Novi prevremeni parlamentarni izbori u Srbiji zakazani su za 24. april. Ovaj datum već je jednom upisan u savremenu istoriju Srbije. Dogodilo se to 1987. godine, kada je Slobodan Milošević masi Srba okupljenih ispred Doma kulture u Kosovu Polju, koje je albanska policija gurala i tukla pendrecima, rekao „Niko ne sme da vas bije!“ Od tada do danas, a tako će ostati i ubuduće, suština nacionalnog interesa Srbije nalazi se u pomenutoj rečenici. Srbe na srpskoj zemlji niko ne sme da bije. Pritom se ne radi samo o fizičkoj bezbednosti naših ljudi, već i o njihovom ekonomskom blagostanju, a pre svega očuvanju nacionalnog identiteta, koji podrazumeva da mogu da govore i pišu srpskim jezikom, da u školama uče srpsko tumačenje nacionalne istorije, da u sportu mogu da navijaju za reprezentaciju Srbije, a bez da ih neko zbog svega toga popreko pogleda, a kamoli bije. Srbija koja bi odustala od ovog nacionalnog interesa izgubila bi moralno i istorijsko pravo da nosi ime Srbija. Politiku, posebno spoljnu, svih političkih lidera i partija u poslednjih 29 godina treba procenjivati na osnovu toga kako su se odnosili prema ovom nacionalnom interesu, i to: koliko je iskrena bila njihova namera da ga zaštite; kakvu su strategiju usvojili za njegovu zaštitu; kakve su rezultate postigli u ostvarivanju strategije, srazmerno težini okolnosti u datom trenutku. Isti kriterijum važiće i nakon predstojećih izbora, pa hajde da ga detaljnije razmotrimo.
Šta bi danas bile srpske zemlje, koje služe kao prostorni kriterijum za procenu stepena ostvarivanja pomenutog nacionalnog interesa? To je najpre Republika Srbija u njenim sadašnjim međunarodno priznatim granicama, što znači sa Kosovom u svom sastavu. To je Republika Srpska, uz Srbiju druga međunarodno priznata srpska država, istina ne kao nezavisna, već kao konstitutivni deo Bosne i Hercegovine, ali sa jasnim elementima državnosti. Srpska država je i Crna Gora, kako iz istorijskih razloga, tako i usled činjenice da trećinu njenog stanovništva čine ljudi koji se i dalje izjašnjavaju kao Srbi. Svrha spoljne politike Srbije mora da bude zaštita ovih srpskih zemalja. Kako je Srbija mala i relativno slabašna država u evropskim i svetskim okvirima, u kreiranju i ostvarivanju spoljne politike se nikako ne može osloniti isključivo na sebe, već mora pažljivo da gradi svoj međunarodni položaj i odnose sa što širim krugom od nje moćnijih partnera koji mogu da utiču na stepen ostvarivanja njenog nacionalnog interesa.
Iz ovakve definicije nacionalnog interesa, a s obzirom na aktuelne okolnosti, proizilaze sledeći spoljnopolitički ciljevi. Prva dva su neposredno povezana sa nacionalnim interesom. Jedan je postizanje istinski kompromisnog rešenja za kosovski problem, koje bi garantovalo Srbima na Kosovu da će i dalje biti „svoji na svome“, što jednostrano proglašena nezavisnost pokrajine nikako ne omogućava. Drugi obuhvata zaštitu statusa Republike Srpske koji ova uživa po Dejtonskom sporazumu, što će reći suprotstavljanje reviziji istog koja bi imala za cilj njeno ukidanje, kao i borbu za konstitutivnost srpskog naroda u Crnoj Gori. Uspeh u ostvarivanju ova prva dva cilja značio bi da Kosovo, Crna Gora i Bosna i Hercegovina ostaju srpske ili bar delimično srpske zemlje. Druga dva cilja posredno su povezana sa nacionalnim interesom i tiču se odnosa sa moćnijim partnerima u međunarodnim odnosima. Jedan od njih je očuvanje vojne neutralnosti, koje Srbiji omogućava maksimalan manevarski prostor za zaštitu nacionalnog interesa, nasuprot ulasku u stalni vojni savez koji bi taj prostor sputao, a pogotovo kada se radi o NATO – ulaskom u njega Srbija bi trajno podredila svoju spoljnu politiku onim državama koje sistematski rade protiv njenog nacionalnog interesa, odnosno protiv prva dva navedena spoljnopolitička cilja. Drugi cilj tiče se odnosa sa drugim moćnim akterima međunarodne politike, a posebno sa Rusijom – partnerstvo sa ovom velikom silom i stalno otvoren i ničim sputan spoljnopolitički vektor ka njoj jeste preduslov odbrane nacionalnog interesa u suočavanju sa silama koje rade protiv njega. Ulazak u Evropsku uniju ne navodim kao poseban cilj, jer je on podređen nabrojanim – ako ulaskom u EU Srbija neće žrtvovati četiri navedena cilja, onda članstvo u Uniji jeste u njenom interesu; ako će žrtvovati makar jedan od njih, onda ne treba da ide u EU.
