Kao što smo od onih Đurićevih „5:0“ posle potpisivanja Briselskog sporazuma (ovde), došli do Vučićevog „probaćemo da izvučemo remi“ (ovde), ili, kao što smo od Vučićevog polaganja zakletve na Ustavu i Miroslavljevom jevanđelju rečima, da će: „sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“, (ovde) došli do toga da: „nemamo ništa“ na Kosovu i Metohiji (ovde). Tako ćemo i od „racionalnog“ razgraničenja, napraviti veliku Albaniju, a od Srbije novu NATO bazu.
Jedan od glavnih Vučićevih argumenta u njegovoj politici prema KiM, zasniva se na tome da su prethodne vlasti „stavile pečat na koverat kosovske nezavisnosti“ (ovde) a da on, jedino gleda kako da ni iz čega, napravi nešto. Međutim, ako je to tačno, ako je ovaj režim stavljen pred svršeni čin, zašto je uopšte bilo potrebno potpisivanje Briselskog sporazuma? Ko je onda od administrativnih prelaza između Srbije i KiM uspostavljao granične?(ovde) Kada su Srbi želeli da svoje izbore organizuju po srpskom Ustavu, ko je poslao batinaše da polupaju glasačke kutije? Ko je na severu ukinuo sudstvo i tužilaštvo i integrisao u tzv. Kosovsko? Ko je Srbe na KiM ostavio bez srpskih dokumenata, a sistem telekomunikacija integrisao u tzv. Kosovski? I na kraju, ko je dao direktnu podršku teroristi Ramušu Haradinaju za sastav nove Vlade Kosova? Ništa od ovoga, nije uradila neka prethodna vlast (bez ikakve namere da bilo koga oslobađam krivice), već upravo sadašnji režim.
Sada taj isti režim, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, hoće da iz očajne pozicije, u koju je sopstvenom politikom doveo Srbiju, „izbori“ nekakvo razgraničenje? On, koji izjavljuje da će se boriti protiv stava 80 posto Srba u vezi sa zamrznutim konfliktom na KiM, a koji je toliko pomogao šiptarsku nezavisnost kroz Briselski sporazum, sada se usuđuje da „preseče“ teritoriju Kosova i Metohije, kao da je reč o njegovoj dedovini?
Ideja o razgraničenju nije nova. Ona se u javnosti pominje još sa Dobricom Ćosićem 1981. godine, posle njega je 1994. godine stručnjak za prostorno planiranje Branislav Krstić predložio razdvajanje Srba i Albanaca. Zatim je predsednik SANU Aleksandar Despić 1996. godine predložio da se pod hitno otpočnu pregovori sa Albancima o razgraničenju, a 1998. je Dušan Bataković izneo ideju o razgraničenju. Zatim je Bernar Kušner 1999. izneo predlog o kantonizaciji KiM, pa posle njega Nebojša Čović 2001. i Zoran Đinđić 2002. Nešto slično govorio je Boris Tadić 2008. pa na kraju i Ivica Dačić 2011. godine. Priča o razgraničenju je ponovo započeta probnim balonom zvanim – Milorad Dodik, odnosno njegovim crtanjem granica pred kamerama, u kojem je Srbiji „pripojio“ sever KiM i Republiku Srpsku (ovde). Dodik ovde, ima ulogu, a to je mahanje Republikom Srpskom i njenim fiktivnim prisajedinjenjem Srbiji, da bi se otupeo otpor usmeren protiv razgraničenja, odnosno priznanja terorističke države Kosovo – po principu jeste da gubimo ostatak KiM, ali dobijamo RS u sastavu Srbije. Zato i Dodik kaže: „Vreme je da Srbi definišu svoj nacionalni i državni cilj“ , ali zato dodaje: „prvo razgraničenje“.
