Spomenik OVK teroristi
Nedavno je predsednik Opštine Bujanovac i budući predsednik Nacionalnog saveta Albanaca Jonuz Musliju izjavio da bi Vlada Srbije trebalo da prizna status borca pripadnicima Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe.
Ne znam da li sam lud, ali da sam na mestu Vlade Srbije, odmah bih im, zajedno sa Muslijem, priznao status terorista i sa njima postupio onako kako to zakon nalaže, jer ako bi Vlada, kao što je on rekao, trebala da prizna vrednosti za koje su se borili, onda su te ”vrednosti” trgovina drogom i oružjem, trgovina organima, ubistva i silovanja, separatizam i mnoge druge pošasti koje svaka normalna država treba i mora da iskoreni. Zna se kako se sa takvima postupa. Možda bi najbolji odgovor za njega, osim gore navedenih zakonskih normi, bio da će njegov predlog biti razmatran onog dana kada Amerika bude proglasila Osamu Bin Ladena za nacionalnog heroja.
Takođe, povodom dolaska Rame, albanskog premijera u Beograd, glasovi Albanaca iz Preševske doline su se poprilično čuli, njihove priče o ugroženosti bile su zvučnije od ugroženosti drugih nacionalnih manjima (ako ih ima) ili ugroženosti Srba u poplavljenim područjima. Vrhunac svega, predstavlja komentar jednog albanskog lidera da Rama treba da se bori za Albance iz Preševske doline i obezbedi im jednake uslove kakve imaju Srbi na Kosovu. Ovde već kao čovek ne mogu da se složim, jer naprosto, to ne bi bilo ljudski, a Srbi i nisu takav narod. Jer, ako bismo im dali iste uslove kao Srbima na Kosovu, to bi značilo da možemo svakodnevno da im palimo kuće, bacamo bombe na automobile, hapsimo političke lidere, kao što su oni Olivera Ivanovića, i skrnavimo čak i njihova groblja. Bogu hvala, kakvi god da smo, i dobri i loši, takvi nikad nećemo biti.
Iako sam oduvek bio protivnik i sumnjičav po pitanju nacionalnih sukoba, definitivno smo ovog puta, kao narod i država u pravu. U poslednjih nekoliko meseci su sve veće provokacije od strane Albanaca na koje naša država u mnogo slučajeva nije nasela, što je dobro. Takođe, poseta albanskoh premijera, poznatog po komentarima nakon fudbalske utakmice u Beogradu, pokazala je da smo trn u oku, naročito njegova izjava o Kosovu, pa sam lično poželeo da ga stavimo na neki dron, umesto u avion, i tako ga vratimo odakle je došao, sa sve kamerom. Kako će se ovo neslaganje završiti, ne znam, nadam se ne ratom, ali veoma je teško biti miroljubiv protiv onih koji žele rat. Možda smo na vreme, tokom devedesetih, trebali da podignemo repliku Berlinskog, ili još bolje Kineskog zida, i jednom za svagda završimo sa južnim susedima, čiji kompleksi su bili vidljivi u svakom ratu koji je Srbija vodila, jer su nas vekovima, po njihovom običaju, napadali sa leđa i dočekali i Turke, i Austrijance i naciste, što mnogo govori o njihovom sistemu vrednosti. Razlike su velike, sumnjam da ćemo uspeti da ih prevaziđemo, ne zato što mi nećemo, već zbog toga što oni ne žele, a i siguran sam da ćemo u budućnosti, nažalost, imati mnogo sličnih, ako ne i gorih situacija.
Osim ovih vesti, u Srbiji je prava medijska pomama o dolasku Vojislava Šešelja. Mnogi mediji se utrkuju da objave šta je to Šešelj izjavio, iako sumnjam da je nekom dao izjavu. No izjave ministara deluju posebno zabrinjavajuće, jer deluju kao da ne pripadaju istoj Vladi. Naime, u trenucima kada ministar ljajić izjavi da je Srbija dala garancije, što je stav Vlade, drugi ministar Vulin izjavljuje da EU vraća Šešelja kako bi napakostio sadašnjoj Vladi Srbije. Pitam se kako čovek, koji je inače raniji Vulinov koalicioni partner, ne treba da izađe na slobodu, ako je predmet završen i čeka se presuda? Pitam se zašto bi EU želela da napakosti Srbiji ako je izjava i EU, a i premijera da odnosi nikada nisu bili bolji? Da li se to Vulin probudio u devedesetim pa je citirao sebe iz tog perioda, ili prosto nije obavešten, kako je LJajić rekao da je Vučić zaslužan za privremeno puštanje na slobodu Vojislava Šešelja.
Jedno je sigurno. Neće Šešelj uzdrmati toliko ni Vučića ni ovu Vladu, koliko je mogu uzdrmati izjave kakve možemo čuti od Vulina.
Slaviša Pavlović