Valja imati u vidu i razliku između stvarnih i proklamovanih ciljeva, i to pre svega zbog pitanja članstva u EU. Ako bismo usklađenost spoljne politike ove ili one partije ili političara sa nacionalnim interesom Srbije procenjivali isključivo na osnovu toga šta su proklamovali kao njene ciljeve, ispostavilo bi se da većina današnjih političkih aktera u Srbiji stavlja EU na prvo mesto, čime zanemaruju ciljeve koji bi trebalo da imaju prednost. Međutim, ako pogledamo tempo kojim Srbija u poslednjih petnaestak godina ispunjava uslove koje EU pred nju postavlja, samim tim i kretanja ka članstvu u ovoj instituciji, uočićemo da je on izuzetno spor. Iz ovoga možemo da zaključimo da su svi politički lideri Srbije od Đinđića do Vučića, iako je svako od njih „izdao“ poneki segment nacionalnog interesa zarad „evropskog puta“ koji je proklamovao kao vrhovni cilj, u stvarnosti ipak stavljao glavninu nacionalnog interesa na prvo mesto. No, niti su svi u tome bili isti, niti danas možemo očekivati jednake performanse partija koje će izaći na izbore u budućem vođenju spoljne politike zemlje.
Glavni favorit predstojećih izbora, Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića, u poslednje četiri godine je glavna stranka na vlasti i samim tim bi trebalo da ima i najveći uticaj na spoljnu politiku zemlje. Kada sam pre dve godine procenjivao kuda će se spoljna politika Srbije kretati nakon tadašnjih izbora, rekao sam da nisam optimista. Očekivao sam da SNS dobije preko polovine mandata i sama formira vladu, nakon čega bi Vučić dobio mogućnost da suvereno odlučuje o spoljnoj politici, a trend evrofanatizma koji je ispoljavao u periodu 2012-2014. nije mi se nimalo dopadao. No, dogodilo se nešto neočekivano. SNS jeste dobila preko pola mandata, ali ipak nije sama formirala vladu. Kooptirala je i Socijalističku partiju Srbije, čijem predsedniku Dačiću je dodeljeno ni manje ni više nego mesto ministra spoljnih poslova, samim tim i mogućnost da ima nekakvu reč u spoljnoj politici zemlje. Dve godine kasnije ispostavilo se da je Vučić-Dačićeva spoljna politika ipak bila bolja od onoga što sam pre izbora očekivao od samo Vučićeve spoljne politike. To je vidljivo po sva četiri cilja. U poslednje dve godine nismo načinili nijedan korak dalje ka priznavanju nezavisnosti Kosova, a pre nekoliko meseci snažnim međunarodnim lobiranjem sprečili smo da Kosovo postane član UNESCO i da srpska kulturna baština na srpskoj zemlji preko noći postane tuđa. Čvrsto smo podržavali Republiku Srpsku – naši zvaničnici više puta su istakli da Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma neće dozvoliti njegovo prekrajanje u pravcu ukidanja druge srpske države na Balkanu, a suprotstavili smo se i za Srpsku i Srbiju pogubnoj britanskoj rezoluciji o nepostojećem genocidu u Srebrenici. Sa NATO smo ostvarili maksimalan mogući stepen partnerstva, ali uz čvrsto ostajanje pri kursu vojne neutralnosti. Na drugoj strani smo partnerske odnose sa Rusijom digli na viši nivo nego ikad još od Oktobarske revolucije (sa izuzetkom perioda 1944-1948), odbili smo da joj uvedemo ničim izazvane sankcije, a ona nas je svojim vetom podržala u borbi protiv pomenute britanske rezolucije. Evrofanatizam za to vreme ostao je na nivou retorike, dok u praksi nijedno pregovaračko poglavlje još nismo otvorili, jer očigledno nismo spremni da pristajemo na politička uslovljavanja protivna našem nacionalnom interesu.