Međutim, nikom od ovde pomenutih, pa čak ni otvorenom srpskom neprijatelju poput Bernara Kušnera, nije palo na pamet, da u nekakvom razgraničenju između Srba i Šiptara na KiM, izađe van samih teriotorijalnih okvira Kosova i Metohije. Uprkos tome, mi danas prisustvujemo ovakvom razvoju događaja. Kako piše Bečki Standard, Vučićev i Tačijev dogovor se ogleda u tome da: „ većinski Srbima naseljen sever Kosova pripadne Srbiji, a većinski albanski naseljena ‘Preševska dolina’ Kosovu. Zauzvrat Kosovo treba indirektno da bude priznato od Srbije“. Dakle, ne radi se samo o podeli naše teritorije unutar KiM, već je tu i poklon od dve, ili tri opštine na jugu Srbije, kao i priznanje terorističke države Kosovo i njihov prijem u međunarodne institucije. U tom kontestu možemo tumačiti i nedavnu izjavu Hašima Tačija o pripajanju Preševa, Medveđe i Bujanovca, Kosovu . Što se tiče samog priznanja tzv. Kosovske nezavisnosti i njihov prijem u UN, dovoljno govori izjava Ivice Dačića koji kaže, da su „protiv prihvatanja stolice Kosova u UN dok se ne reši status“.
U politici koju vodi, Vučić često voli da ističe sopstveno balansiranje između dve krajnosti. Tako i u politici koju vodi prema Kosovu, ističe: „da treba da se oslobodimo mitova da je na Kosovu sve naše i da tamo nema ništa naše“ . Na ovaj način, Vučić želi da se nametne kao „glas razuma“ i da obezbedi podršku širih krugova u društvu. Međutim, njegova politika prema Kosmetu je potpuno identična politici ekstremno-liberalnih krugova u Srbiji. Tako Čedomir Jovanović, ističe da Vučić interpretira ono što je sam Jovanović o Kosovu mislio pre 10-15 godina . Takođe, Vučić u svojoj politici prema Kosovu uživa podršku i Sonje Liht . Treba reći i da nikakve razlike o politici o Kosovu nema, između Aleksandra Vučičća i Saše Jankovića, koji kaže da: „treba integrisati Kosovo u međunarodne organizacije, što uključuje i Ujedinjene nacije“ . Tu je i podrška NATO lobistkinje Jelene Milić da „podržava predlog Vučića“ . Dakle, Vučićevo rešenje za Kosovo i Metohiju je identično onom što bi uradio Čedomir Jovanović, Sonja Liht, Saša Janković i Jelena Milić, da su na njegovom mestu.
Zašto razgraničenje nije dobro za Srbiju?
Osim činjenica koje su manje-više svima poznate, kao što je nepovratno odricanje od ogromnog rudnog bogatstva Srbije na KiM, odnosno, minimum 1.000 milijardi dolara. Nepovratno bi smo se odrekli i sopstvene kulturne baštine koja iznosi oko 1.300 crkava, manastira i među njima četiri srpska bisera: Gračanica, Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija i Bogorodica LJeviška. Ostavili bi na cedilu većinu srpskog stanovništva i to oko 70 odsto na KiM- južno od Ibra, koja ima najveći prirodni priraštaj u Srbiji. Najvažnije, napravili bismo presedan u istoriji međunarodnih odnosa, gde se jedna zemlja dobrovoljno odriče sopstvene teritorije.
Sve ovo je uglavnom poznato. Međutim, na geopolitičkom planu, ono što bi razgraničenje pokrenulo kao opasan trend, jeste cepanje teritorija unutar uže Srbije. Ako opštine poput Bujanovca ili Preševa mogu da se odvoje od centralne Srbije, zašto tim primerom vođene, opštine poput Novog Pazara i Tutina ne mogu? Šta će biti ako opštine na severu Vojvodine naseljene pretežno mađarskim življem, odluče da se razgraniče, odnosno, pripoje Mađarskoj? Ili opštine u istočnoj Srbiji – Rumuniji? Danilovgrad i Bosilegrad – Bugarskoj? Ima li kraja „razgraničenjima“, ako se otvori Pandorina kutija i u centralnoj Srbiji?
