Milovan Kuljić iz Rogojevine: „Nevolja nauči čovjeka na sve“

0
1145

Igrali su se sa mnom kad sam bio beba, bacali me u zrak i dočekivali na ruke – i tako su mi povrijedili kičmu. Poslije su me nosili u Dubrovnik i tamo sam, u gipsanom koritu, proveo šest mjeseci. U njemu sam i otpušten kući. Prilikom razvoja, roditelji su me izvadili iz tog korita, ali sam bio nepokretan. Kičma je ostala deformisana i kretao sam se samo uz tuđu pomoć. Prohodao sam sam tek u četvrtoj-petoj godini. Onako mali, pokušavao sam to na sve načine: grebao sam kao mačka, kotrljao se, borio se za život i opstanak, dok nisam ustao na noge! A kad sam jednom stao na noge, ništa mi drugo nije bilo problem da uradim. Samo mi je ostala deformisana kičma – počinje svoju priču za „Moju Hercegovinu“ 67-godišnji Milovan Kuljić (1950.) iz zaseoka Rogojevina (selo Simijova) u danas slabo naseljenom području Vranjska, između Bileće i Ljubinja.

milovan_kuljic_mh_1
Milovan Kuljić (Foto: Moja Hercegovina)

Uprkos tom hendikepu u jedanaestom mjesecu života, dok je još bio u pelenama, Kuljić o tome priča mirno, bez ogorčenja i žaljenja koliko ga je koštalo to radovanje prvom sinu. Kao onaj koji se još u djetinjstvu pomirio i sa zakržljalim tijelom i sa deformisanom kičmom , čak odlučio da radi sve što i ostala djeca: trči, skače, penje se na trešnju, kupi sijeno, pomaže oko mlađe braće i sestara i učestvuje u svim poslovima te devetočlane porodice Kuljić.

Pojašnjava da su, sem njega i starije sestre, otac Todor i majka Andrijana dobili još dvije kćeri i tri sina – da su odgojili sedmoro djece u siromašnom i „tvrdom“ kraju, bez plate i ikakvog redovnog prihoda, samo sa onim što bi privredili sopstvenim rukama. Ali sa čvrstom odlukom da šire porodicu jer su, kaže, ljudi onda govorili: „Kome Bog da život, da mu i nafaku…“

Da Vas podsetimo:  Niš nema ledenu dvoranu ali ima Sofiju Rodić

Uprkos toj oskudici, priča, djeca su se odgojila, iškolovala i našla svoju sreću u svijetu. Sem jedne mlađe sestre, koja je umrla u 21. godini, ostalih pet su otišli svojim putem i svi osnovali porodice. Dvije sestre mu žive u Novom Sadu, dva brata u Bileći, a jedan u Trebinju. On je, priča, ostao u Rogojevini i radio sve što je trebalo: i orao i oko stoke, tovario konja, peo se na dubove i kresao grane kosijerom, kao i sve ostalo što je trebalo raditi na imanju – do svoje 29. godine.

„Tada sam vidio – ostah sam ovdje. Onda sam i ja našao posao u Bileći, u Tekstilnoj industriji „Bilećanka“. Samo što je to, kaže, bio posao na najtežem tadnom mjestu – kao vunovlačar. Pojašnjava da se radi o češljaonici pamuka koja je sklop mašina, da su radile vrlo brzo i češljale 2 tone pamuka za 6 časova, pa je trebalo „otvoriti četvore oči“. Naime, bilo je dovoljno da se napravi neka mala greška pa da mašina „uhvati“ i povrijedi radnika.

„Mislim da nije ni jedan ‘vlačarac’ ostao da nije povrijeđen, osim mene i starog Đorđa Mirkovića kod koga sam ja došao i koji me je naučio da radim na toj mašini“, ističe Kuljić. A i njemu samom je, dodaje, jednom zahvatila cipelu kad je zaustavio tu mašinu i popeo se na nju da izvuče neku plastiku koju je zahvatila. Spaslo ga je što je odmah trznuo nogu i pao s mašine, a samo cipela ostala…

„Uz rat mi je umro otac (1995.), a poslije 5 godina i majka. Iste te 2000-te kad je i tepihara „zaključana“. Nisam više imao posao, a do 2006. ni uslove za penziju, pa sam se vratio ovdje. Inače, radeći kao ‘vlačar’ ostvario sam 21 godinu radnog staža, koji mi je poslužio kao osnova za ovo malo penzije – 240 KM. Mada sam ja radio 26 godina, ali mi godine od 2000-2006. nisu uplaćene…

Da Vas podsetimo:  Nekada su ga jeli vojnici, a Dragana ga danas mesi po starom receptu i tako izdržava porodicu

Nema ko drugi – napravi to sam!

I tako se, priča, vratio u staru kuću u maju 2000-te, tamo gdje u rasponu od 500 metara živi još troje starih, a najbliži komšija mu je na stotinjak metara. Pedesetogodišnjak bez ikakvih primanja, još sa svojom deformisanom kičmom. A braća i sestre su, kaže, imali vlastite porodice i u tom poratnom vremenu jedva su sastavljali kraj s krajem pa nije mogao da traži od njih. Zatekao je jednu kravu, malo luka i krompira u bašti…

milovan_kuljic_mh_3„Nevolja nauči čovjeka na sve! Nema ko da pomuze kravu, moram ja da naučim i probam. Pa nešto ja, nešto tele, dok nisam naučio…“, sa smijehom se prisjeća svog „nauka“ Kuljić. A kad je naučio da muze, naučio je i da kupi kajmak i da pravi sir. Gledao je nekad, kaže, kako je to radila majka pa je odlučio da sam proba. Onda je to kroz praksu usavršavao.

Priznaje da je počeo da pravi sir sa kupovnim sirištem, ali je vidio da „nije to to“. Nikad, kaže, taj sir ne može da bude kvalitetan kao kad se pravi od osušenog sirišta. „Čak se to osušeno sirište (teleće, jagnjeće ili jareće), ne smije držati u frižideru jer stradaju te bakterije za sirenje i – nije to to“, povjerava nam svoje „cake“ čovjek kog je nevolja natjerala da postane vrsan mljeklar. A i da radi sve ostalo na imanju…

„I onda sam ja sve ovo sam napravio, svojim rukama: sve ove podzide, stepeništa, podigao odrine, napravio čatrnju, a prirodnim padom doveo vodu do česme ispred kuće – sve sam to ja napravio od 2000-te do danas. Ja sam i ovo voće nakalemio. Ranije sam nekad pročitao kako se to radi, probao sam i uspjelo mi!“ Čak je i štalu, dodaje, morao ponovo da napravi jer je 2005. pala pod snijegom koji je napadao dva i po metra, ali je novu podigao uz pomoć komšija. Pošto ima vodu iz čatrnje i struju odlučio je, kaže, da napravi sebi i kupatilo. Pa je isklesao stijenu ispod kuće, vodoinstalater mu je sve proveo, samo još treba da kupi elemente…“, veselo nam pokazuje svoje dvorište ovaj mali čovjek ogromne energije i volje za životom.

Da Vas podsetimo:  Mlada Prokupčanka - treća generacija strelaca u porodici

„Mene je za tu životnu borbu inspirisalo jer sam vidio da nemam drugi izlaz – niko to drugi neće do ja sam! Osjetio sam veliku nevolju i neimaštinu još kao dijete i naučio sam da mi niko ništa neće dati za džabe! Ima ona priča da je otac pitao sina ko mu je pomogao da natovari konja? A on mu odgovorio: ‘Pomogla mi nevolja’. Tako je i sa mnom. I vidio sam da je životna škola najjači fakultet“, završava svoju životnu priču za ovaj internet magazin Milovan Kuljić.

Vesna Kešelj

Moja Hercegovina

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime