autor:Milan Ružić
Kosovo i Metohija. Osećate li kako ove reči ne čujete ušima, nego one izbijaju u vašim grudima. Dušmanin to naziva Kosova. Neki među nama ove otkucaje nazivaju „nacionalizmom” misleći na šovinizam. Takozvani „zvanični Beograd” ove reči uopšte i ne izgovara niti ih ikako naziva, sem ponekad „južnom srpskom pokrajinom”, i to samo onda kada na sajtu nacionalne televizije u Vremeplovu ne naznači datum Tačijevog rođenja ili u vestima ostavi ove reči na karti Srbije. Kosovo i Metohija. To što kuca u grudima neki dobri ljudi nazivaju domom, njihova braća i sestre kolevkom, a meni se po prvi put sviđa medicinski termin. Medicina to što vam igra u grudima – Kosovo i Metohija – naziva srcem.
A srce je ono što je vađeno u Žutoj kući po nalogu neke druge prekookeanske kuće bele boje. Stanovnici te daleke kuće tvrde da ove žute nikada nije ni bilo, a pošto naši političari vole da slušaju tu daleku kuću, onda da iskoristim trenutak da apelujem da se iz osnovnoškolskih programa za muzičku kulturu izbaci pesma „Na kraj sela žuta kuća” kad već tvrdite da nema dovoljno dokaza o njenom postojanju.
„Na kraj sela žuta kuća, ti ti ti, ta ta ta” odjekivali su rafali u noći pred srpskim domovima za čiji zvuk su nas ubeđivali da se to čuje demokratija. Demokratijom su nazvali i trganje krstova sa srpskih manastira i crkava. Milosrđem su nazivali bombardovanje osiromašenim uranijumom. Preklane vratove naše braće i sestara krstili su oslobođenjem. Silovanje Srpkinja i miniranje kuća zaveli su kao akciju protiv humanitarne katastrofe. Ubijenu decu imenovali su progresom. Za etničko čišćenje nisu imali više slobodnih termina, pa su ga opet nazvali demokratijom.
Nije demokratija za nas Srbe! Mi smo od te reči do sada samo stradali. Gde god se doselila demokratija, odatle je nestalo Srba. Valjda ona voli da živi u srpskim kućama. Ako pristanemo na demokratiju, pa im damo Kosovo i Metohiju, dali smo im za pravo da smo izdajnici rođenog naroda, a oni pravednici koji su paleći naše crkve i manastire zapalili plamen demokratije i ljudskih prava.
Ali ne znaju dušmani, ni Srbi koji gostuju po ambasadama da, na njihovu žalost, na Kosovu važi neko drugo pravo – božje. Nema igre oko Kosova i Metohije, niti ima pravila, pištaljki i sudija, do nebeskih.
Idite na Kosovo i Metohiju da vidite demokratiju i dobru nameru naših „komšija” i njihovih nalogodavaca…
Deca se igraju ograđena bodljikavom žicom, kao u kakvom toru. Školu im glume zatvorene prodavnice. Ljudi traže dozvolu od tuđina da izađu van nepostojećih zidina koje ih dele od sopstvene zemlje i čuvaju od onih koji su im zavičaj, obraz i živote uzeli. Tamo gde se video krst, sada se ne vidi ništa. Samo ponegde, iznad kontejnera i nagorelih kuća, izvija se gust i crn dim koji nema od čega drugog biti nego od još neke srpske kuće ili hrama koji nisu ranije stigli da rashrame i raspale.
Vreme je da naučimo svoju decu nečemu što ni mi sami nismo znali i što nam stariji opijeni državom u koju su dva puta zalazili sa svojim koljačima nisu preneli. Poredak stvari u Srbiji je izmenjen. Sve je postala politika.
Politika nam je braću razbratila, sestre zavadila, lapot među narod uvukla… Slave nam je ogadila, po ulicama iskopala rovove, oružje u rodbinu uperila, Kosovo i Metohiju nam raskućila i predala na čuvanje onima za koje nas ista ta politika ubeđuje da su dobronamerni. Ne znam samo da li će bezbednost na Kosovu i Metohiji, koju nama Srbima obećavaju naši političari, garantovati oni koji su nas bombardovali ili oni koji su nam vadili organe. A njima Kosovo i Metohija nisu ni potrebni. Ne treba nikom drugom Kosovo ni za šta sem da se nama ruga i da od nas napravi nepostojeći narod.
Nismo mi glup narod što mislimo da bi ta žena koja voli da naplati, a koju nazivamo politikom, trebalo da bude očovečena. Biram da mislim da u to verujemo, jer smo i dalje dobri ljudi, što nažalost pokazujemo samo onda kada nam preti nestanak.
Ali ako je tako, dajte onda da već danas postanemo daleko bolji ljudi, jer odavde dalje, niže i gore nema. Ukoliko čekamo taj trenutak nestajanja da se ujedinimo, ovo je taj trenutak. A ujedinjenja, celine, Srba i srpstva nema bez Kosova i Metohije. I ne pozivam ja ovde na rat i stradanje, nego na svest o tome šta nam i koliko otimaju. Na poimanje značaja Kosova i Metohije za celinu srpskog bića. Pristanemo li na to da nam uzmu Kosovo i Metohiju, nećemo dugo čekati na dan kad će nam zatražiti Šumadiju, Rašku, Vojvodinu i Beograd koji nemo stoji i posmatra svoj narod iz fotelje glavnoga grada.
I dok se mi međusobno krvimo, oni koji su nas izlovljavali tvrde za Kosovo da je njihovo… Kako naše može biti njihovo… Otkud na njihovoj kolevci urezani krst na uzglavlju kad ga je starim zarđalim dletom, oko drške obmotanim krvavim omoforom, urezivao đed, sveštenik i svešteni sin…
Odakle nekom drugom rodna crnica zalivana krvlju moga roda… Koje su to žito kosile njihove kose sem srpsko, mučki i preko stomaka… Kako može biti Prizren ičiji do srpski kad ga na onom klizištu ne drži ništa do naših kostiju… Kičme dedova, lobanje mladića, udovi novorođenčadi, grudi majki i rebra očeva…
Što zemlju gaze vojničkom čizmom ako je njihova… Zašto ždiju manastire i haraju crkvišta ako nisu naša… Što su sve kuće raskućili i u crno zavili… Čemu čekićanje grobova ako tamo niko naš nije ranije živeo, niti je u tu zemlju spuštan…
Na sve strane žbunje progutalo ruševine, vodurina poplavila podrume, šume proždrale livade, trava pokrila kamenje… Da iskrčimo žbunje – našli bismo crkvu… Da isušimo vodu – naći ćemo ikone… Da oborimo stabla – ukazale bi se kuće… Da pokosimo travu – istupićemo i izlomiti kose na grobove komšija i rođaka… Da oberemo božure – uzbrali bismo ih iz lobanja svojih predaka…
Freske su izgrebali… Ikone su izlomili… Rogove s kuće na vatru nalagali… Srca iz grudi čupali, pa davali… Giljotinom kućne pragove načinili… Furune umesto hlebom, ljudima su nahranili… Crkve namesto molitvom kuknjavom ozvučili… Gde je bio mali kamen međaš, oni granicu podigli… Na krušku o koju je deda vešao šajkaču kad se umiva, njega su ovešali… Metkove umesto u cevima da su držali, u moj su narod izručili… U zemlju rodom okićenu rodbinu su nam zasadili… U kuće srpske stoku uterali… U crkvama našim oltare poharali… Srpske majke u crninu obukli… Sve netaknuto obeščastili…
I dok mi siđemo s kočeva, uskupimo se iz grobnica, sastavimo se od sečenja, iskrpimo od metkova, glasnemo iz iščupanih grkljana i progledamo iskopanim očima, oni će se tamo naživeti na našim smrtima…
Zato živi, narode srpski, živi i rađaj se u inat! To barem znaš i to ti je prokletstvo i blagoslov. Inat! Najveća pobeda nad smrću i nad svetom je rađanje! Zaboravi na kojekakve parade u zemlji bele kuge. Zaboravi na prava… Kakva prava kad mi deo rođenog naroda ne da da ožalim svog generala kako dolikuje!
Ključ leži u tome što nećemo pristati na iščašenja koja na nas, kao na bunjište, bacaju terajući nas da sami sebe zatremo tako što nam govore da je moguće da dete ima tatu i tatu ili mamu i mamu.
Istina, ovo je jedina zemlja u kojoj svako dete ima i dva oca i dve majke – majku i majku Srbiju, oca i Oca.
Neka se nakaradnošću, nemoralom i perverzijama kite drugi narodi, a pod paravanom demokratije, jer mi Srbi znamo da demokratija ne postoji. Ko ne zna, kad smo već kod datuma, neka za nju upita 17, 18, 19. i 24. mart ili 17. april kada je ta ista demokratija u svoje ime ubila dete na noši.
Nama samo falimo mi i niko više, a to nije malo.
Znajte da u tami srpskog poloma samo jedna tanka sveća sija… Monah što je drži – Kosovo je, a suza što na nju kaplje – Metohija!
I znajte da Kosovo i Metohija nisu „južna srpska pokrajina”, „političko pitanje”, „osetljiva tema” i ostale gluposti. Kosovo i Metohija su odgovor na pitanje ko su Srbi. Kosovo i Metohija su krst na koji nas je svet razapeo, a na nama je da li ćemo vaskrsnuti.
Ne dogodine, braćo i sestre, nego do kraja godine… I ne u Prizrenu, nego i u Prizrenu, i u Prištini, i u Mitrovici, i u Vučitrnu, i u Đakovici, i u Hoči, i u Klini, i u Orahovcu, i u Zvečanu, i u Peći, i u Istoku, i u Gnjilanu, i u Lipljanu, i u Vitini, i u Gračanici… U svim mestima na Kosovu i Metohiji gde još uvek opstaju Srbi koji pate, koji trpe, koji strepe, koji ne odlaze i kojima se klanjam.
