„Niko ne sme da vas bije“ – o jednoj rečenici, 30 godina kasnije

„Niko ne sme da vas bije“ – bila je poruka slobode koju je Slobodan Milošević, tadašnji predsednik CK SKS, izrekao građanima okupljenim ispred Doma kulture u Kosovu Polju 24. aprila 1987. godine.

Slobodan Milošević se tada uputio na sastanak sa nezadovoljnim Srbima i Crnogorcima na Kosovu i Metohiji, umesto tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije Ivana Stambolića koji iz nekih razloga nije mogao da ode u Kosvo Polje. Stambolić je zamolio Miloševića da on ode na taj razgovor.

Sam sastanak je bio dugotrajan, čak trinaest časova. Govor predsednika Miloševića je objavljen u raznim medijima, uključujući i autorizovanu verziju [1]. Međutim, jedna rečenica koja nije sadržana u samom tom govoru, ali suštinski odražava njegov smisao, ostala je zabeležana u političkoj istoriji Srbije. Ne sme niko da vas bije! odrešito je uzviknuo Slobodan Milošević na povike okupljenih građana „Biju nas!“. To se odnosilo na miliciju, tada većinski albansku, koja je pendrecima rasterivala građane okupljene oko Doma kulture gde se sastanak održavao. Milošević je, kada su ga obavestili da milicija primenjuje silu nad okupljenim građanima, izašao među njih i na povike iz mase jasno odgovorio Niko ne sme da vas bije!

Ta rečenica izgovorena pre 30 godina, tokom sve te tri decenije, različioto je interpretirana. Srbi su je doživljavali kao poziv da se uzdignu i da ne dozvole nepravdu kojoj su izloženi, da se ujedinjeni odupru zlostavljanju koje albanski separatisti nad njima vrše decenijama unazad. Na Zapadu, ta je rečenica direktno krivotvorena, što je odlično analizirao norveški pisac Jo Eggen[2]. Cilj tog krivotvorenja je bio da se Milošević predstavi kao diktator, neko ko preuzima vlast, komanduje na licu mesta. Otuda su Kosovo Polje i ta Miloševića izgovorena rečenica predstavljani po zapadnim medijima, ali i u nekim zapadnim akademskim krugovima, kao početna tačka razbijanja Jugoslavije, kao izraz srpskog nacionalizma i svega zlog.

Ovom prilikom neću da dokazujem da je Milošević bio izrazito jugoslovenski orijentisan i da je bio sve, samo ne nacionalista. On je verovao iskreno u ravnopravnost svih ljudi i naroda u Jugoslaviji. Problem je, međutim, bio u tome što su lideri drugih nacija verovali u neravnopravnost jugoslovenskih naroda: oni su bili za Jugoslaviju samo dotle dokle su mogli da drže Srbiju i Srbe u neravnopravnom, potisnutom položaju, kakav je bio utvrđen ustavnim aranžmanom iz 1974. godine. Kada je jedan srpski političar konačno rekao da ravnopravnosti, ne potčinjavanju, oni su zaključili da treba da rasture Jugoslaviju. Svakako, na podsticaj i uz bezrezervnu podršku onih centara sa Zapada koji su kao krivca odmah označili Miloševića i Srbiju.

Svih ovih godina činilo mi se potpuno besmislenim optuživati, i to za nacionalizam (sic!) nekoga ko je stao u zaštitu građana koje je pendrečila milicija drugog etničkog sastava. Niko ne sme da vas bije! je plemenita, humana rečenica, izraz zabrinutosti i zaštite. I zaista, od kada je Kosovo ponovo u sastavu Srbije (od 1912), jedino su u vreme Miloševićeve vlasti tamošnji Srbi živeli sa osećanjem sigurnosti i državne brige za njihov opstanak. U tom smislu parola „Slobo, slobodo“ za Srbe sa Kosmeta je imala svoje najdoslovnije značenje. Naglašavam – i za sve nas. Ali, u tome se i krio odgovor na naše pitanje zbog čega su rečenica Niko ne sme da vas bije! označena kao indikator srpskog nacionalizma, a Milošević zbog nje stigmatizovan. Oni koji su hteli etnički čisto Kosovo morali su prethodno da proteraju Srbe sa njihovih pradedovskih ognjišta; najpre da ih pendreče, a kada to nije pomoglo, i da ih bombarduju. „Bivenje“ Srba na Kosmetuje bivalo nagrađivano u dugom vremenskom periodu, zbog toga je proces njihovog iseljavanja sa tog područja bio tako intenzivan, pa je otuda Miloševićevo zalaganje za promenutog stanja ono što je izazvalo reakciju kreatora politike stavaranja etnički čistog Kosova.

