Aktuelna anglosaksonska političko-bezbednosna viđenja, navodno usmerena ka uspostavljanju stabilnog mira na Balkanu, podudarna su njihovim viđenjima u poslednjoj deceniji 20. veka, koja su dovela do eskalacije islamističkog terorizma, krvavih ratova i agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, prvenstveno s ciljem otimanja Srbiji Kosova i Metohije.
Doduše, postoji izvesna razlika u njihovom saopštavanju. Ona se, pre svega, ogledaju u preoblikovanosti tadašnjih ultimatuma Srbima („lošim momcima“) u „prijateljske i partnerske“ suptilne zahteve Srbiji da bezuslovno prizna (prihvati) rezultate NATO agresije iz 1999. godine, čime bi navodno, jednom za svagda balkansko „bure baruta“ postalo oaza mira i prosperiteta. To argumentovano potvrđuju sistematske preporuke, ocene i prognoze anglosaksonskih eksperata radi „trajne“(?) stabilizacije Balkana, koje se svode na sledeće uporišne stavove: (1) Zapadni Balkan (lukavo lansiran termin za zbunjivanje građana) i Srbija imaju „evropsku perspektivu“ (strategijska podvala, jer je reč o mogućoj perspektivi ka Evropskoj uniji, budući da je Evropa širi pojam od EU; (2) Srbija je na dobrom „evropskom putu“ a zapravo, reč je o zamišljenom alternativnom putu ka Briselu; (3) Srbija treba da normalizuje odnose sa Kosovom (čitaj: prizna lažnu državu „Kosovo“) čime bi ubrzala kretanje na „evrposkom putu“, činjenicu koju je nedavno potvrdio Kajl Skot, ambasador SAD u Srbiji, licemernom izjavom: „Iznenadilo bi me da Kosovo* bude uslov za EU… Trenutno je najvažnije da dođe do normalizacije odnosa između Beograda i Prištine“(„Politika“, Beograd, 22. 07.2017, str. 1.) i (4) Srbija treba da „okrene leđa“ Rusiji, navodno zato što ruski „maligni uticaj“ predstavlja glavnu pretnju bezbednosti Balkana.
Sa druge strane, zabrinjavaju pojedine poruke iz struktura aktuelnih vlasti Srbije, poput sledeće: „Nijedna zemlja poput Srbije nije doživela da joj u miru nekadašnje saveznice u svetskom ratu otmu deo njene teritorije i da naprave paradržavu bez ikakvog osvrtanja na međunarodno pravo“, kako je izjavio Predrag Marković, istoričar i funkcioner Socijalističke partije Srbije (B.R.: Društveni dijalog – pomak i ozbiljno pitanje; „Politika“, Beograd, 27. 07.2017, str, 6.). S tim u vezi, podsetimo se da je Kosovo i Metohija na osnovu Rezolucije SB OUN 1244/99 pod privremenim protektoratom OUN. Dakle, nije trajno oteto, osim ako neko smatra da je definitivno izgubljeno za Srbiju, što se može zaključiti iz pomenute poruke.
Evidentno je da pomenute „prijateljske“ preporuke i nehatne ili svesne zablude pojedinih naših autoriteta odražavaju kontinuitet sa onima iz 90-tih godina 20. veka. Radi potvrđivanja konstatovanog, iz bogatog arsenala činjenica pominjemo jednu iz nedavne prošlosti i jednu aktuelnu. „Bio sam francuski obaveštajac… NATO je imao zadatak da slomi Srbe primenjujući na njima načela indoktrinacije. Da bi to postigao, koristio se metodama koje podrazumevaju rad isturenih agenata… Tokom 1998. godine, nastojeći da se infiltriram među Srbe, ja sam otišao ipak malo predaleko i otkriven sam…“ (Pjer-Anri Binel, Ratni zločini NATO-a, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003, str. 7.).
„Srbija može biti faktor nestabilnosti na Balkanu zato što ima interese izvan svojih granica, kao, na primer, na Kosovu… Ako Srbija, Albanija i Kosovo i druge zemlje uđu u EU, njihovi teritorijalni sporovi će se rešavati u okviru EU. Kosovo* i Albanija neće probati da se ujedine…“, izjavio je američki novinar Robert Kaplan u intervjuu beogradskom dnevnom listu „Politika“, 19. 07. 2017, str. 2.
