U Hercegovini je 1874. godine bila neviđena suša… U Osmanskom carstvu tada je još uvek na snazi bio jedan oblik feudalizma.
Zemlja je bila podeljena na age i begove, koji su bili njeni vlasnici, dok su seljaci – kmetovi, obrađivali tu zemlju i gospodarima davali ogroman deo svog prinosa. Koliko je položaj srpskih seljaka u Hercegovini tada bio težak, najbolje ilustruje podatak da su bili opterećeni sa čak 97 različitih vrsta poreza i feudalnih dažbina, među kojima su bili:
– Ušur – porez na žitarice, voće i povrće;
– Kuluk – besplatan rad na begovom imanju;
– Basmet – porez na tragove stoke preko agine zemlje;
– Askerija – porez na muške glave u zamenu za vojnu službu;
– Dimnina – porez na kućni dim, odnosno ognjište;
– Smrtnina – porez na sahrane;
– Bećarina – porez na punoletne neženje;
Kao i brojni porezi na svadbe, svinjokolje, pečenje rakije, prelazak preko mostova i seču sopstvene šume…Narod su dodatno iznurivali bizarni porezi koji su direktno vređali ljudsko dostojanstvo. Najokrutniji primer tog lokalnog zuluma bio je ozloglašeni „dišhak“, odnosno „porez na zube“.
Kada bi beg sa svojom naoružanom pratnjom došao u neku srpsku kuću, domaćin je bio dužan da ih besplatno nahrani i napoji najboljim što ima. Nakon što bi se gosti obilno najeli, begovi su od domaćina naplaćivali „dišhak“ – taksu za „habanje i trošenje sopstvenih zuba“. Ovakav pritisak delom je bio posledica toga što su Osmanlije primetile da Srbi u Hercegovini sve više osećaju duh slobode, i da mnogo više cene i priznaju reč crnogorskog knjaza Nikole nego naredbe lokalnog bega.
U vazduhu se jasno osećalo da vekovima robovanja u osmanskim lancima konačno dolazi kraj. Ono što je dugo tinjalo pod pepelom begovskog zuluma, buknulo je 9. jula 1875. godine u nevesinjskom selu Krekovi. Ozloglašeni poreznik Bašo Agić krenuo je sa svojom naoružanom pratnjom u nemilosrdnu naplatu desetine, iako seljaci nisu imali dovoljno hrane ni za sopstveni opstanak.
Seljaci iz Krekova i okolnih sela već su unapred sklonili svoje porodice, stoku i tek požnjeveno žito na planinu Crvanj. Na brdu Kalufi iznad sela, skriveni domaćini iz porodica Vukotića, Govedarica, Luketa, Savića, Rašovića, Jonlija i drugih, spremno su čekali turske zaptije i poreznike. Jedinu pušku koja je tada postojala u selu, u rukama je držao Trifko Vukotić. Kada je Trifko na današnji dan povukao oroz, započeo je ono što će istorija zauvek pamtiti pod imenom „Nevesinjska puška“.
Barut je, zapravo, počeo da miriše četiri dana ranije na planinskom klancu Bišine, između Nevesinja i Mostara. Tada je hajdučki harambaša Pero Tunguz presreo i zaplenio vredan turski karavan koji je prevozio skupocenu robu za bogate trgovce i vojsku. Turci u to vreme u Hercegovini nisu imali mnogo redovne vojske – svega oko 1.800 nizama. Nasuprot njima, u Hercegovini je tada živelo oko 175.000 pravoslavaca, 52.000 muslimana i 45.000 katolika.
Ustanak se narednih dana munjevito proširio celom Hercegovinom, pa su lokalne kadije i paše odmah u pomoć pozvale „bašibozuk“. Bili su to neregularni vojni odredi, sastavljeni mahom od lokalnih muslimana koji su ratovali isključivo za ratni plen, paleći i pljačkajući sve pred sobom. Najveća borba izbila je na Veliku Gospojinu te 1875. godine, kada je napadnuto samo Nevesinje.
Nevesinje je tada imalo status kasabe sa oko 1.000 stanovnika, dok je ceo srez brojao oko 19.000 duša. U tim danima gotovo cela Hercegovina izbegla je u planine, susednu Crnu Goru i Dalmaciju. U krševitu Hercegovinu tada počinju da stižu dobrovoljci sa svih strana sveta. Najveći broj boraca stigao je iz Rusije, Italije i Francuske. U tim krvavim sukobima gine i francuski grof Luj Pje de Bopoal.
Istovremeno, Johan Monten, lični lekar holandskog kralja Vilema III, napušta siguran život na dvoru i dolazi u hercegovačke zabiti kako bi previjao rane srpskim ustanicima. Tada se prvi put u istoriji dešava da najveći evropski gradovi i listovi šalju svoje specijalne novinare i putopisce u hercegovačke krševe. Francuski putopisac Gijom Ležan piše o hercegovačkim vojvodama navodeći da izgledom i vrlinom podsećaju na vitezove iz srednjeg veka.
Čuveni britanski putopisac i arheolog Artur Evans beleži da je u Hercegovini, usred ratnog vihora, viđao žene koje su tako čiste i lepe dok ponosno koračaju u svojim tradicionalnim narodnim nošnjama. Takođe zapisuje da na terenu nije video gotovo nikog starijeg od 13 i mlađeg od 70 godina, što je značilo samo jedno – svi vojno sposobni muškarci ustali su na oružje. Hercegovački ustanak je pokrenuo lančanu reakciju velikih sila i motivisao Srbiju, Crnu Goru, a na kraju i samu Rusiju da uđu u otvoreni rat protiv Osmanskog carstva.
Ipak, kraj ovog veličanstvenog istorijskog događaja zapečaćen je na nesretnom Berlinskom kongresu 1878. godine, gde je za srpski narod usledio nepravedan ishod – umesto jednog tuđinskog gospodara, došao je drugi. Na kraju, hercegovački seljak nije dobio ono za šta je ustao na oružje i morao je da čeka 1918. godinu.
Ali je svetu očitao lekciju i pokazao šta je u stanju da uradi jedna jedina puška.
Nevesinjska „kremenjača“…