Ako bi me sada neko pitao jesam li optimista po pitanju spoljne politike Srbije nakon izbora, ovoga puta bih rekao da jesam – doduše oprezan optimista – ali samo u slučaju da tandem Vučić-Dačić opstane. Ako umesto toga ostane samo Vučić, ili još gore – neko drugi, iz sadašnje opozicije, zauzme Dačićevo mesto, u najmanju ruku biću skeptik. A izgledi da se dogodi neki od tih alternativnih scenarija nažalost nisu mali. U toku ove predizborne kampanje naprednjaci su se ponašali kao da im SPS nije koalicioni partner. To je navidljivije u kampanji koja se vodi na lokalu, gde umesto da se njome bave lokalni političari, lično Vučić i Zorana Mihajlović beskrupulozno napadaju sva opštinska rukovodstva koja nisu naprednjačka, a naročito dugogodišnje uspešne lokalne lidere iz koalicije SPS-JS. Ako SNS opet dobije preko polovine mandata, vrlo je moguće da ovoga puta neće uzeti SPS sa sobom u vladu. Ako dobije manje od pola, Vučić će biti prinuđen na koaliciju, ali uopšte nije izvesno da će je praviti sa SPS. Uprkos paranoisanju kako ga svi mrze i kako će se ujediniti protiv njega, ali i ponavljanju većine opozicionih stranaka da ni ludi ne bi u koaliciju sa SNS, ako imamo u vidu političke vratolomije koje su se u Srbiji dešavale gotovo nakon svakih od nekoliko poslednjih izbora meni nijedna koalicija ne bi izgledala čudno. Ali bi spoljna politika Srbije i stepen ostvarivanja nacionalnog interesa definitivno izgledali loše.
Najpre da objasnim zašto sumnjam u dobre perspektive spoljne politike zemlje ako SNS sama formira vladu. Zato što je ova partija svojevremeno formirana ne da bi ostvarila nacionalni interes zemlje, već da bi došla na vlast, i to ne samo kao SPS participirala u vlasti, već zamenila DS (odnosno DOS, ako želimo da jednom odrednicom obuhvatimo čitav period 2000-2012). To je učinila tako što je napustila ideologiju Srpske radikalne stranke od koje se odmetnula, zamenivši je čistim pragmatizmom u kome se o sva četiri spoljnopolitička cilja koja sam pomenuo (a takođe i o ulasku u EU) izjašnjavala krajnje fluidno, kako bi privukla što masovniju podršku birača – kako bi za nju u dovoljnom broju glasali ljudi koji se po pomenutim pitanjima krajnje oprečno izjašnjavaju. Rezultat je da danas, nakon što je SNS ostvarila svoj cilj i postala najjača partija, i u njenom članstvu i u rukovodstvu, odnosno u rukovodstvima partijica koje su srasle s njom, imate ljude kranje protivrečnih političkih ideja – od najžešćih natovaca i evrofanatika, pa do ekstremnih nacionalista i rusofila. Tu nema jasne spoljnopolitičke koncepcije, samim tim ni doslednog ostvarivanja nacionalnog interesa. Ne kažem da to automatski znači i lošu spoljnu politiku, ali je sasvim dovoljno za pesimizam to što znači nepouzdanu i neplansku.