Budući da Kaplan nije samo „ekspert“ za Balkan, nego i neko ko utiče na američku politiku (u doba Klintovone administracije zagovarao je vojnu intervenciju na Balkanu), ovakva njegova ocena o Srbiji („Kosovo“ ne smatra delom Srbije), pouzdano legitimiše ključni faktor nestabilnosti na Balkanu – kontinualnu agresorsku politiku SAD, vodeće članice NATO-a koja se oslanja na „bivšu“(?) albansku terorističku „OVK“ – sadašnju okosnicu lažne države „Kosovo“. Takođe, začuđuje i to, da vajni ekspert Kaplan nije prepoznao Albance kao ključni faktor nestabilnosti na Balkanu – i njihove donedavne najbrutalnije koordinisane pretnje albanskih lidera iz Prištine i Tirane Srbiji o nameravanom uništenju Srba na Kosovu i Metohiji, ukoliko Srbija ne prizna „novu realnost“ i nagovestili su povraćaj „albanskih teritorija“ sve do Niša. Najzad, zaprepašćuje da nam ovakvu insinuaciju upućuje uticajna osoba države (SAD) koja javno proglašava sopstvene nacionalne interese u čitavom svetu i ne ustručava se da ih ostvaruje i upotrebom sile.
Konstatovano treba sve nas da upozori na nepromenjenost anglosaksonske halapljivosti prema našim nacionalnim vrednostima i interesima, težišno usmerene na nipodaštavanje (omalovažavanje) suverenosti i teritorijalne celovitosti naše Otadžbine. Naime, AP Kosovo i Metohija je deo Republike Srbije. Stoga, zainteresovanost Srbije za bezbednosno i ukupno stanje na tom privremeno otetom delu svoje teritorije ni u kom slučaju ne može se tretirati kao faktor nestabilnosti na Balkanu. Srbija se posebno stara da obezbedi sigurnost Srba na tom prostoru, pre svega, inistiranjem od međunarodnih misija da dosledno sprovode povereni mandat. Dakle, Srbija ne preti upotrebom sile radi stvaranja uslova za bezbedan opstanak i razvoj Srba na Kosovu i Metohiji.
Širokim društvenim dijalogom do valjanog predloga o Kosovu i Metohiji
Komlikovan i neizvesan međunarodni položaj naše Otadžbine koji se dinamično i sadržajno usložava zbog sve bezobzirnijih zahteva kreatora i sponzora lažne države „Kosovo“ da Srbija „prihvati novu realnost na Kosovu“, nesumnjivo je uticao na odluku našeg predsednika da nedavno (23. jula) najavi širok društveni dijalog za rešavanje problema Kosovo i Metohija. Apsolutno, neophodan je dijalog i referendumska saglasnost za rešavanje ovog našeg najtežeg problema (pseudodržava „Kosovo“), stvorenog koordinisanom primenom sile terorističke „OVK“ i NATO-a, grubim kršenjem Povelje OUN i međunarodnog prava. Međutim, u raspravi o ovom problemu, treba da budemo krajnje oprezni i realistični. Pre svega, oprez je nužan što nam se nudi da vodimo raspravu o rastakanju našeg teritorijalnog integriteta, odnosno o trajnom odricanju od dela sopstvene teritorije. Na pružanje otpora takvoj mogućoj propasti obavezuje nas poruka Patrijarha srpskog Irineja, o tome da „… ako što se silom uzme, to se i vrati, ono što se pokloni nekome, to je zasvagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“ (B.B.: Društveni dijalog – pomak i ozbiljno pitanje, „Politika“, Beograd, 27. 07. 2017, str. 6.). Stoga, dijalog je prihvatljiv samo i isključivo u smislu povratka suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom.