Ono što je još ključno pomenuti, jeste da nerešeni status Kosova i Metohije, odnosno „zamrznuti konflikt“, brani bilo kakvu integraciju Kosova, ali što je još važnije i same Srbije, u NATO pakt. Setimo se samo da je naša zemlja u predvorju NATO pakta, sa svim onim potpisanim SOFA i IPAP sporazumima. Kao i da smo do sada imali 150 zajedničkih vežbi sa NATO-om, a tek 12 sa Ruskom Federacijom (ovde). Takozvanim razgraničenjem Srbija, kao i Kosovo, moći će bez problema da budu deo NATO pakta, baš kao što je to bio slučaj sa Makedonijom i Crnom Gorom, kada su rešile svoje granične sporove, odnosno probleme sa nazivom.
Jedino razgraničenje koje nam je preko potrebno u ovom trenutku, jeste razgraničenje između onih, koji stoje složni u tome da se terorističkoj državi Kosovo, priznanjem, oprosti njen genocidni karakter: „kroz normalizaciju odnosa“ i sa druge strane, onih, koji žele da njihova deca i deca njihove dece, odrastaju na kosovskom mitu. Onih, kojima kosovski mit nije zastareo, niti prevaziđen. Onih, koji se ne osećaju građanima EU, već delom srpskog nacionalnog korpusa i onih, koji nemaju poturički mentalitet, da trampe sopstveni identitet zarad par stranih investicija.
Kao i uvek u našoj istoriji, Kosovo će i ovoga puta biti grdno sudilište, odnosno razgraničinje žita od kukolja.
Nikola Pavlović
arheofutura.rs
Тачан чланак и добро сумирање косовске ситуације.
Ma šta mislili o sebi, bilo bi bolje da realno sagledavamo činjenice i geopolitičku poziciju Srbije u narednim decenijama. Zapad će još dugi niz decenija imati glavnu reč na Balkanu.
Srbija je danas okružena zemljama NATO-a. Nismo u prilici da „isterujemo“ pravdu. Demografski propadamo i ekonomski tavorimo već decenijama. Saveznika nemamo. Rusija ima u Srbiji samo ekonomski interes – da prodaje svoje enegrente, a Kine da ulaže svoj kapital u obimu koliko joj to dozvoli Zapad, što je nedovoljno za brži ekonomski rast Srbije u narednim godinama i decenijama.
U zapadnom svetu važi jedno surovo pravilo: Niko vas neće „platiti“ više nego što realno „vredite“.
U ovom tenutku Srbija u poređenju sa zemljama okruženja vredi onoliko, koliko je Zapad spreman da nam da koncesije na KiM. Neko će reći da je KiM naša sveta zemlja. Šta je sa Skadrom i Skopljem? Oni su manje „sveti“ pa nas danas ne interesuju. Budimo iskreni prema sebi i svojim potomcima.
Koliko možemo da „izdržimo“ u odbrani svojih „prava“ na KiM a da ništa ne menjamo?
Ne dugo. Ako ne prihvatimo kompromis i vezi KiM, verovatno sledi neka nova „oluja“…
Koje su posledice po Srbiju nakon nove „oluje“ ako trajno „zamrzne“ konflikt na KiM na neodređeno vreme?
Verovatno uvođenje ekonoskih za potom i „ostalih“ sakcija od strane Zapada zbog „nesaradnje“.
Pomoć Rusije i Kine u slućaju uvođenja sankcija?
Realno NE, a deklaratino naravno DA. Suštinski imamo reprizu sankcija od 1992 do 2000. godine.
Šta da se radi, nakon „ragraničenja“?
Što pre ući u NATO, kako bi se sprečilo dalje teritorijano rastakanje Srbije!