Nipodaštavanje Srbije

0
1107

srbijaKada se Srbija 1999. godine suočila sa NATO agresijom, Belorusija se kao retko koja zemlja solidarisala sa nama. Štaviše, u jeku vazdušno-raketnih udara po ciljevima u Srbiji, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, bukvalno rizikujući život, doleteo je u Beograd kako bi iskazao podršku našem narodu. Nastojao je, koliko god je mogao, da privoli administraciju Borisa Jeljcina da nam istinski pomogne, a ne da od čitave krize pravi samo pozorište za unutrašnjopolitičku upotrebu i priliku za dobijanje povoljnih zapadnih kredita. No, tadašnji ruski režim – zaokupljen pljačkanjem svog naroda, snishodljiv prema zapadu a ravnodušan i prema vitalnim ruskim interesima – ništa nije uradio za Srbiju.

Govoreći o tzv. kosovskoj krizi, Aleksandar Lukašenko je pre nekoliko godina ponovio svoj stav iz 1999. godine, tj. da je trebalo braniti Srbiju. Kako je naglasio, „mi i Rusija imali smo sve potrebno za tako nešto“. Lukašenko je podvukao da srpski narod, napadnut od stane NATO snaga, nije smeo da bude prepušten surovoj sudbini koju su mu namenili. Kako je bez okolišenja rekao: „to je bila izdaja“. Naravno, ne od strane ruskog naroda, već njegove tadašnje samožive i anacionalne vlasti. A da se ona drugačije postavila, osvešćena i konsolidovana Putinova Rusija danas zasigurno ne bi branila vitalne nacionalne interese na svojim zapadnim granicama. No, to je već kompleksnija priča. Vratimo se sada beloruskom predsedniku i njegovoj poseti Srbiji.

Prijateljske izjave u vezi sa Srbima kojih smo se sada prisetili, i tako solidaran odnos prema nama kada smo bili u najtežem položaju, nije imao ni jedan drugi svetski političar značaja Lukašenka. I to bi prevashodno morali da imamo u vidu i iskreno cenimo, šta god mislili o politici ili ideologiji beloruskog lidera. Naravno, ako imamo bar malo osećaja za elementarni ljudski red.

Da Vas podsetimo:  Povratak raseljenih – kolonizacija: Tabu teme u dijalogu

Međutim, oficijelni Beograd za vlade DS-a ne da to nije činio, već se prema Minsku postavio kao razne, prema globalnim moćnicima udvoričke državice, u odnosu na nas tokom 90-ih godina prošlog veka.

Na zahtev EU, kako bi se i na taj način kvalifikovali za status kandidata, prošla vlast je odlučila da uvede sankcije Belorusiji. Ipak, od sredine 2012. godine, u okvirima prostora koji je ostao posle, sa naše strane već usvojene negativne dimenzije politike Brisela prema Belorusiji, nova srpska administracija nije išla dalje antibeloruskim putem. Nastoji, koliko god je to realno s obzirom na naš položaj, da razvija dobre odnose sa Minskom. Uostalom, Srbija kao kandidat za članstvo u EU i nema obavezu da vodi istovetnu spoljnu politiku kao Unija, već isključivo da nastoji da se njoj, u skladu sa svojim interesima, dugoročno prilagođava. Tu postoji dovoljno veliki raskorak da možemo da zadržimo stav koji nam odgovara u vezi sa Belorusijom i mnogim drugim pitanjima. Druga stvar je atlantistička ostrašćenost nekih naših društveno-političkih krugova ili, sa nacionalnog stanovišta nekonstruktivna, njihova sklonost fanatičnom dodvoravanju Briselu i Vašingtonu.

Srbija prema Belorusiji ne samo što ima jednu vrstu moralnog duga, već postoje i uistinu dobri osnovi za ekonomsku i svaku drugu saradnju sa tom zemljom. Konačno, eventualno negativan odnos prema Minsku baca senku i na, za nas i te kako višeslojno bitne, odnose sa Moskvom. A argument da se udaljavamo od EU ako se na spoljnopolitičkom polju ne ponašamo kao „veći katolici od pape“, potpuno je besmislen. Ako EU ima interes da u svoje redove primi Srbiju, to će i učiniti. Naš odnos prema ukrajinskoj krizi ili Belorusiji, makar u ovoj fazi evrointegracija, daleko je od toga da je od presudnog značaja za njihov predstojeći razvoj.

Da Vas podsetimo:  Vili Brant u Vukovaru

Uprkos tome, neki naši mediji koji sada vode histeričnu kapanju protiv predsednika Nikolića zbog toga što će u zvaničnu posetu Srbiji primiti Lukašenka, stvaraju lažnu sliku da je drugačije. Predstavljaju sve maliciozno kao neku vrstu skandala, tj. primer „lupanja kontre proklamovanoj politici Vlade Srbije da u svemu sledi spoljnu politiku EU“. I to rade na način da, isti ti koji često nipodaštavaju Vučića, sada njega implicitno hvale kao posvećenog Evropejca, dok s druge strane navode Nikolića kao nekog ko nas maltene vodi u Aziju. Jasno je da su to gluposti i podmetačine. Od tvrdnje da je Vlada spremna da u svemu sledi spoljnu politiku EU – što vidimo da ne stoji na primeru našeg odmerenog odnosa prema Rusiji – do patetičnog pa i politički nekorektnog stavljanja Azije u pežorativni kontekst, a nas na neku evroazijsku magistralu.

Cilj je da se, ako je to moguće, zakuva sukob u redovima aktuelne vlasti, odnosno da se ona u celini što više omalovaži. U pitanju je samo jedan od segmenta orkestrirane kampanje protiv nje koja se po raznim osnovima sada vodi. Naravno, u svemu ima još nečega: denuncijacije. Relevantni zapadni centri moći se podsećaju da ovi što sada drže vlast u Srbiji, makar sa Briselom i Vašingtonom i sarađivali, to po mnogim pitanjima čine iznuđeno i ograničeno. Nisu baš radi da Srbija postane neka nova evroatlantska perjanica na evropskom (jugo)istoku. Jedna stvar je nastojanje da se balansira kako se ne bi udavili u nemirnim geopolitičkim vodama, a drugo je pretvoriti se u udarnu pesnicu u korist tuđih a nauštrb svojih interesa!

A neki u Srbiji žele da naša zemlja krene baš u tom smeru i nude se da je na takav način povedu. Opet, oni koji iz inostranstva nastoje da nas uteraju u, formalne ili za početak makar suštinske, atlantske okvire, to koriste kako bi dodatno, iznutra, izvršili pritisak na vlast da im se potpuno pokloni, odnosno kako bi je oslabili da u pogodnom momentu bude uklonjena, ako to ne bude spremna da učini. Onda bi, valjda se to želi, Srbiju poveli oni za koje su oličenje Satane – Putin, Lukašenko i svi oni koji nam nikakvo zlo nisu učinili, dok se sa strahopoštovanjem, gotovo kultno, odnose prema politici koju simboliše agresija na našu zemlju, okupacija Kosova i Metohije, potkopavanje Republike Srpske. Ko god u patriotskom žaru to previđa, valjalo bi malo ozbiljnije da razmisli o tome kolika je razlika između iznuđene kolaboracije i, sa druge strane, identifikacije sa agresorom! Da je tako upečatljivo, svedoči i nemalo toga malicioznog što se sada plasira javnosti u vezi sa posetom Lukašenka Beogradu.

Da Vas podsetimo:  Katolički temelj hrvatskog genocida

Dragomir Anđelković

Danas

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime