Niški kafanski duh nema neku precizno terminološku definiciju, a opet je jedinstven. Ako uzmemo pretpostavku da je reč o emociji onda se može okarakterisati kao period u kome Nišlija sedi, polako naručuje jedno po jedno piće, vodi besciljne razgovore sa saigračima gde obavezno dođe na kraju do neke manje rasprave koju sutra svi zaborave. I to ne radi za kupone ili tačkice nego za svoje pare. Oduvek mi je u tom duhu, u toj emociji pored meraka, bilo i nečeg rokerskog, ali se ne upuštam da to objasnim rečima.
Pitanje „jeste li za večeru?“ – uvod u katastrofu
Kako je narod osiromašio, više se nema toliko para kao ranije kod književnika, pisaca, slikara, srednje klase pa i novinara tako da su na scenu došli novopečeni skorojevići. Oni, ne mogavši kod svojih kuća od žena ili drugih razloga da pokažu svoju bahatost, oni to često čine u kafanama.
Uzmimo centralnu nišku zonu. U njoj je nekada postojala kafana „Union“(često svratište Šabana Barjamovića) ili „Stara kasina“(na uglu Obrenovićeve i Svetozara Markovića), „Partizanka“( na mestu današnjeg kafića „Bombaj“) koje su nekada bile reprezent tog niškog kafanskog duha. Te kafane nisu zarađivale milione, ali je čovek mogao da se oseća domaće, da sedne s prijateljima, da ne smeta dugima i slično. U međuvremenu su u centru grada neke kafane ostale, a neke nove su nikle. I zbog veličina kafana koje ne mogu da prime mnogo gostiju, uvedena je ta famozna rečenica „Jeste li za večeru? To je rečenica od koje se ježim! Pošto te konobar oceni kao nekog ko neće da večera, samo je prospe… I što u prevodu znači „Čuvam sto za njih šestoro koji će da jedu,piju, plate i idu si. Vas trojica niste dovoljno reprezenti i ne želim da vas pojim pivom dok ne zatražite pomfrit sa rendanim sirom“.
kafana
Šta su time postigli vlasnici kafana?
Postigli su da se bogatiji primerci ljudskog roda vipše poštuju isključivo zbog para. Oni koji su taj niški kafanski duh gajili ne mogu sada da sednu na piće, više što će neko za večeru. Ali, u ovom ekonomskom i privrednom brlogu smo dobili da ti isti zbog para dobiju svoj sto u kafani, ali onda neumorno vređaju konobara, kao lascivno dobacuju damama od preko puta i mnogo toga se završi rečenicom, „lele, brate napravili smo ludnicu“.
„Pobratime ovde je ludnica“
Onda se događa da devojke uz večeru piju votku i vino istovremeno, da se od muzike naručuje pesma, a da se ne brkne u džep (jer muzika je tu da zadovolji sve tvoje hirove). Kada počne omiljena mu pesma, vade se telefoni i zove pobratim da čuje preko telefona „ludnicu“, ima još mnogo toga što su neki novi mentaliteti uvezli u Niš i to sada ni našta ne liči.
I šta će deca od 18 godina u „mojoj“ kafani u kojoj tačno znam gde su rupe na nadstoljnacima. I još me tako ponekada pogledaju, kao pitaju se „šta li će ovaj matorac ovde“. Nije mi jasno. Do 20 godine mislim da nisam popio pola gajbe piva, narodnjaci su bili najodvratnija stvar koju čovek može da sluša, a danas ti isti narodnjaci postaše evergrin. Pila se koka kola, ali od 05l, a ne ova „zgažena“. Odlazili smo na Pravni, u Piramidu, Dugu, Imidž, Mali fudbal, Karamelu, Maderu, Mure(gde je danas Dušanov bazar)… Kafana nam nije pala ni u snu na pamet. Tek kasnije malo pred „Saloon“ smo znali da drmnemo neko piće u Skadarliji koja i danas postoji, a kraj je bio u sadašnjem Biseru, tadašnjem mlečnom restoranu u kome uveče niko nije pio mleko, a sedelo se na velikim klupama tako da su se dva društva baš tu upoznavala.
Noviteti dolaze s mlađim generacijama
Onda dolazi 2000. godina kada iz kafića počinje da grmi narodna muzika – uh, šta sad?
Jedan konobar niški mi priča da je dečko nedavno popio 18 bambusa(vino i koka kola). Klinac normalno pao u nesvest, onda Hitna pomoć, frka među drugarima… Došla sutra majka dečkova da proveri „šta su mu stavili u piće“. Nije verovala da je sinčić hteo što pre da se obeznani… Loš mu život.
I vlasnike kafana bi na jedan način trebalo razumeti. Sve slabije rade, pa su im parajlije milije. To što nemaju kafansku kulturu pa u kavanu ulaze s cigaretom na usnama, koga briga…
Pojavila se tu još jedna stvar, ali samo u pojedinim kafanama. To je da po dvojica muškaraca odlaze u toalet. U prvom trenutku sam mislio da su u ppitanju nastrane ideje, ali ne. Moja naivnost nema kraja. Odlaze zajedno „da povuku crtu“ da ih gosti ne vide. Ili zašto četvorica mladića traže samo desertne tanjire. Prazne. Pa da ih okrenu naopako i takođe „ubele“ nos. I to jeste ružan prizor, ali kada imaju za taj otrov imaju i za brdo hrane, čašćavanje, ali i maltretiranje muzike, konobara, vlasnika… Sve zarad golog opstanka.
Pijanci – nekad i sad
Neko moje društvo pregazilo četrdesetu pa ponekada nam konobari Maksa, Dača, Igor, Jony, Miloš, Đura, Deki i drugi nađu u Biseru u centru neko astalče – dečije, a da, zamislite, ne mora da večeramo! kao po pravilu, tada baš večeramo. Tako poćutimo (nekada smo to zvali terapija) ko neki penzioneri, preskočimo besciljne razgovore i odmah se posvađamo. Tema nije bitna, samo da ispunimo staru formu.
Moje odrastanje vezano je za kafanu. Tačnije, u kafani sam porastao. I zato iz dna duše ne podnosim pijance koji svojom bahatošću smetaju drugim stolovima, svoju skorojevštinu nameću drugima kao pravilo. Gnušam se pijanaca jer se sećam kako sam ih izbacivao iz baba Tanine kafane s 12-13 godina. Mada su onda pijanci bili mnogo kulturniji i posle nekoliko dana meni klincu se izvinjavali.
Kad’ se nešto prisetim na ovu temu ima još mmnogo toga da se kaže i seti na Bolero, stepenice na Narodnom pozorištu i bife u istoj kulturnoj instituciji, ima mnogo toga. Ima, ima, gde poreski i drugi inspektori slave deci džabe rođendane, koje stranke svojataju kao svoje kafane, ko je bogat, a znam da ima ogromnu recku. Ko od političara jede besplatno i u kojoj imaju hrpu neplaćenih računa… Ima, ali to je neka druga tema i dosta je za sada.
Danas, nema nekog kafanaskog šmeka, ali sve je otišlo do đavola, pa i taj niški kafanski duh. Ili bolje rečeno sakrio se negde i čeka neko bolje, normalnije vreme. Kao, uostalom i svi mi.
Marko Smiljković, novinar
gradjanin.rs
