Biće to godina u kojoj će se otvoriti sve što je prethodnih 15 tinjalo. Godina u kojoj će se sredina teško držati: rđavi će biti još gori, dobri još bolji, mrzeće se kao da im je zadnje. Godina u kojoj će inteligentni kastrati otklizati u izdaju svakog javnog interesa, glupave mudonje biće za brza rešenja, hvaleći svoju laku ruku; a i jedni i drugi u službi ideje da sa Srbijom konačno valja završiti. Spas neće doći spolja; on će zavisiti samo od koncentracije ljudi koji imaju oba ta retka dara. Kao nikad od 1941, Srbija će u 2016. biti podeljena na „nas“ i „njih“. Neće mi ovi redovi doneti mnogo prijatelja, ali, ako vam se čini da će biti strašno, tačno je. Biće, ali, prema onom što nam preti, biće to Vrnjačka Banja. Idemo redom.
Kad maloj pritisnutoj zemlji polazi za rukom da godinama vešto izbegava onu vrstu nevolja koje joj mogu doći glave, to je u redu. Samo što tad rizikuje da joj sve nevolje dođu u isto vreme. Kosovo! Srpska! Vojvodina! Region! Mobilizacija pete kolone! Pritisak za raskid sa Rusijom! Sirotinja! Sve su to vatre koje će 2016. paliti zatvoreni srpski lonac. Kad, opet kao mala zemlja, pružiš otpor moćnijim, pa još ako u tome imaš nekog uspeha – a Srbija ga je imala u 2015 – tad, po pravilu, izazivaš protivnika da upotrebi sve moćnija oružja. I to je večita dilema svakog boksera autsajdera: da li da padneš u prvoj rundi, čim ti zakači bradu, ili ostaneš na nogama, pa da te masakrira ceo meč. Tu dilemu razrešili su samo oni retki autsajderi koji su pobedili. A, umesto da mozgaju da li da padnu na početku ili na kraju, da bi pobedili, morali su da misle pobednički. Nisu, istina, svi koji su mislili pobednički bili pobednici, ali svi pobednici najpre su mislili pobednički.
DVA VEKA RASPRAVA O SLOBODI
Elem, problemi koji Srbiju čekaju u 2016. umnožavaće se što se budu više tretirali pojedinačno, kao gomila odelitih rđavih usuda. Ako se postave u odnos međuzavisnosti, Srbija će u 2016. imati samo jedan problem: hoće li kao država voditi pametnu nezavisnu politiku ili će biti slomljena unutar zapadnog dela sveta. I to nije ideološka dilema, kao što tupe prozapadni liberali okupljeni oko Latinke Perović. Istorija ih demantuje, svedočeći da su mnoge zemlje oko nas opstajale kao duboko vazalne, neke su kao takve čak napredovale. Srbija, međutim, nije, kao što nije ni poslednjih 15 godina. Dva veka srpskih rasprava između Istoka i Zapada – kakve, recimo, nisu imali Hrvati ili Albanci, pa i Bošnjaci i Crnogorci su ih završili čim su prestali da budu Srbi – nisu bile rasprave o opredeljenju između Brisela i Moskve, već o samostalnosti. Bile su san o slobodi.
Razni vladari stupali su na čelo Srbije sa raznim snovima i idejama, ali svaki je završavao znajući da vazalna Srbija nije moguća bez dubokog unutrašnjeg raskola, čak građanskog rata. Iskustvo iz 2015. uverava me da je toga svestan i Vučić.
Sledeća godina, dakle, neće biti godina EU integracija – jer one nisu proces, nego rezultat procesa – već osvajanja srpske samostalnosti. Ona se ostvaruje na dva načina: dogovorom velikih sila ili upravljanjem sopstvenim kvalitetima, oružanim, geopolitičkim, ljudskim, ekonomskim… SAD i EU neće samostalnu Srbiju, posebno ne onakvu koja bi postala balkanski virus slobode, kao u 19. veku. U interesu Rusije i Kine, na drugoj strani, je baš takva Srbija. (Zato ne treba upadati u grešku: Srbija se u 2016. neće opredeljivati između SAD/EU i Rusije, već između SAD/EU i svoje samostalnosti, koju podržavaju Rusija i Kina. A to znači – vrlo je važno – i to da samostalna Srbija nije moguća ni ako je antiruska ni ako je antizapadna.)
USLOV SVIH USLOVA
E sad, previše je od 90-tih para potrošeno, suviše je za četvrt veka rečeno i napisano, mnogo je pete kolone postrojeno da bi u Vašingtonu i Londonu tek tako odustali od ideje da samo razvaljena Srbija znači miran Balkan. Zato će Srbija biti napadnuta. Smenjivaće se destabilizacija iz regiona, krizni menadžment srpskim problemima i pumpanje napetosti iznutra. Ako se taj pritisak izdrži – a neće biti lako – srpska samostalnost biće ponovo rođena, i s tim će morati da se pomire zapadne sile budući da će njihovo nemirenje Srbiju gurati još bliže Rusiji.
Prvi korak, uslov svih uslova, za samostalnost Srbije biće njeno naoružavanje u Rusiji, zbog koga zapadni ambasadori ne spavaju. Naravno, oružje neće da služi da bi Srbija pretila, već da bi se odbranila od regionalnih pretnji i postala preskup zalogaj zapadnim silama. Ako to uspe, Srbija će biti na putu samostalnosti; ako postane samostalna, imaće u rukama glavni uslov za preporod ekonomije. Ako uspe sve to, izboriće podršku velikih sila za svoju samostalnost i svoj novi život.
Otud su pred Srbijom tri scenarija za 2016. Prema prvom, kroz velike unutrašnje lomove ostvariće samostalnost bez spoljnih sukoba kao zemlja smeštena u oku oluje, kojom vitlaju sukobi velikih. Prema drugom, lomovi će prevazići svoju svrhu i nastaviće se na neodređeno vreme, rizikujući teške unutrašnje sukobe. Prema trećem, najopasnijem, Srbija će biti slomljena stranim pritiscima i petom kolonom, što će u njoj probuditi mnoge snage koje nam danas izgledaju kao da spavaju.
Željko Cvijanović
Standard.rs
