoseći albansku Golgotu, bio je i Radosav Topalović.
Glad i nesanica, slaba odevenost i iscrpenost koju su donosili danonoćni usiljeni marševi – samo su razbuktali slobodarsko srce u grudima mladog ratnika.
Kada su u brojnim jurišima, podržavanim artiljerijskom kanonadom, srpska i saveznička francuska vojska otvorile brešu na solunskom frontu, Topalović je sa vojskom oslobodilaca krajem 1918. godine, stigao u rodno selo u činu rezervnog kapetana II klase, a na grudima su mu se pored drugih, presijavale i dve Karađorđeve zvezde s mačevima.
U zapuštenom domu, sa suzama radosnicama u očima, dočekala ga je žena Draga, sa četiri kćeri i dva sina, oko kojih je u vreme ratnih vihora svijala materinske ruke i domaćinu sačuvala najveću vrednost, i tako, pomogla da se punim srcem doživi radost pobede.
Opet Nemci
Radosav Topalović od oca Lazara nasledio je osamnaest hektara zemlje, sa pratećim građevinskim objektima i počeo ponovo da se brine o setvi, obnovi zapuštenog voćnjaka i povećanju stočnog fonda.
Kada su, posle aprilskog sloma 1941. godine, Nemci ponovo okupirali zemlju, na čelu starog ratnika pojavila se nova bora. U kući je imao dva vojnika. Ubrzo je izbio ustanak.
Jednog dana ustaničke rane jeseni sinovi Milenko i Miloje obratiše se ocu:
Oco, mi odlučismo da stupimo u partizane.
Neka vam je srećno, sinovi moji!
Nešto kasnije, krajem septembra, u kuću banuše četnički oficiri Predrag Raković i Radiša Čeković.
Mi navratili do tebe, čika Radosave, da malo porazgovaramo – oglasi se Raković.
A kojim dobrom? – upita domaćin, iako je predosećao njihove namere.
Ti si stari ratnik. Borio si se pod komandom dede našeg mladog kralja, koji sada iz Londona rukovodi borbom svoje vojske u otadžbini.
Ne mogavši da se strpi, domaćin upade u reč:
Njegov deda je delio zlo i dobro sa svojim vojnicima, a nije kao unuk mu sklanjao zadnjicu u inostranstvo, prepuštajući narod samom sebi …
Druga su sad vremena, čika Radosave. Mi znamo za tvoje zasluge u prošlom ratu; pa ti iz poštovanja nudimo da budeš predstavnik naše ravnogorske vlasti – pokušavao je Čeković da pokoleba sagovornika.
Vi, gospodo, znate da su mi sinovi u partizanima. Ja ne želim da se odvajam od svoje dece. Zato sam odlučio da pripadnem njima i pokretu za koji su se oni opredelili …
Videvši da im ne vredi uzalud gubiti vreme, oficiri odoše, upozoravajući domaćina na posledice zbog gaženja vojničke i oficirske zakletve.
Posle oktobarske slobode, čika Radosav je neumorno radio kao odbornik seoskog narodnooslobodilačkog odbora.
Uz to poverena mu je odgovorna dužnost komandira Pete rezervne čete Ljubićkog bataljona.
Pod njegovim neposrednim rukovodstvom četa je obezbeđivala selo od iznenadnog napada neprijatelja i izvodila radove na obnavljanju porušenih objekata koji su bili od koristi za jedinice koje su vodile borbe za opsednuto Kraljevo.
Kobni susret
Krajem novembra 1941. godine, razbijena je vojska oslobodilaca. To starog ratnika nije obeshrabrilo. Često je bodreći prijatelje govorio:
I mi smo u prošlom ratu, odstupali preko Albanije, pa smo, opet, uz pomoć saveziika pokorili švabe…
Jednog dana, početkom decembra, Nemci upadoše u kuću Topalovića.
Uhapsiše Radosava, sa sinom Milenkom, i sprovedoše u seoski zatvor. Na intervenciju Leksa Jovaševića, ranijeg političkog rivala, a sada okupatorskog sluge, obojicu predadoše prekom vojnom sudu, koji je sudio partizanskim zatvorenicima u prostorijama vojnotehničkog zavoda u Čačku.
Među stotinama zatočenika, koji su čekali na red, da im se izrekne presuda, svojom sedom kosom, poodmaklim godinama i neposrednošću s kojom je uspostavljao kontakte, isticala se ova starina, pleneći izmučene duše nesrećnika.
Za dugih hladnih zimskih noći, ispunjenih reskim štektanjem mitraljeskih rafala, kojima su košeni njihovi na smrt osuđeni saborci, stari ratnik govorio je pripovedačkim darom o prelasku srpske vojske preko Albanije, proboju solunskog fronta i oslobođenju i ujedinjenju Jugoslavije.
