Zanimljivo je bilo posmatrati “razmenu mišljenja” između bivšeg i sadašnjeg predsednika Srbije po pitanju “najboljeg rešenja” za Kosovo i Metohiju.
Na jednoj strani imamo gospodina Koštunicu koji najbolje rešenje prepoznaje u autonomiji za kosovske Albance po modelu kineskog Hongkonga. Na drugoj strani imamo gospodina Vučića koji pak najbolje rešenje vidi u teritorijalnom razgraničenju i podeli KiM na srpski i albanski deo.
Još jednom su građani imali priliku da budu svedoci besmislenog političkog prepucavanja između predstavnika bivše i sadašnje vlasti. Međusobne optužbe za neuspešnu politiku prema KiM, prebacivanje krivice jednih na druge i nadmetanje u kandidovanju “najboljih” rešenja za kosovsko-metohijsko pitanje postali su uobičajena politička praksa u Srbiji.
I jedni i drugi politikantskom i populističkom retorikom pokušavaju da zakriju sopstvene propuste i tragove pogrešne politike koja niti je imala niti ima pravi odgovor na kontinuirano razvlašćivanje Srbije na Kosovu i Metohiji. Dok takvo (ne)činjenje odgovara njihovim dnevnopolitičkim potrebama ono na polju afirmacije državnih i nacionalnih interesa nema ama baš nikakvog pozitivnog, državotvornog efekta – štaviše, tamo se odražava kao sasvim beskorisno, pa čak i kontraproduktivno.
Beskorisno jer ni jedni ni drugi ne ukazuju na suštinu problema.
A suština problema je da se Srbija suočava sa secesionističkom pobunom, vojnom okupacijom i uzurpacijom državnih prerogativa na delu sopstvene teritorije. Te probleme ne rešava ni model Hongkonga ni model razgraničenja koji samo produbljuju postojeće političke i partijske podele, a preko njih i podele u društvu. Rešenje treba tražiti u okvirima politike koja na prvo mesto postavlja stratešku borbu za obnovu državnog suvereniteta, a koja je moguća samo na temeljima širokog nacionalnog konsenzusa.
Naši političari uvek polaze od iskrivljene stvarnosti – od “stvarnosti” u kojoj smo mi dužni da pregovaramo sa ratnim zločincima, od “stvarnosti” da je separatizam “nužno zlo” koje mi eto moramo da prihvatimo, jer inače gubimo i ono “malo ” što imamo pa sve do “stvarnosti” da i Albanci imaju nekakve zametke državnosti na KiM.
Zašto jednom ne prestanu da lažu i obmanjuju ovaj narod? Kada će jednom shvatiti da je besmisleno govoriti o bilo kakvim modelima autonomije, a kamoli o antiustavnom cepanju državne teritorije u vidu razgraničenja, dok se kao nacija i država suočavamo sa urušavanjem i otimanjem državnog suvereniteta?!
Razgovori o obimu i sadržaju pokrajinske autonomije su dobro došli i skladni su slovu i duhu Ustava i Rezolucije 1244 ali tek nakon uspešno sprovedenog prvog, suštinskog i prioritetnog koraka – nakon dekonstrukcije kosovske paradržavnosti, uklanjanja separatističkih elemenata iz pokrajinskih institucija i obnove temelja srpskog ustavnog poretka u južnoj pokrajini.
Politička i intelektualna elita NR Kine jedinstvena je u oceni da je upravo suzbijanjem separatističkih tendencija i povratkom Hongkonga pod kontrolu Pekinga ova najmnogoljudnija zemlja na svetu načinila prvi i najvažniji korak ka obnovi svoje regionalne i globalne moći.
Zato razmišljajmo i delujmo kao naši kineski prijatelji – strateški.
To je odgovorna i državotvorna politika.
To je jedino rešenje.
Sve drugo su zablude.
Bilo bi dobro da objavite tekst profesora Samardzica koji se nalazi na njegovom blogu srbijasvet.wordpress.com. Neke stvari bice vam puno jasnije. Tekst je preneo Srbin info kao i Stanje stvari. Naravno Kurir ga nije preneo kao ni Alo, Informer i njima slicne novine.
Cjelokupna Srpska politika poslije Miloševica opterećena je dugom prema onima koji su srušili Miloševića i postavili iste na vlast!!! Dug se sastoji upravo u predavanju KiM , odricanju djela teritorije!! Nitko nije toliko glup da ne zna šta mu je činiti sa R1244 i Kumanovskim sporazumom. Djindjić je pokušao da ne poštuje dogovor pa je završio ne samo političku karieru…. a svi poslije njega su itekako shvatili “ poruku pisca “ !!!
Dakle prvo se moramo riješiti VELEIZDAJNIKA, a ostalo će doći po logici …