Naš cilj je da se izađe iz stanja mržnje, netrpeljivosti i nepoverenja. Da svi ljudi na Kosovu žive dobro…Treba da ostanete ovde i zbog predaka i zbog potomaka. Pretke biste obrukali, potomke razočarali. Ali ja vam ne pradlažem da ostajući trpite, izdržavate i podnosite stanje kojim niste zadovoljni. Naprotiv. Treba da ga menjate, zajedno sa svim progresivnim ljudima ovde, u Srbiji i Jugoslaviji[1, 144].

Promena stanja, otpor pritisku, zaustavljanje iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije, to je ono što je bilo najmanje potrebno kreatorima velikoalbanske politike. Zato su ovu istorijsku rečenicu, koja je značila podršku zahtevu Srba sa Kosova i Metohije da žive slobodno kao i svi drugi ljudi u tadašnjoj Jugoslaviji, demonizovali kako su i gde stigli.

Trideset godina nakon ovog zbora u Kosovu Polju, srpski narod na Kosmetu je „biven“ svakodnevno. Živi po enklavama, bez elementarnih uslova dostojnih čoveka. Obesni albanski uzurpatori Srbima sa severa Kosmeta isključuju vodu po nekoliko dana kada im se učini da su preduzeli nešto što im se ne dopada. Moji studenti nemaju pasoše kao i drugi građani Srbije, već posebno izdate, za koje je potrebna „šengenska viza“. Ujedinjene nacije su osudile politiku aparthejda u Južnoafričkoj Republici, a Mendelu proglasile herojem borbe za ljudska prava. S druge strane zapadne zemlje još uvek podržavaju politiku aparthejda koju Albanci provode nad Srbima na Kosovu i Metohiji, ostajući pri optužbama protiv Miloševića za nacionalizam i ko zna šta sve ne. I dok Zapad poput noja drže glavu u pesku, puštajući da svira davno izgrebana ploča o srpsku nacionalizmu, Edi Rama, Hašim Tači i Jonuz Musliju, koordinirano, obznanjuju plan o stvaranju „Velike Albanije“, tvorevine koja je postojala samo u vreme fašizma.

Svakako, plan nije nov, već je samo u ovom trenutku ponovo aktuelizovan. Pokušaj njegove realizacije bi, svakako, značio novi nalkanski rat, ne znam tačno koji po redu.Zato Miloševićeva poruka Niko ne sme da vas bije! danas ima u osnovi isti smisao kao i onda kada je izgovorena. Ona odzvanja kao eho u ušima ne samo onima koji su je uživo čuli, već i deci koja su tih dana bila tek rođena. To je poziv da se bude slobodan i dostojanstven, i svoj na svome;to je poziv na otpor velikoalbanstvu, opomena onima koji misle da su nadmoćni jer poseduju trenutno silu; to je i podrška obespravljenima i poziv i na očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Ta rečenica je označila jedno herojsko doba u savremenoj srpskoj političkoj istoriji, ali ona punoću svog smisla ima i trideset godina nakon što je izgovorena. Zato, treba pažljivo pročitati i zapamtiti – Niko ne sme da vas bije!

Uroš Šuvaković

www.nspm.rs

24. april 2017.

1. Slobodan Milošević, Godine raspleta, treće izdanje. Beograd: BIGZ, 1989, 140-6

2. Jo Eggen, „Štaje on tou stvari rekao?O prevođenju kao politici i o interpretaciji u faktivnoj prozi“. Filozofija i društvo 2/2007, 173-86. DOI:10.2298/FID0702173E