Pravi Srbi nikad ne odstupaju. Za one prave ne postoje razlozi za predaju. Takvi su uvek na strani istine, uvek uz svoju porodicu, narod, braću, veru, pravdu… Duša svetosavca je uvek uz Otadžbinu. Zna srpski narod i kako se pobeđuje. Poznato mu je kako da zlo odstrani i kako da u tome bez kolebanja istraje. Pobede se odnose samo na jedan način: kada ne ide, ne sme da se stane. Tada se vera samo pojačava i kreće se još odlučnije napred. Baš onako kako su nam naši stari nebrojeno puta pokazali.
„…Nadao sam se da će se predati, jer smo ih zbunili… Ali, valjda su i oni primetili da nas je malo, pa su se pribrali i sačekali nas u šipragu, u udolici jugozapadno od Slatine. Tu smo se izmešali i – tukli kundacima… Hoćemo ih žive! Kadrovac Petar Jelić iz Azanje, gledam hoće da zarobi austrijskog oficira. Viče mu: „Švabo predaj se…“ Ovaj opali iz revolvera i ubi ga. Ali, ne prođe ni sekund, onog oficira tresnu kundakom po glavi redov iz rezerve Milovan Šarić… Gledam šta se zbiva, a jedan hoće da me probije bajonetom. Ubih ga iz karabina… Sa jedne uzvišice, izbliza, rani me Austrijanac u vilicu – zrno mi probilo levu stranu vrata i izašlo kroz levu plećku. Pao sam…
…Moja dva vojnika hoće da me iznesu iz tog pakla na koti 238. Krv iz rane šiklja. Kažem vojnicima da gađaju neprijatelja, a mene da ostave. Oni neće ni da čuju, nose me. Jednog rane, pade i on kraj mene… Mislim da se zvao Bora i da je bio iz Grocke. Usred okršaja i pokolja stiže narednik Marković sa onom desetinom. NJemu sam predao komandu nad vodom. Poslednjom snagom izdao sam zapovest o nastavku borbe. Stiže i ona četa našeg 10. puka. Ostatak neprijatelja još je davao otpor. Pristiže i moj puk. Vojnici su sjahali i razvili se u strelce. Major Dragoljub Mostić, moj komandir, čestita mi ranu. LJubi me… „Junački ste ovo izveli“, kaže mi. Potom, dok su me nosili prema pukovskom previjalištu, naiđem na mog bivšeg komandira konjičke podoficirske škole, potpukovnika Antonija Antića, načelnika štaba konjičke divizije. Žurio je u pravcu bojišta na koti 238. Kad je čuo koga nose, zastao je za trenutak i rekao: „Evo još jednog mog pitomca… Alal vam vera junaci!“
…Iz pukovskog previjališta upućen sam fijakerom u Aranđelovac, u poljsku bolnicu Timočke divizije, koja je bila u „Starom zdanju“. Posle tri meseca lečenja, ponovo sam bio u svojoj jedinici. Bio sam u prilici da nađem dokumenta o boju na koti 238. Bilo je – 70 mrtvih Austrijanaca, među njima jedan oficir, zatim 25 ranjenih i 30 zarobljenih. Dakle cela četa je bila uništena. Naših je zahvaljujući prepadu, bilo – deset mrtvih i sedmorica ranjenih…
… To je, u stvari, bio tek početak borbi koje će trajati dugo, a zatim će se, posle našeg povlačenja preko albanskog krša, nastaviti na drugim položajima, sve do oslobođenja zemlje.“ (1)
Jedno je sigurno, borba uvek mora da se nastavlja dok god domovina nije slobodna. Tako kako su se borili u paklu kote 238, 4. decembra 1914. leta Gospodnjeg, tako se oduvek borio svaki pravi Srbin. U bilo kom vremenu i na bilo kojoj koti borba mora biti neprestana sve dok Otadžbina nije slobodna. Svim srcem za majku Srbiju ali i za svoju braću, narod, kuću, šumu, grad, reku, njivu… Onako kako se borio Stanoje Perić, konjički potporučnik, vodnik 4. konjičkog puka za svoje vitezove, a njegovi soldati viteški za svog komadanta. Sve starešine za svoje vojnike, svi vojnici za svoje starešine. Sva deca za svoju majku Srbiju, Srbija za svoja odana čeda…
Tako se oslobađala Otadžbina bez stajanja, bez odustajanja. Nažalost, ona danas tuguje. Predali smo je zapadnom zlu bez borbe, a da toga nismo možda ni svesni. Okupirali su nas savremenim metodama, iskoristili dobru pravoslavnu dušu, učinivši je bezazlenom i naivnom. Neprimetno su nam progurali svoj sistem vrednosti, svoju prevaru. Prvo silom, zatim propagandom i na kraju ekonomski. Uz pomoć domaćih podanika, danas samo nastavljaju da prljaju čisto srce svetosavsko. Pokušavaju trajno da nam iščupaju dušu.
Odavno iznurene u nepravednoj i neravnopravnoj borbi, potpomognuti domaćom političkom „elitom-ulizica“ nadaju se i potpunoj okupaciji. Naravno, za to im je potreban i onaj završni segment, onaj koji čini oružanu silu svake slobodne države. Ne odzvanjaju u našim ušima slučajno reči heroja i narednika srpske vojske Milunke Savić, izrečene posle Prvog svetskog rata:
„Zaćutaše topovi, zavladaše lopovi.“
Milunka Savić
Smanjuju nam zato vojsku pod okriljem neke modernizacije, oduzimaju joj onu pravu ulogu. Istorijski menjaju njenu važnost, postavljaju svoje kadrove, pretvarajući je u neku malo veću službu za obezbeđenje ličnosti. Čini se da više niko i ne spominje njenu osnovnu ulogu očuvanja slobode Otadžbine. Ipak mi ne smemo odustati, moramo znati da će se opet roditi pravi srpski oficiri. Čekamo one kojima će na usnama i u duši ponovo biti prvo domovina. One koji znaju zašto je neophodno čuvati, ljubiti i voleti svoju majku Srbiju.
DOMOVINI
Nema pesme izvan istine
Volim te
I kad bi poslali na mene životinje
sa praznim očima
Volim te
I kad bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas
Volim te
I kad bi mi budućnost premestili iza mene
I kad bi me ubili
Volim te
Branko Miljković
Čekamo i znamo da će to vreme i sigurno doći. Istorija nam je najbolji svedok i dokaz za to. Nije uvek bilo ovako, bilo je i težih vremena za srpski rod. Samo tada su Srbijom hodili ponosni i časni oficiri, oni koji nisu ni pomišljali na izdaju. Nisu Srbi dozvoljavali nikad nikakvoj sili predaju bez borbe. Onda kada je do borbe i dolazilo, znalo se čija će pobeda biti. Nije važno kako nešto izgleda, da li deluje da je zlo u velikoj prednosti. To je samo ispit vere, važno je samo ono što se iskreno želi, pobeda uvek pripada onima koji su na strani istine i pravde.
Ako se svom dušom veruje, ako je srce ipunjeno čašću, onda se u borbu stupa bez straha u konačni ishod. Sa pravdom kao mačem i istinom kao štitom ne može se izgubiti ni jedan rat. Takva borba, gde se smelo juriša napred čašću, čojstvom i verom, uvek je srpskom narodu donosila pobedu i slobodu. Ima li išta vrednije od slobode? Zna li neko nešto veće zbog čega bi odustali od pravedne borbe? Kako onda smemo da čekamo, zašto se onda ne borimo?
Svi znamo da nema ničeg vrednijeg, i da nemamo prava na čekanje, sedenje, povlačenje. Znali su to i naši đedovi. Zato nikad, za razliku od nas, i nisu imali nedoumica. Naši stari su voleli, ljubili, branili, stvarali i ostavili nam Otadžbinu. Nije njima bilo ni malo lako, ali uvek je bio važan cilj. Rezultat takvog stava je bio da je neprijatelj sa ovih prostora uvek odlazio poražen. Cilj je na kraju uvek ostvaren, Otadžbina je ostajala slobodna.
Takva slobodna zemlja rađala je srećan i ponosan narod. Narod koji je svojom borbom i verujućom dušom zavredio slobodnu Otadžbinu. Mogao je tada srpski rod da uživa u svim blagodetima koje ima njegova domovina, da oseti svo bogatstvo slobode. Svetosavci su to odanošću svojoj majci Srbiji i zaslužili, a Otadžbina je znala da im vrati.
Možda su danas neki posustali, nemajući dovoljno vere u svojim izmučenim dušama. Samo to ne znači da i dalje nema mnogo više onih koji nisu naivno prihvatili cenu za nešto što cenu nikad nije imalo. Ne, budimo sigurni da u srpskom narodu ima mnogo više onih koji znaju kako prolaze beskičmenjaci koji prodaju veru za neveru ili za neku lepo pripremljenu zapadnu „večeru“. Niko ko je to uradio nije našao mir, nije sebi omogućio spokoj i slobodu. Zašto bi onda mi danas pravili takvu grešku, tražeći sreću tamo gde je nikad nije bilo?
Onima koji to prihvate od duše ostaje samo zgarište, a um postaje pustinja. Pakao koji je zamenio dušu prži telo iznutra, a um u pustinji ispunjenoj lažima nema čime da pomogne. Tada pribegavaju za onim jedinim što im zapad nudi, a to je materijalno. Samo, moraće da se suoče sa istinom da jenmaterijalno za kojim su tako naivno posegli samo novo gorivo zla, a ne pomoć duši. Jednom upaljen požar zla u duši ne može se nikad i ničim zaustaviti ni ohladiti. Vera bi bila jedini spas, ali kako da to shvati isprazni um? Kako da vera ispuni goruće telo koje vapi da se spase kad nema duše?
Ne vredi, takvi su osuđeni na beskonačnu žudnju za materijalnim. Za još onog bezvrednog koje će nastaviti da ih vuče na dno kao najteži kamen okačen o vrat. Ta prividna moć stečena materijalnim potpuno zaslepljene će ih voditi sve dok ne naiđu na one koje ne mogu pobediti. One koji uvek ostaju čvrsto u svojoj veri, one koji nisu pustili zlo u dušu. NJihovo postojanje je oduvek predstavljalo najveći strah i kaznu zlu i zapadu, odakle ono uglavnom i dolazi. Postojanje svetosavaca je ta večita pretnja i brana koja ne dozvoljava uspostavljanje nepravde.
Zna zapad da dok god postoje pravoslavni postoji i duša. Dok ima onih sa dušom, zlo ne može pobediti. Dok ima svetosavaca, zapad neće napraviti pakao od zemlje, ili bar ne od naše Otadžbine. Oni koji nisu svoj um naivno prodali su ta večita brana koja neće dozvoliti nikakvom zapadnom zlu da je sruši i nadvlada. To je onaj mač i štit koji daje jasnu poruku da zapad ne može svoje muke da smiruje tako što će nanositi bol nevinima.
Srbima je to znano, zato su oduvek hodili svetosavskim putem i njim će i nastaviti. Zlu ostaje saznanje koje ga proganja, da se ne može pobediti srce ispunjeno čašću, verom i istinom. Zato uporno pokušavaju da pronađu one slabe među nama kako bi koristeći njih pokušali da ubede nas da krenemo njihovim putem bez povratka. Možda će neki i krenuti tom stranputicom. Nisu nikad svi bili dovoljno jaki u veri. Oni koji znaju šta je Otadžbina, oni čiji su đedovi znali šta je čojstvo, za one čiji su stari bili one prave svetosavske krvi, ne postoji nedoumica. Za prave Srbe kakvo je i koje je vreme, snaga neprijatelja i broj kote na kojoj se odvija borba nisu važni. Važna je samo Otadžbina.
Nenad Blagojević
Fond strateške kulture
_________________
(1) Knjiga Solunci govore – Antonije Đurić („Pakao na koti 238“ str.90)
slika http://borba14.blogspot.ru/2012/07/blog-post_19.html
