Svake godine pred Vaskrs stanovnici Dervente sećaju se ubijenih sugrađana svoje opštine.
Od mirnog posavskog gradića, Derventa je početkom devedesetih godina postala mučilište za sve Srbe. Dolazak regularnih jedinica hrvatske vojske razdražio je domaće ustaško-muslimanske formacije koje su krenule u safari na srpske glave. Za porodicu Živković iz derventskog naselja Jasikovača, supružnike Savu i Jelenu, kraj aprila te 1992. godine bio je srećan period, sin Goran im je slavio rođendan. Savo je ispekao prase a obilnom ručku prisustvovale su i komšije Hrvati. Nakon gozbe komšije javljaju pripadnicima 108. brigade HVO-a iz Slavonskog Broda koji su se krili u komšijskoj kući Nedinića, da je kod Živkovića fešta. Prekaljeni ustaški koljači dolaze da pojedu i popiju ono što je ostalo, zatim na kućnom pragu kolju celu porodicu Živković i zajedno sa kućom ih pale. Osokoljeni lakoćom kojom koljači vitlaju noževima, i lokalni Hrvati se brzo priključuju tzv. 103. brigadi HVO-a odbrane Derventa. Oni su se pobrinuli da nestane porodica Lazarević iz naselja Gakovac koja će završiti u masovnoj grobnici zajedno sa svojim konjem. Ubijeno je tih Vaskršnjih dana 48 civila a među njima su još nestale i cele porodice Ćudići i Zorići.Kako su Srbi preko noći postali tolika opasnost da su se svi morali pobiti, nekima izgleda ni do danas nije jasno…
A onda, 31 godinu kasnije dolazi nam još jedan Vaskrs. Samo ovog puta u Derventu dolazi predsednik Hrvatske Zoran Milanović da odlikuje tu istu 103. brigadu koja je klala Srbe i na njenu „obljetnicu“ dok ga čuva MUP RS drži govore o HVO-u i Franji Tuđmanu. Građani Republike Srpske su u šoku, pitaju se kako je to moguće.
Ne znam samo zašto se zgražavaju toliko kad se u Derventi već 15 godina slavi obljetnica osnutka“ 103. brigade, razlika je samo što je ove godine neko naš dao mig i predsedniku da prisustvuje pa je javnost za to čula. Derventom već godinama marširaju agresorski demobilisani borci sa punim oznakama a počasnu stražu im drže vojnici OS BiH. Spomenici poginulim hrvatskim agresorskim vojnicima nalaze se širom Dervente i to u Modranu, Rabiću, Kulini, Vrhovima i Bijelom Brdu. Spomenik na sred srpske zemlje u Modranu je bez presedana u srpskoj novijoj istoriji. Ustaški spomenik je u obliku velikog slova „U“, oznake koju su za vrijeme Drugog svetskog rata na svojim uniformama nosili pripadnici Pavelićeve vojske, na kome čak i šahovnica počinje prvim belim poljem. Gradnju spomenika za poginule agresorske borce HVO-a je finansirao hrvatski „nogometaš“ Vedran Ćorluka i njegov otac Jozdimir. Za njegovu gradnju niko nije ni tražio odobrenje a već 15 godina krasi srce Republike Srpske.
U mestu Rabić stoji spomenik na kome piše: „U spomen poginulim vitezovima 103. derventske brigade HVO-a.“ Spomenik se nalazi par stotina metara dalje od logora Rabić koji je bio smešten u bivšem skladištu JNA i kroz njega je prošlo više od 200 srpskih civila. Prošlo je samo dve godine od premijere filma“ Koridor 92″, a scene u kojima Azra Bašić odseca Srbima polne organe, čupa uši i nokte, desile su se baš ovde.
Toliko se valjda još uvek sećamo…
Derventa je oslobođena 4. jula ’92. godine a iza ustaško-muslimanskih koljača su ostali logori, mučenja, paljevine i masovne grobnice. Sa područja Dervente u ratu je poginulo 608 naših boraca a preko 4.000 ih je ranjeno. VRS nastavila je u svojoj akciji da napreduje dalje prema Modriči, Odžaku i Brodu. A koridorom je prema Brodu nastavio i predsednik Milanović gde ga je juče ugostio ni manje ni više već načelnik opštine Zoran Vidić. Preko mosta na reci Savi koji je povezivao Slavonski i tzv. Bosanski Brod, 3. marta ’92. godine na tenkovima je prešlo 3.000 bojovnika koji su okupirali opštinu Brod, potpuno fokusirani da završe posao đedova iz ’41. Godine.
