Poštovani čitaoci, čast nam je da predstavimo intervju sa Nikolom Vasićem. Nikola je predan humanitarni radnik, osnivač Humanitarne organizacije Kosovsko Pomoravlje, vlasnik internet prodavnice „Kupuj sa Kosmeta“ i iskreni srpski rodoljub. Srbi sa juga Kosova često su zapostavljeni u našim velikim medijima, stoga ovaj intervju jeste jedan doprinos afirmaciji našeg naroda sa tih prostora i doprinos upoznavanju javnosti sa njihovim pogledima i zahtjevima.
Poštovani Nikola, sve nas su proteklih dana potresale scene sa administrativnih prelaza Jarinje i Brnjak. Kako ste Vi, kao Srbin sa juga, iz Kosovskog Pomoravlja gledali na cijelu krizu na sjeveru i kako stvar sa tablicama funkcioniše na jugu Kosova i Metohije?
-Svaki konflikt koji se desi na bilo kom delu KiM, za nas na jugu dodatno produbljuje strah i nesigurnost. Veliki pogrom Srba 17. marta 2004. godine uticao je da Srbi južno od Ibra na svaku scenu gledaju sa posebnom pažnjom u strahu da se ne dogodi isto. Što se tablica tiče, Srbi južno od Ibra su bili prinuđeni da zamene tablice odmah i bez razmišljanja. Mi smo uglavnom koristili KS tablice, koje se od prošlog septembra ne izdaju, jednostranom odlukom Prištine, koja je nekako prećutana. Tako da je veliki broj ljudi i imao probne. Ljudi svakodnevno imaju potrebe da budu na teritoriji centralne Srbije, svaka nova mera koja se tiče prelaza utiče na naš život, a do sada nikada ništa nije urađeno kako bi se olakšalo ljudima koji svakodnevno putuju, već se uvek otežava.
Na protestima naših sunarodnika na prelazima vidjele su se zastave Zajednice srpskih opština? Kako vi vidite taj projekat i šta on predviđa za srpske opštine na jugu?
-Svaka nova inicijativa koja ne predviđa gašenje institucija Republike Srbije, a pre svega mislim na privremene organe, prosvetu i zdravstvo…pruža mogućnosti za nova radna mesta i verovatno nova ulaganja. ZSO bi pružila mogućnost veće povezanosti i veću saradnju između opština sa srpskom većinom, pre svega korišćenje resursa za ekonomski oporavak. Međutim, onda se ozbiljno otvara pitanje teritorijalnog integriteta naše zemlje. Moram da priznam da nikome ZSO ne zvučio kao nešto što je deo Srbije i plašimo se, naravno, da to nije put ka priznanju Kosova* i potpunom proterivanju Srba.
Da li, u izvjesnom smislu, osjećate da apsolutni primat u politici Srba na KiM imaju ljudi iz četiri sjeverne opštine i kako se to odražava na položaj Srba na jugu?
– Neosporna činjenica da ljudi sa severa imaju najviše udela u odlučivanju. Ono što je za mene važnije je problem odgovornosti koju nemaju donosioci odluka. Postoji među njima iskrenih patriota, koji na određeni način uspevaju da rade dobre stvari. Nažalost, imamo i one koji direktno rade protiv interesa Republike Srbije i za to ne snose nikakvu odgovornost. Rešavanje opstanka i pomeranje sa mrtve tačke ne vidim kroz formiranje ZSO, već kroz odgovornost koju mora da snosi svaki političar koji je postavljan sa zadatkom da zadrži narod koji je ostao. Ako samo pogledamo kolika su ulaganja Republike Srbije na godišnjem nivou, videćemo da je to dovoljno novca da se pokrenu mnoge stvari, a na terenu skoro ništa. Difinisanjem jasne strategije, šta radimo i šta hoćemo, kroz imenovanje ljudi koju mogu to da iznesu mislim da možemo promeniti stvari na bolje. Zašto bi čekali bilo koga da nam odobri formiranje bilo čega? Zašto kada imamo sve što nam treba da se pokrenemo i obezbedimo opstanak pre svega za mlade ljude. Ali bez jasnog plana i strategije mislim da nam ni ZSO neće pomoći. Šta više, ukoliko imamo neravnotežu u društu, kao što imamo i danas, gde pojedini imaju 3 plate, a neko nema nijednu, samo će pojačati odlazak.
Kada je u javnosti bio aktuelan plan o razgraničenju sa Albancima, najčešće se pominjao samo sjever Kosova kao teritorija koja treba pripasti Srbiji. Osjeća li se u sredinama oko Vas eventualna zapostavljenost od zvaničnog Beograda?