Realističnost Srbije, između ostalog, evidentna je po tome što sistematski ističe da nikada neće priznati lažnu državu „Kosovo“, kao i da ne namerava da upotrebom sile ponovo uspostavi svoj suvereneitet na Kosovu i Metohiji. Uostalom, Srbija i da hoće, nema vojnu moć da ovaj problem reši silom. Naravno, takva realnost ne treba da sprečava Srbiju da političko-diplomatskim aktivnostima čini sistematske napore da povrati svoj suverenitet nad ovim privremeno otetim delom svoje teritorije. Dve uporišne tačke i ključne odrednice treba da karakteriše predstojeća borba između „Davida i Golijata“. Prvo, utvrđeni status Kosova i Metohije u Ustavu Republike Srbije i drugo, Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244/99. To podrazumeva da se sadašnji društveno-pravni status Kosova i Metohije može menjati ili promenom Ustava Srbije (zadatak u nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije) ili modifikacijom Rezolucije 1244/99, uključujući i donošenje nove rezolucije (zadatak u nadležnosti SB OUN). Stoga, predstojeća rasprava o ovom problemu treba da rezultuje ne konačnim rešenjem, već utvrđivanjem činjenica za formulisanje kvalitetnog predloga za njegovo rešavanje, koji bi Narodna skupština Republike Srbije uzela u obzir prilikom donošenja odluke. Važan preduslov za valjanost dijaloga treba da karakteriše traganje za odgovorom na pitanje: ko, zašto i kako je u periodu od 10. juna 1999. godine do danas nečinjenjem ili činjenjem, s jedne strane, kršio ustav Republke Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom, i sa druge strane, Rezoluciju SB OUN 1244/99?
Neslobodna deca Kosova* – monasi jedini Srbi u Zočištu
Nije tendenciozno napomenuti da širok društveni dijalog o Kosovu i Metohiji početi uzimanjem u obzir sadašnje surove nove realnosti, odnosno dve tragične vesti nedavno publikovane u našim medijima.
Prva vest: „Srpska deca južno od Ibra su deca koja će samo brže odrasti, sve drugo je na strani njihovih albanskih vršnjaka… Kao što i mi odrasli zanemimo kad vidimo koje probleme imaju deca po srpskim enklavama na Kosovu* u 21 veku…, o getu u sopstvenoj zemlji…“(Pivljanin Ranko.: Neslobodna deca Kosova, „Blic“, Beograd, 20. 07. 2017, str. 2.).
Druga vest: „Na samo nekoliko kilometara od Orahovca nalazi se selo Zočište. U ovom selu, do juna 1999. godine, pored 70 albanskih porodica, živelo je 50 srpskih domaćinstava, sa oko 300 stanovnika…Već krajem 1998. albanski ekstremisti su počeli svakodnevno da ubijaju i kidnapuju Srbe. Ubijeno je preko 60 Srba… 1999. godine svi su proterani. Za sva ova svirerpa ubistva za sada niko nije odgovarao… Danas, nakon 18 godina, Zočište je i dalje bez Srba. Sve srpske kuće su uništene, a imanja su uzurpirali Albanci iz ovog sela. Da nije troje monaha u manastiru Svetih Damjana i Kozme, u ovom selu ne bi se čula srpska reč… Pored Zočišta, Srba više nema ni u susednim selima Opteruša, Retimlje… Da nije na svom ognjištu ostalo nešto preko 500 Srba u Orahovcu i Velikoj Hoči, ovaj deo Metohije bio bi ‘očišćen’ od srpskog žovlja…“(Todorović Miroslav, Monasi jedini Srbi u Zočištu, „Politika“, Beograd, 27.07.20217, str. 16.).
Zašto pomenutu surovu realnost treba uzeti kao orijentir u najavljenom širokom dijalogu o Kosovu i Metohiji? Zato što navedeni slučajevi odražavaju ukupno stanje na prostoru lažne države „Kosovo“ i obavezuju da se ustanovi ko, zašto i kako je sabotirao Rezoluciju SB OUN 1244/99 i da li je Vlada Republike Srbije činjenično upozoravala Generalnog sekretara OUN o njenom nedoslednom sprovođenju na terenu. To, pre svega, zato što najvažnije odrednice Rezolucije 1244 odnose se, s jedne strane, na stvaranje uslova za povratak svih prognanih sa Kosova i Metohije tokom agresije NATO-a i sa druge strane, na obezbeđivanje ljudske i imovinske sigurnosti svih građana na tom prostoru, nezavisno od nacionalne, verske i druge pripadnosti. Civilna (UNMIK) i vojna (KFOR) misija OUN nisu revnosno izvršile ovaj odgovoran zadatak. Naime, obezbedile su povratak svih Albanaca, međutim, nisu obezbedile usloove za povratak 260.000 prognanih Srba, a posebno, nisu obezbedile ličnu i imovinsku sigurnost preostalih srpskih civila na Kosovu i Metohiji.
Da bi ustanovilo zašto se to dogodilo, neophodno je studiozno analizirati periodične (polugodišnje) izveštaje šefa UNMIK-a i predstavnika Srbije o stanju na Kosovu i Metohiji, koji su predočavani SB OUN. Tako bi se nesumnjivo došlo do relevantnih saznanja o tome ko je bio „neuk“ ili je lagao i time nehatno ili svesno povlađivao organizovanom i sistematskom teroru Albanaca nad Srbima. Zapravo, došlo bi se do saznanja o tome ko je, zašto i kako doprineo da u uslovima potpunog odsustva standarda o ljudskim i manjinskim pravima na Kosovu i Metohiji, u gro plan izbije jedonstrano „rešavanje“ njegovog statusa – samoproglašenjem lažne države „Kosovo“ 2008. godine. Rasprava u ovom smislu je nužna, jer dobijeni rezultati bi nesumnjivo pokazali da je mogao biti sprečen nastanak sadašnjeg kataklizmičnog stanja na Kosovu i Metohiji, koje licemerno ignorišu sponzori lažne države „Kosovo“ Eventualno odbijanje rasprave o ovom pitanju, hteli mi to ili ne, legitimisalo bi nas da prihvatamo sadašnju „novu realnost“.
U vezi s tim presedanom (nekažnjenim grubim kršenjem Rezolucije 1244/99), iskrsavaju brojna pitanja, koja treba da budu predmet širokog dijaloga, poput: Zašto UNMIK i KFOR nisu imobilisali terorističku „OVK“, već su je transformisali u “kosovski zaštitni korpus“? Zašto UNMIK i KFOR nisu stvorili uslove da se kontingent vojnika i policajaca Srbije vrati na Kosovo i Metohiju i da li je Vlada Republike Srbije insistirala na tome? Zašto se javnosti Srbije ne učini dostupnim Plan Vlade Srbije o reagovanju u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine i zašto nije aktiviran? Da li možda zato što je, kako je Vikiliks objavio, jedan tadašnji političar Srbije dotični plan pravovremeno saopštio Ambasadi SAD u Beogradu? Zašto se ne ustanovi čime su se rukovodili vladari Srbije koji su 2008. godine, umesto da zahtevaju od UNMIK i KFOR da dosledno sprovode povereni mandat u obezbeđivanju standarda iz oblasti ljudskih prava i sloboda na Kosovu i Metohiji, pozvali na instaliranje misije EU (EULEKS)? Važno je takođe ispitati njihove motive u vezi sa zagonetnim (potpuno neadekvatnim) pitanjem koje su uputili Međunarodnom sudu pravde u vezi sa jednostarnim proglašenjem lažne države „Kosovo“ – umesto da postave pitanje zašto se dozvoljava Albancima da grubo prekrše Rezoluciju 1244/99 i time ugrožava teritorijalni integritet Republike Srbije i mir u regionu, oni su formulisali pitanje saglasno albanskim separatistima.
Naročito je važno ustanoviti da li je misija EULEKS učinila nešto više nego UNMIK i KFOR u pogledu jačanja ljudske i imovinske sigurnosti Srba na Kosovu i Metohiji? Važno je zapitati se da li nam mogu biti prijatelji države koje su priznale lažnu državu „Kosovo“ i još vrše pritisak na nas da verifikujemo rezultate njihove dogovorne agresije? Javnost Srbije bi nesumnjivo htela da sazna da li su naši zvaničnici od neke ili koliko država koje su priznale lažnu državu „Kosovo“, zahtevale da povuku dotično priznavanje, odnosno isprave svoju grešku? Ko je odgovoran što nam preti džihadistička pretnja sa Kosova i Metohije? Bez prethodnog tadovoljavajućeg odgovora na pomenuta pitanja, izlišno je pokretati bilo kakav unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji.
Teško trajno otklanjanje pretnje nacionalnoj bezbednosti Republike Srbije
Tek kada se kroz najavljeni dijalog dođe do preciznog odgovora na pomenuta i naravno još mnoga slična pitanja, moguće je stvoriti atmosferu da se građani realistično izjasne na referendumu ili formulišu adekvatan predlog, koji će Narodna skupština Republike Srbije uzeti u razmatranje. Da znamo šta nam je činiti! Zašto jedna od mogućih opcija ne bi mogla biti da SB OUN poništi jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i instalira međunarodne misije koje će obuzdati terorizam albanskih džihadista i obezbediti povratak prognanih Srba? Neko će reći da je to neizvodljivo, jer bi se Albanci pobunili. Takva teza se može tumačiti samo kao kapitulacija pred „nezaustavljivim“(?) islamističkim terorizmom i projektovanim kalifatom na Balkanu.
U navedenom kontekstu, da se osvrnemo na aktuelnu tezu u opticaju o tome da ukoliko se pomirimo sa Albancima, time bi izbegli sukobe u budućnosti. Očevidno, pobornici ove teze ili ne poznaju glavni uzrok (džihadizam) jednoipovekovne agresije Albanaca na srpske teritorije ili im je poznat, ali ga iz nepoznatog razloga, prenebregavaju. Nekako istovremeno, na dotični uzrok podsetio je bivšpi vođa terorističke „OVK“ i aktuelni predsednik lažne države „Kosovo“ Hašim Tači (20.07.2017.) najavom da će uskoro doći do istorijskog sporazuma o normalizaciji odnosa i pomirenja između Kosova i Srbije, čiji je krajnji cilj „priznavanje realnosti“ i da „oružane Kosova biće formirane… taj proces je nezaustavljiv…“. Ovakvo upozorenje i naravno, kompleks pretnji Prištine upućenih Srbiji u ovoj godini, o potpunom uništenju Srba na Kosovu i Metohiji i „proširenju Albanije do Niša“, dovode u pitanje tvrdnje nekih autoriteta iz Beograda o mogućem povoljnom ishodu eventualnog pomirenja između Srba i Albanaca.Tako, na primer, Dušan Kovačević, u tekstu lista „Blic“ (28. 07.2017, str. 4), između ostalog, konstatuje: „Valjalo bi da učinimo sve da nas neko ne isprovocira da uđemo u novi rat… Meni se diže kosa kada čujem ljude koji sede u Beogradu na nekim foteljama da pozivaju na odbranu Srbije na svakom koraku…“, dok, Vladimir Kostić ističe da „… mora da se stavi tačka na ratne pokliče političkih elita i jednog i drugog naroda, koji kad god im zatreba, zveckaju oružjem…“(„Blic“, 29.07.2017, str. 4.).
Tačno je da je Srbija stradala u šest ratova u 20. veku. Međutim, Srbija u tim ratovima nije učestvovala zato što je bila bahata i arogantna, već se branila od spoljnog agresora. Srbija nije provocirala agresora Srbija niti je bila agresor, osim ako neko ne prihvati neosnovana terminološka podmetanja o značenju pojma agresije skuvana u anglosaksonskoj kuhinji. Baš zato, naša diplomatsko-politička borba treba rezultuje tome da države koje su priznale lažnu državu „Kosovo“, preispitaju takvu svoju odluku, ponište priznanje kvazidržave čime bi iskreno doprineli kvalitetu unutrašnjeg dijaloga. To, između ostalog, zato što lažna država „Kosovo“ predstavlja nukleus projektovanog kalifata islamista na Balkanu, koji se neće zadovoljiti čak i u slučaju da Narodna skupština Republike Srbije odluči da prizna tu pseudodržavu. Verujemo da opštenarodni predlog o rešavanju ovog gorućeg problema neće sadržati stav kojim će Srbija dozvoliti da Srbi budu nacionalna manjina u sopstvenoj državi.
Unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji treba da počne onog trenutka kada budu ispunjeni svi standardi Rezolucije 1244/99 o ličnoj i imovinskoj sigurnosti Srba na Kosmetu, obezbedi povratak svih progannih Srba u pokrajinu, razreši i procesuira svaki pojedinačni zločin nad Srpskim i ostalim nealbanskim življem (posebno nakon dolaska KFOR-a 1999. god), i rasporedi vojno-policjski bezbednosni kontigent Srpskih snaga od 999 pripadnika na celoj teritoriji pokrajine, uključujući Srpsko-albansku granicu.
U suprotnom, dijalog će predstavljati povlađivanje terorizmu albanskih džihadista.
Kosovo* – privremeno okupirana južna srpska pokrajina. Primjedba portala IN4S
in4s.net
