Nije Sloba kriv, mi smo g…

Izvinjavam se na prostakluku u naslovu, ali, umetnički, spisateljski i novinarski je (u ovom slučaju), prostakluk potpuno opravdan. Ne razumete? Jednostavno je. Već danima gledam i slušam, čitam i razgovaram sa ljudima koji kukaju na vlast koja im „dere kožu s leđa“. Vlast pod kojom „ne možeš da progovoriš ni slovo“. Partokratiju. Bahatost članova vladajuće stranke na lokalu.

A kad ih pitam „Da li ste vi izašli na izbore?“ oni odgovaraju veoma kratko, gotovo ponosno: „Ne“.

Pa da… „Ne“ zato što „niste imali za koga“, „ne“ zato što su „svi isti“, „ne“ zato što „već četvrt veka ista banda vlada ovom zemljom“. „Ne“ zato što nećete da budete „deo ovog nakaznog sistema“, „ne“, zato što „ovo nije država u kojoj može normalno da se živi“, „ne“ zato što je „važno biti nepismen, kupiti diplomu i (u slučaju da si žensko) ugraditi silikone“. „Ne“ zato što „nećete da imate ničiju člansku kartu“, „ne“ zato što…

Gomila razloga. Gomila opravdanja. Defetizam i izgovori.

A kada ih pitam „Zašto nešto ne promenite?“, oni odgovaraju sa „Kako? Ne mogu sam!“ Kada ih pitam ponovo isto pitanje, oni odgovaraju sa mudrošću gordog i vitalnog stogodišnjaka kako se „sistem ne može tako lako promeniti“…

Opet: gomila razloga, opravdanja, defetizam i izgovori. Mnogi od tih sagovornika odavno su uzeli pasoš virtuelne Srbije i preselili se u nju, gde kukaju iz svoje fotelje i ništa ne rade.

Kada im predložim da se pojave na nekom protestu, ne mora onom na kom dominira Patka, na nekom drugom, odmah odbruse kako nisu ludi da se svrstavaju uz „Miškovićeve plaćenike, Soroševe sluge, izdajice“ i ostalu „bandu s druge strane kojima komanduju OVI“… Ako bih im rekao da naprave protest, ne mora zbog Savamale, neka je protest protiv nezaposlenosti, neka je protiv toga što sakupljamo pare za raznorazna lečenja dece i mladih preko SMS-a, neka je protiv očajnog školstva, partijskog zapošljavanja, sve lošijih uslova života, čelo bi im se namračilo kao gradonosni oblak nad Pančevom.

Jer, to je problem!

Napolju je kiša (sunce, vetar, grad, sneg, ništa, nebitno), pa ko da ide da protestuje po takvim vremenskim neuslovima? Ako bi moglo da bude 22 sa ugodnim blagim vetrom severozapadnog pravca i organizovanim osveženjem, moliću! Uz, naravno, besplatan WiFi da možemo da tvitujemo i mudrujemo protiv vlasti i zalažemo se zaaaaaa… Uhhhh… Pa, tek treba da vidimo za šta se zalažemo.

E, pa dragi moji prijatelji, otkriću vam tajnu: Vi, sa takvim stavom, pristali ste da budete robovi. Vi ste pristali na to da ona kultna rečenica iz „Profesionalca“ „Nije Sloba kriv, mi smo govna“, postane najkraće ispričana istina o Srbiji. I ne pada mi na pamet da sa vama ikad više diskutujem o politici, društvu, promenama, demokratiji, režimu, protestima, strankama, bahaćenju, stranačkom zapošljavanju i sličnim pojavama koje (kako vi kažete, a ja se slažem) uništavaju Srbiju.

Ne dok vas ne vidim da protestujete. Protiv onog što vama smeta. U vašem kraju, a ne samo u Beogradu. Makar i sami.

Ne dok vas ne vidim da ne menjate. Ono što vam smeta. U vašem kraju, a ne samo u Beogradu. Makar i sami.

Ne dok vas ne vidim da se borite. Protiv nepravde, banditizma bilo koje boje, ugnjetavanja. Makar i sami.

Ne dok vas ne vidim da se organizujete.

I budite sigurni: Nećete biti sami. Fali vam samo malo hrabrosti. Da ne budem prost na kraju, kao na početku teksta. A ako vas ipak, posle svega ovoga, mrzi, jer morate da razmišljate o odlasku na more, ili odmor (sic!) onda… Iskreno savetujem da pročitate ovaj tekst mog vrlog prijatelja Harisa Ibrahimovića. Posle njega će vam biti sigurno lakše. Jer: ko da se šeta za patkom? Ko da se organizuje? Ko da se bori? Vruće je…

Aleksandar Bećić