-Svaki Srbin na Kosovu i Metohiji oseća da živi na delu teritorije Republike Srbije. Takve spekulacije nisu ohrabrujuće, pogotovu kada dalaze od naše matice. Osećamo se zapostavljeno, nažalost, vrlo često. Mada ima tu i odgovornosti, ponovo pominjem, onih koji bi trebalo da nas predstavljaju. Jer ako se mi odavde ne setimo da obiđemo nekoga ko je ostao sam u enklavi, na planini, i ne ukažemo na problem tog čoveka, ne možemo da očekujemo da se za to zna u Beogradu. Na neki način, to je i misija naše organizacije, da se stvari promene, samim tim što ćemo ukazati na probleme koji postoje. Jednostavno, kada siromaštvo, ugroženost, nerazvijenost, neobrazovanost posmatrate kao statistiku to je jedna stvar. Sasvim je drugačije kada upoznate makar jednog čoveka koji je čini. Onda shvatite da to nije statistika. Nego život koji ima ime, prezime, adresu, životnu priču i vi kao čovek se saosetite sa njim i poželite da nešto promenite. U bliskosti je rešenje i u međusobnom poštovanju i uvažavanju svih članova našeg društva, bez razlika. Zato bi zvanični Beograd trebalo malo češće da bude na jugu, da mu se približi, ali i obični ljudi, jer kome god kažeš Gnjilane odmahuje rukom – to je daleko…
Kakvi su uslovi za svakodnevan život u vašoj sredini, naročito za pokretanje ličnog biznisa i slično? Šta bi po tom pitanju ekonomskog jačanja našeg naroda Srbija mogla da uradi za jug Kosova?
-Uslovi su jako loši. Fale mnoge stvari. Mada, ne samo ekonomija, nego ni sport, ni kultura, ni obrazovanje nisu na nivou na kome bi trebalo da budu. Što se ekonomije tiče, država je već uradila svoje kroz razne programe finansiranja. Svake godine postoje projekti za pokretanje ili proširenje postojećeg biznisa. Ono što bi trebalo da se doda jesu i razne obuke. Ljudi na KiM imaju problem sa stručnim kadrovima, odnosno znanjem. Ali i nedostatak strategije za razvoj i odgovornost ljudi koji odlučuju o tome ko će da dobije sredstva, utiču da 20 godina nismo uspeli da se pomerimo jedan korak. Postoji puno prepreka…od nejasnih zakonskih regulativa, postavljanja carine na prelazu i još mnogo toga što utiče na funkcionisanje, ali sve to je moguće prevazići ukoliko imate zdravu strategiju i sposobne ljude na čelu institucija koji se bave time.
I Vi vodite jednu internet prodavncu „Kupuj sa Kosmeta“. Kako taj posao napreduje i nailazite li na opstukcije bilo koje vrste?
-Kupuj sa Kosmeta je dokaz da je moguće uraditi nešto korisno na ekonomskom planu ukoliko imate volje i stručne ljude. Postoje prepreke koje nam nameću zakoni u oba sistema, ali nije ništa nemoguće uraditi. Projekat je zadobio veliku popularnost u našoj zemlji i inostranstvu. Ono što nama daje istrajnost jeste dokaz da pojedine porodice žive od prodaje na našoj platformi. Posao za sada napreduje, nadamo se da će biti i bolje, ali nam je potrebna podrška i institucija i medija, a potrebna su i ulaganja u biznise naših proizvođača kako bismo osigurali količinu i bili konkurentni.
Za kraj, uvijek važno i kontraverzno pitanje demografije na Kosovu. Po podacima koji se mogu naći na internetu u Gnjilanu živi 129 000 ljudi. Da li je to prava cifra i može li se u vašem gradu govoriti o preuveličavanju broja Albanaca, a sa druge strane umanjivanju broja Srba?
– Malo je nezahvalno govoriti o tome bez pouzdanih informacija. Popis koji je trebalo da se uradi ove godine, odložen je za 2022. pa ćemo dobiti malo precizniju sliku. Primetan je i odlazak i nezadovoljstvo među Albancima. U njihovim medijima kruži podatak da se za 4 godine 20.000 Albanaca odreklno svog državljanstva.
Mene, iskreno, više brine odlazak Srba, pogotovu mladih ljudi. U skorije vreme primetan je sve veći odlazak kako u inostranstvo tako i ka centralnoj Srbiji. Možda je odliv zaustavila pandemija, ali ukoliko tim ljudima ne bude ponuđen bilo koji posao, kada se uslovi steknu i oni će otići.
Mislim da bi neko trebalo da snosi odgovornost za to. Greške koje su ovde pravljenje poslednjih godina, ne mogu da se isprave za 100 godina. Zato je važna država koja treba kadrovski da se ozbiljno uključi u stvaranje boljih uslova za život.
razgovor vodio: Mihailo Bratić
naslovna fotografija: Nikola Vasić (Fejsbuk)