U takvim uslovima, koalicioni partner može da bude jezičak na vagi u određivanju kuda će spoljna politika ići, a pokazalo se da je uloga Dačića i SPS i u vreme Tadića i u vreme Vučića u tom pogledu bila pozitivna. To nije neobično. SPS je partija koja ima najviše iskustva u autentičnoj odbrani nacionalnog interesa, i to u gotovo nemogućim uslovima devedesetih. Iako je i sama ispoljila pargmatizam da bi se vratila na vlast, ova partija nije poput Tadićeve DS i Vučićeve SNS pretendovala na masovnu podršku birača, te se o pomenutim spoljnopolitičkim ciljevima – naročito o Kosovu i odnosu sa Rusijom – mnogo konkretnije izjašnjavala. Briselski sporazum o kome je Dačić pregovarao i potpisao ga jeste odstupanje od kosovske ideje za koju se zalagao, ali je u datim okolnostima bio maksimum koji se mogao izvući. Ako neko nema pravo da kritikuje Briselski sporazum i pominje nekakvih „pet tačaka“ i crvene linije, to je Boris Tadić, koji je svojom izjavom da „mir nema alternativu“ i oklevanjem da pošalje vojsku na sever Kosova onda kada su Tačijevi specijalci upali na njega u leto 2011. zapravo preliminarno potpisao ovaj sporazum. Stavovi koje on lično u poslednje vreme iznosi o ulasku u NATO, a posebno oni koje njegovi koalicioni partneri već tradicionalno iznose i o Kosovu i o NATO i Rusiji i Republici Srpskoj – ne obećavaju ako Vučić njega (ili Pajtićev DS, nema velike razlike) uzme u vladu umesto Dačića.
Šta je sa onim drugim delom opozicije, koja sebe naziva patriotskom? Ona je pocepana u više kolona, pa jedine koje ima smisla komentarisati su one sa izgledima da pređu cenzus, a to su Dveri-DSS i SRS. Iako ne sumnjam u dobre namere i jednih i drugih, mislim da greše u dve stvari. Prvo, u tome što neosnovano kritikuju aktuelnu spoljnu politiku zemlje. Ne, Briselskim sporazmom nismo priznali Kosovo. Ne, sporazumima koje smo sa NATO potpisali nismo odstupili od vojne neutralnosti. Ne, nema osnova za očekivanje da će Srbija u slučaju da ostane ista koalicija na vlasti (pa čak ni ako ostane samo SNS) napustiti Republiku Srpsku ili uvesti sankcije Rusiji. Druga greška je u tome što obe opozicione patriotske koalicije žele da napuste kurs vojne neutralnosti, izjašnjavajući se za savez sa Rusijom. Savez sa Rusijom je najpre nemoguć, jer nas Rusija ne bi htela u njemu, budući da bi je takav savez automatski obavezao da nam vojnim putem vrati Kosovo. Samo opredeljenje za savez sa Rusijom, zapravo otvoreno stajanje na stranu Rusije u njenoj trenutnoj konfrontaciji sa Zapadom, momentalno bi nas izložilo odmazdi tog istog Zapada, kojim smo u potpunosti okruženi. Rusija ne bi ni htela, ni mogla da nam pomogne. Neutralnost Srbije nije samo stvar izbora, već i stvar moranja, po čemu naša zemlja jako podseća na Finsku u vreme Hladnog rata. Mogla je Finska tada u svakom trenutku da se odluči da napusti neutralnost i krene putem ulaska u NATO, ali tamo nikad ne bi stigla, već bi pre toga trupe Crvene armije umarširale u Helsinki, a niko ne bi došao u pomoć. Sa današnjom Srbijom ista je situacija, samo obrnuta – zamenite NATO za Rusiju, a Crvenu armiju za NATO trupe.
Umesto zaključka, pozvao bih čitaoce da se vrate na rečenicu ispisanu kurzivom u uvodnom delu ovog članka i zadrže je pred očima kada u nedelju budu zašli iza paravana da zaokruže onoga za koga misle da će najbolje voditi zemlju u naredne četiri godine. Niko ne sme da nas bije – sve ostalo su sitnice koje ćemo lako razrešiti.
Vladimir Trapara
unwrappingtheessence.weebly.com
