Moj kolega i saradnik iz Niškog kulturnog kluba Ivan Vidanović, čije radove često možete videti na fejsbuk stranici našeg udruženja, novembra je snimio i ove fotografije sa niškog Starog groblja.
Stanje u kome se ono nalazi, dobar je pokazatelj odnosa društva prema sopstvenoj istoriji i pamćenju. Još bolje potvrđuje kakav je naš stav prema današnjici i pravi putokaz za ono što nas, gotovo izvesno, očekuje sutra.
Po proverenom receptu “biće bolje za dve, dve i po godine“ i tretman Starog groblja od strane gradskih vlasti tokom protekle decenije, samo je dodatno potvrdio to politikantsko pravilo Srbije danas.
Prvo su 2010.godine tadašnji gradonačelnik Niša i predsednik opštine Palilula najavili da će Staro groblje postati memorijalni park. Ograđivanje, postavljanje rasvete, čuvarske službe i video nadzor, sve po projektu Zavoda za zaštitu spomenika kulture… Sve će to biti završeno do 2012.godine, obećavali su gradski funkcioneri. Prođoše i te famozne “dve, dve i po godine“ po srpskom kalendaru vlasti, ostade samo nejasno golicanje u crnoj rupi pamćenja prosečnog srpskog glasača.
Potom, 2016.godine, neki “novi“ ljudi na vlasti svečano obećaše da će njihove “dve, dve i po godine“ sada biti tačno i precizno računanje vremena, pa i oni obećaše da će to staro groblje u samom gradu dobiti tretman koji zaslužuje i konačno postati memorijalni park. Prođoše i dva puta po dve, dve i po godine, ostade “staro“ na starom.
Inače, za neupućene, niško Staro groblje datira još iz turskog perioda vlasti. Na njemu se nalazi nekoliko hiljada spomen obeležja a sigurno je bar stotinak njih od opšteg kulturno-istorijskog značaja.
Prema pisanju Južnih Vesti koje sam koristio kao izvor za lažna politička obećanja, tu između ostalih počivaju i vođa Niške bune iz 1841.godine, Stanko Atanacković-Bojadžija, vođa oslobodilaca Niša od Turaka, Nikola-Kole Rašić, kao i Atanasije Petrović, čuveni niški „Učitelj Tasa“. Tu su recimo i grobnice poznatih predratnih industrijalaca i dobrotvora Jovana Apela, vlasnika prve pivare u Nišu i Mite Ristića, osnivača niške tekstilne industrije.
Stanje njihovih i ostalih nadgrobnih spomenika više ili manje poznatih starih Nišlija, kao što rekoh, odličan su pokazatelj stanja naše kulture danas. Sa groba Učitelja Tase lome se i skidaju ornamenti zarad prodaje u “staro gvožđe“. Tako prolazi i grobnica Todora Milovanovića, prvog niškog gradonačelnika. Sličnu sudbinu dele zapravo svi grobovi i porodične grobnice. Sve što je vredno se odnosi radi jeftine prodaje a sve što svojom starinskom lepotom i umetničkom vrednošću ruži današnju sliku “napretka i blagostanja“ lomi se i skrnavi radi “lečenja“ nagomilanih frustracija.
Nema mesta čuđenju, bes i bahatost logični su plodovi dominantnog modela potrošačke kulture i “estetike ružnog“ kojima smo prezasićeni. Kada se tome dodaju tone licemerja i lažnih vrednosti kojima nas obasipa tabloidna elita, možemo tek očekivati talase staro-grobljanskih prelivanja po našim ulicama, ustanovama i domovima. Kultura samozaborava i samonepoštovanja je reverzibilan proces. Vraća se neminovno po one koji je aktivno upražnjavaju ili tolerišu. Strategija bumerang, što bi rekli.
Niš k`o Staro groblje, na izvol`te. Za “gledaoce sa skupljim ulaznicama“ (one iz inostranstva recimo) prizor je očigledan i potpuno im je jasno o čemu pišem. Groblja poput londonskog Hajgejta ili pariskog Per Lašeza, posebne su institucije kulture i mesta “hodočašća“ hiljada turista. U Pragu, ljudi najnormalnije žive tik uz Jevrejsko groblje, harmonično i sa puno ponosa, svesni da su zbog toga na neki način čak i privilegovani. Imamo dobre primere i u susedstvu. Zagrepački Mirogoj je odličan primer očuvanja i vrednovanja kulturne baštine a zašto ne pomenuti i naš prestoni Beograd? Mnogi današnji gradski parkovi su nekadašnja groblja koja su uređena i kojima je data nova, smislenija namena. Beogradsko Staro groblje je takođe urbanistički uređen i adekvatno obezbeđen kulturno-istorijski kompleks.
Nažalost, za “gledaoce sa jeftinijim ulaznicama“, one koji su po Nišu prinuđeni da na dnevnom nivou jure sve bezvredniji dinar ne bi li nekako sastavili kraj sa krajem, koji nemaju ni volje ni mogućnosti da razmišljaju još i o ovakvim starima, stvar je više nego mutno nejasna.
Za dve, dve i po godine će sve biti mnogo, ali mnoogo bolje. Vaše je samo da slepo verujete vođi, ne osvrćući se mnogo oko sebe, već pogleda ravno prikovanog u omiljeni informer ili kanal, svejedno. Ne brinite zbog nas nevernika, stići ćemo svi zajedno do te budućnosti u koju verujete. Niš ko Staro groblje će i tada biti tu, da nas na sva ta obećanja neminovno podseti.