Ovde je već pomalo smešna ona priča da je Srbija izvršila agresiju na BiH a prve žrtve su pale 25. marta u tadašnjoj ulici JNA kada je ubijena cela porodica Martić i njihov komšija Dujanić Duško. Sutradan je osvanuo 26. mart, dan koji mnogi uzimaju za početak rata u BiH, iako je on počeo mnogo ranije. U brodskom selu Sijekovac je taj dan ubijeno 9 Srba, a u narednim mesecima njih još 37 koji su hladnjačama prevoženi i bacani u Savu a pokoljem je komandovao njihov komšija Nijaz Čaušević zvani Medo. Nadmetanje u ubijanju moglo je da se zahukta jer je VRS još uvek bila daleko od Broda a linija fronta stala je u delu odgovornosti Taktičke grupe 3 na uzvišenju Kostreš. Pukovnik Slavko Lisica komandant TG3 znao je da onaj ko drži Kostreš, kontroliše i celu Posavinu.
Na njemu je bilo da operaciju „Koridor 92“ privede kraju, a kroz njegovu TG3 je prošao veliki broj jedinica i ona je u jednom trenutku brojala 10.000 vojnika. Komandanti jedinica iznenadili su se kada su videli da će operacijom oslobođenja Broda pukovnik Lisica komandovati sa prve borbene linije i pozvali su ga u jedan šator na kafu.
„Srpski vojnici neće kafu piti po njivama, kafu ćemo piti za par dana u hotelu u Brodu“, zagrmio je Lisica. Tako je i bilo, Brod je vraćen u srpske ruke u noći 6. na 7. oktobar ’92. godine. Vremena za kafu nije bilo, VRS u Brodu zatiče pustoš, pepeo i pokolj. Ustaše su u begu zapalile Rafineriju nafte ali i minirali isti onaj most koji su hrabro na tenkovima prešli i još hrabrije pobegli skelama preko Save. Tad je u njihovom komandnom centru pronađen dokument koji uz dečije logore za srpsku decu koji su pravili njihovi đedovi, pokazuje da ovi ljudi imaju genetski kod samog đavola. Radi se o posebnim dozvolama za silovanje koje je potpisao komandant pozadine HVO-a Ahmet Čaušević. „Potvrđuje se pravo interventnom vodu iz Sijekovca da može izvršiti privođenje osoba ženskog pola u korist muškog pola.“ Postaviću ovaj dokument u komentaru, imena žrtava sam sakrio, a ove dve „najzgodnije“ žene iz sela kako su ih oni zvali, privođene su svako veče u podrume i nakon celonoćnih silovanja ujutru puštane kući, u slučaju opiranja, kako piše, bila je dozvoljena upotreba sile.
Nakon oslobođenja Kupresa, Lisica je oslobodio i Brod i najslavniju operaciju VRS „Koridor 92“ priveo kraju. „Ovde kao i na Kupresu, ovakve zločine mogu raditi samo ustaše“ napisao je kasnije general Slavko Lisica u svom autobiografskom delu „Komandant po potrebi.“
Načelnik Broda je juče ritualno ugostio Milanovića na 31. godišnjicu od zločina nad Srbima u Sijekovcu. Ugostio ga je u selu Donja Močila, na samo 500 metara od kuća ove dve silovane Srpkinje koje su i danas žive. Živa je danas i Milja Zečević, i to je ono što ovoj priči daje onaj najljući začin. Ona danas ima 93 godine a dvočasovni razgovor uz piće i mezu je vođen na kilometar od praga njene kuće na kojem tog 26. marta ’92. godine od rafala pokošeni padoše njen muž Jovan, te sinovi Milan, Vaso i Petar, dok četvrtom sinu srce kasnije prepuče od tuge.
Nikad veće vreme poniženja Srba i Republike Srpske nego danas, nikad veće vreme neizvesnosti i straha…
Kao da Srbi ponovo dolaze na red…