Svojom hladnokrvnošću, vedrinom duha i verom u osvit slobode, pokazivao je da se ne plaši: ni suda, ni smrti.
Među mnogim zatvorenicima, na koje je svojom odlučnošću pozitivno delovao nalazili su se: Leko Kaluđerović, Milivoje Radojević, Boško Pečenković, Radovan Jovašević, Miloje Simović, Milorad Topalović, Spaso Jauković, Siniša Katanić i omladinac Savko Dule Jovašević.
Bio je uveren da se neće moći otrgnuti iz smrtnog zagrljaja. Jednom prilikom obratio se sužnjima:
Deco, želeo bih da se bar vi nekako izvučete, kad meni nema spasa, jer ja sam se četvorici kraljeva na vernost zaklinjao …
Četrnaest dana i noći proveo je među zatvorenicima, brinući se o njima kao o svojoj deci.
Kada bi mu sin Milenko, sedeći na cepanicama drva, obrven umorom zaspao, otac bi ga brižno pokrivao svojim suknenim gunjem, ne uspevajući da obuzda suze koje se neodoljivo slivahu niz izborano lice.
Na prvom suđenju, zato što im ne reče svoje funkcije u partizanima, a i zbog godina, bi pušten na slobodu.
Na njegovu nesreću, prolazeći pored crkvene porte susrete se sa majorom Milisavom Bojovićem-Glišićem, koji bejaše u pratnji dvojice četnika.
Radosave, gde si to ti krenuo? – pitao je major.
Ja pošao kući.
A ko te je pustio?
Pustio me preki sud.
Jedan od nas dvojice živ iz Čačka neće izaći, da znaš! – pretio je Milisav.
Ubrzo ga je kod kafane „Moravica“ sustigla četnička patrola i privela prekom sudu. Izrečena mu je smrtna presuda.
Ponosno u smrt
Našavši se u grupi C, koju su sačinjavali na smrt osuđeni, on je opet zablistao svom snagom jarke svetlosti koja je tako snažno izbijala iz njegovog širokog srca slobodarskog. Iza žičane ograde obraćao se rečima nadahnuća:
Nas će streljati, ali sunce slobode će, ipak, jednog dana, kao i ranije što je bivalo, zasijati našom domovinom …
Došao je kobni 16. decembar 1941. godine, kada ga, u prepodnevnim časovima, sa grupom osuđenika, izvedoše na smrtnu stazu.
Koji čas ranije, beše se obrijao. Presvukao novu belu košulju. Stavio šajkaču na glavu. Nekoliko puta se pogledao na ogledalo, doterujući se kako bi što bolje izgledao.
Šta se, čiča, toliko doteruješ kad znaš šta nas uskoro očekuje? – pitao je jedan omladinac.
Neka, sinko, vide Nemci da su ubili čoveka, hladnokrvno odgovori starina.
Na čelu kolone, vezan telefonskom žicom uz svoga komšiju Velimira Tanaskovića, gazio je čvrstim vojničkim korakom, uzdignute glave i ponosnog pogleda.
Njegovo gordo držanje pred neprijateljem i junačka smrt, ostavili su snažan utisak na mnoge koji su narednih dana odvođeni na streljanje.
Tako je u 63. godini starosti prestalo da kuca slobodarsko srce Radosava Topalovića, rezervnog majora i nosioca 12 ratnih odlikovanja, jedan od onih koji su probili solunski front.
Tragika postenog srpskog coveka koji je naivno izgubio zivot u haosu koji je stvorila bolesna politika i bratiubilacki rat ,tragika je u bezrazloznom i besmislenom stradanju naseg naroda koji nicim to nije zasluzuo nikad se ne ponovilo,tuzno.
Није примарно латиница, него само латиница, не постоји никаква могућност да се сајт прикаже на ћирилици.
Фино ви то,примарно латиница,а Корени.Само чији Корени.Албанска голгота до 1918-е,па са “лудим“ краљем,кнезом Павлом творцем бановине,вежбање за НДХ.Усташе побише преко милион Срба,Броз поби више стотина хиљада Срба,много више него Немци.Све су србомрзци комунисти учинили да ојаде Србе,а “честити“ партизани устају на устанак,не кад је нападнута Србија већ СССР.Па Македонија и македонци,чак и цркву добише.Па БиХ муслимани,Муслимани,Бошњаци,Босанци,“босански језик“.Па Црногорске усташе,испражњена Војна Крајина,старија и слободнија од хрватских кметова.Па покрајине,насељавање Космета Шиптарима,а ви “наивни“,кувате жабу са непријатељима нашег живота и наше душе.Ко сме више да вам верује? У било чему.