Oprečna su mišljenja o kvalitetu života u „mladim balkanskim demokratijama“. Najpre su podeljene tvrdnje koliko uopšte ima demokratije u novonastalim državama. Pa onda standard građana, ekonomske (ne)prilike, ugled države, slobode, poštovanje osnovnih građanskih vrednosti, korupcija, kriminal, nesigurnost, nefunkcionisanje državnih institucija, sve do toga da li neko više želi da živi u ovim bastionima demokratije i ljudskih prava!
Stanje je uglavnom svuda isto. Jedna strana hvali postojeći sistem i veliča ga u nebesa. Nemaju nikakve zamerke i još se čude kako neko može biti nezadovoljan stanjem u državi. Razume se da ovi što veličaju i hvale zapravo drže sve poluge vlasti. S druge strane, oni koji su izgubili vlast, ili oni koji je se još nisu domogli, ne nalaze ništa dobro u društvu i skloni su da negiraju svaku vrednost vladajućoj eliti. Tako je to od nezavisne Hrvatske, preko Bosne iz tri dela, Srbije iz svih delova, Severne ali i svake druge Makedonije, sve tamo do Montenegra. O „Kosovu“ ne treba trošiti reči. To već nije vredno pažnje, osim ako bi se svetske policije, CIA, DEA, Mosad i slični zbilja zainteresovali za čedo zapadne civilizacije!
Mene manje interesuju bivša braća. Šta se tamo dešava, nije me briga. Jedino u slučaju kada rade i delaju protiv mog naroda i države. A to čine svakodnevno! Ali, vratimo se tamo gde živimo. U Srbiji postoje otprilike dve nepomirljive krajnosti. Jedna koja ide napred, brže i bolje u svetlu budućnost, čitaj evro-atlantske integracije. Ma šta to značilo. Oni grade, zapošljavaju, dovode strane investitore, jednom rečju, blagostanje. Tu i tamo ne ide baš sve po loju. Izuzev Kosova (i Metohije). Desi se i neka falinka u tom naglom kretanju ka svetloj budućnosti. Ispuca tek postavljeni asfalt na upravo završenom autoputu. Otvori se novi pogon, i nakon gašenja kamera, pogon polako ali sigurno buja u korovu. Rastu plate i penzije, samo što narod to ne opaža. I tome slično.
Na drugoj strani su oni koji odbacuju i negiraju svaku vrednost prvima. Opozicija srpskoj vlasti. Brojna, raznolika, od svih fela, po nekima sastavljena s koca i konopca, jedino što ih povezuje je nepriznavanje i neuvažavanje srpske vlasti. Naročito su ogorčeni na prvog u hijerarhiji vlasti. Ne mislimo na osobu koja po ustavu i zakonom ima najvišu vlast u zemlji. Nismo mi Nemačka pa da kancelar(ka) poseduje najveću polugu izvršne vlasti. A skupština (Bundestag) najvišu zakonodavnu vlast. U Srbiji se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Još je „drug“ Tito govorio da se sudije ne moraju držati zakona kao pijan plota. Pa ako sudije ne moraju da poštuju zakon, što bi političari morali?
Istina je kao i uvek negde u sredini. Niti je sve potaman, ali nije baš sve ni za bacanje. Tačno je da po najnovijim istraživanjima 64% mladih u Srbiji namerava da se iseli trajno iz zemlje! Čak 81% tih mladih ne veruje ni jednom srpskom političaru. Pomalo zabrinjavajući podaci. Isto tako treba napomenuti da se skoro niko od starijih iznad 65 godina života ne namerava seliti iz Srbije. A većina te populacije i te kako veruje jednom srpskom političaru. Ovi podaci pak unose optimizam. Ekonomija ide uzlaznom linijom, no deluje sporo. Mnogo su nas upropastili prošli, pa brže i ne može. Ipak, javilo se svetlo u tunelu. Srećom da nije voz! Možda nam se sreća osmehnula, a da toga nismo ni svesni. Upravo je Jingluk Šinavatra dobila srpsko državljanstvo. Za manje upućene Jingluk je bivša premijerka Tajlanda. Doduše osuđena na zatvor zbog kriminala. Verovatno nepravedno. E, sada nas i Tajland povezuje pokret nesvrstanih. I Jingluk Šinavatra! Bivša tajlandska premijerka je naprasno postala Srpkinja zbog nacionalnog srpskog interesa. Kao što je Taksin Šinavatra, takođe bivši tajlandski premijer, i brat Jingluk, i takođe na Tajlandu osuđen zbog kriminala, zbog nacionalnog interesa Crne Gore dobio crnogorsko državljanstvo. I pre nego što će njegova sestra dobiti pasoš Crnogorcima bratske Srbije!
Ne mogu da sudim koji je interes moje države da deli državljanstva (belo)svetskim političarima u izgnanstvu. Ima mudrijih od mene koji to bolje razumeju. Ali, usudio bih se da predložim mogućnost velike ekonomske zarade. Rešenje za sve naše ekonomske probleme. Srbiju i tako pohode desetine hiljada, ako ne i stotine, migranata iz Afrike i Azije. Svi bi oni da se dokopaju zapadne Evrope. Nemačke, Švedske, Norveške, Švajcarske… Ali to sve teže biva. Evropljani se ogradili bodljikavom žicom. Policija nemilosrdno tuče uboge Iračane, Sirijce, Irance, Pakistance. I vraća ih na polazni položaj. U našem slučaju u Srbiju. I šta sada da čini jadni mlađani muški migrant, koji je od kuće poneo tričavih tridesetak hiljada evra za put do obećane Nemačke? Usput ga pljačkali šverceri, graničari, policija, kafedžije, radnici na benzinskim pumpama. I sa poslednjih deset hiljadarki u evrima nekako iz Srbije stigao do Hrvatske ili Slovenije, kad tamo „dalje nećeš moći!“ Marš, nazad!
Tu je šansa Srbije. Svakom migrantu treba dati srpski pasoš. Deset hiljada evra po komadu. Sa srpskim pasošem može se legalno putovati u većinu evropskih država. I tu bi obe strane bile na dobitku. Migranti bi smanjili troškove ilegalnog prelaska iz Srbije dalje prema severu Evrope. A Srbija po svakoj putnoj ispravi zaradi deset hiljadarki. Malo li je? Milion takvih – deset milijardi evra. Dva miliona usrećenih migranata, i srpski spoljni dug je otplaćen. Ako naleti neka krupnija zverka u međuvremenu, poput Šinavatre, državni budžet će biti u rekordnom plusu!
Miodrag Tasić
Izvor: aleksinac.net