Znaš ti dobro, Aleksandre Vučiću, da zastava “kosovo” u Parizu nije tek zastava i ne pokušavaj nekakvim višim ciljevima Srbije da opravdaš besramlje što ćeš stajati pod njom 11. novembra! Nema višeg cilja no sačuvati slavu i dostojanstvo Srbije, al’ šta su slava i dostojanstvo za nekoga ko se “bori” da sačuva delić oblak a odrekao se čitavog neba?!
Niko nas ne može poniziti do nas samih, a to ćeš učiniti (po ko zna koji put) stojeći pod svodom preklanih vratova; obezglavljenih mučenika; kćeri silovanih pred majkama; sinova rasporenih pred očevima; krvavom žitu Starog Gracka; đavoljeg kola Šote Galice nad unakaženim srpskim čobančićima; kostima krematorijuma u Klečki; raspalim telima u Radonjićkom jezeru; vrisku deteta što mu u Krumi naživo izvadiše srce; iskopanim očima Simonide; mrtvom stražom anđela s Košara i Paštrika; zavetom Miloša Ćirkovića: “Vi idite, ja neću!”; bratske krvi ruskih dobrovoljaca; oca Stefana i Haritona, znaš li uopšte ko su oni i kakvom su mučeničkom smrću stradali za čitavo nebo a ne oblačak od dima spaljenih ognjišta Srvba za koji se “otimaš”…
Nije to zastava, pokrov je to, Vučiću, barjak nečastivog nad prekopanim srpskim grobljima; kalemovima bodljikave žice oko srpskih sela; zadušnicama na koje se ne može; njivama u koje se ne ide; Kosova polja bez ijednog božura; Samodreže u kojoj se senke pričešćuju; sestrinstvom Deviča što je čuvalo presvete mošti dok su đavolji šegrti potpaljivali manastir; gračaničkim mohaninjama što su kadilima osvetljavali nebeske pute Srbinu u avetinjskoj tmini; pećke, dečanske, prizrenske svetinje što su pričešćivale vaskoliko srpstvo što ih je pohodilo u liturgijama, molebanima, pomenima, zverskim nasrtajima bezumnika na porte…
Kamen bi se u vodu pretvorio i utekao nekud ali oni nisu!
Urlici krvnika su gasili voštanice, ali je svaka monahinja, svaki monah, svaki sveštenik…ostao nezgasla voštanica, tamjanište…
Pod suknom o koje su Haradinaj, Tači, Ljimaj, braća Mazreku, Veselji, Sultan, Čeku…orbisali ruke krvave do lakata- stajaćeš praveći se da je znamenje pobednika?!
Gde si i pod čime stajao 15. septembra, dana kada su apostolski pradedovi probili Solunski front?! Pod srpskom i ruskom trobojkom (a prokleti smo ako ikada zaboravimo da su vajni saveznici prežalili zbeg srpske kože i kostiju na obalama Valone i Drača, za njih je to bila vojska umrlih, ali Rusija nije dozvolila da nas žive sahrane)?!
Nisi! Ni pod jednom od te dve, a samo su one dostojne da se pod njima stane u slavu dva naroda koja su zavetno ginula jedni za druge, no Beograd je tog dana ćutao da ne remeti slatki dremež zapadnih jahača apokaliptične istine i pravde!
Stajaćeš u stroju pobednika, pod znamenjem zla, a stajaćeš zapravo u reci krvi što se s tog pokrova sliva! Krvi mučenika svog roda! Stajaćeš ponosno jer “boriš” se za deo obalak dok si čitavo nebo dao da utkaju u plavetnilo tog đavoljeg barjaka!
Plavetnilo koje će doveka krvariti mučeništvom tvog roda! Zato to nije tek “zastava”, zato je najviši interes Srbije ne biti pod njom, nikada! No, šta je za tebe interes Srbije do oblak dima i pepela sa srpskih zgarišta. Oblak za koji se “boriš” razvejavajući čitavo nebo vetrom bezočne izdaje!
Mihailo Medenica
Izvor: dvaujedan.wordpress.com
Kakav cudan I obojen komentar, na prvi pogled obojen emocijama prema nasem narodu I istoriji!
Bilo bi interesantno dobiti odgovor na:
Da li je Vucic postavio sramnu zastavu nepriznatog „entiteta“ sa juga Srbije u Parizu?
Da li bi izostanak ucesca predsednika Vucica, odnosno „stajanja“ u predstojecoj manifestaciji nas Srba nekim slucajem izborilo promenu istorijskog miljea u kome se nalazimo u nasu korist?
Sekspirovsko „Biti il’ ne biti“ je, cini mi se nase (srpsko) tragicno pitanje jos od Kosovskog boja.
Pa da svi zajedno razmislimo . . . jer: SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA