Ništa novo

1
296
Milan Ružić / Foto: printscreen

Kako se desilo da na pijedestalima Beograda stoje upravo oni koji ga najviše mrze, ne kao grad već kao prestonicu države u kojoj su se, po njihovom mišljenju, nažalost rodili

Nova godina! Svake godine ljudi su uzbuđeni činjenicom da će stari kalendar zameniti novim, i u tome nema ničeg logičnog osim ako niste veliki ljubitelj proleća i leta, tako da se kod nas, Srba, svaka sledeća godina dočekuje s nekim sujevernim osećanjem, pre nego bilo kakvim drugim.

Upravo to je prva stvar oko koje se sukobljavaju prosečni Srbi, između ostalog podeljeni na pravoslavce i druge, a tek onda nastupa trvenje među „pravim pravoslavcima“ i onima koji sebi ipak dozvoljavaju da proslave Novu godinu koja pada 31. decembra, kao i onih koji govore da odlazi ova, a dolazi 7529. godina. Ta religiozna podela i svađa oko iste ume da potraje sve do polovine januara. Ovo je jedini znak da nova godina svakako dolazi, kako za koga i kad ko voli.

KUSO I REPATO Elem, u novoj godini, kad god i s kakvim god ubeđenjem ju je neko dočekao, ništa se neće promeniti osim repertoara psovki koje koristimo u trenucima kada bi valjalo potezati argumente.

Jedna od najvažnijih stvari koja će, osim po količini ukrasa, ostati ista jeste upravo Beograd.

Nedavno je Boris Dežulović, čovek koga retko ko poznaje u rođenom gradu, ali ga drugosrbijanci vrlo dobro znaju (naravno, ne po knjigama), dao sebi za pravo da napadne Beograd koji mu je pružio krov nad glavom i publiku za njegova, hajde da ostanemo opijeni prazničnom euforijom i upotrebimo hiperbolu, dela. Da ne navodim sve gadosti koje je taj čovek rekao, pomenuću da je izjavio da je Beograd blatnjava kasaba.

Da Vas podsetimo:  Srbija na deponiji

Ohrabruje što mi znamo da Beograd nije blatnjava kasaba, ali poražava činjenica da Beograd na momente, kao u onom gde daje Dežuloviću jedan list za pravo da ruži našu državu i njen glavni grad, zaista preti da postane kasaba.

U želji da bude metropola, što on po duhu zaista može biti, ovaj grad dopušta da po njemu gazi, rije i pljuje i kuso i repato, talentovano i netalentovano, naše i njihovo, a sve pod izgovorom da je to demokratija.

Naime, valjalo bi podsetiti, da demokratija, ako je zaključivati po iskustvu našeg naroda, nije ništa drugo do paravan i izgovor za najgora i najnedemokratičnija nedela. Tačnije, demokratija je postojeći termin za nepostojeću stvar.

Kao što smo tada videli, a nije prvi već ko zna koji put, u ime demokratije Beograd na sebe prima mnogo više poruge i đubreta nego što može da stane na deponiju na kojoj nam leže talentovani ljudi skloni radu, dok na pijedestalima ovog grada stoje upravo oni koji ga najviše mrze, ne kao grad već kao prestonicu države u kojoj su se, po njihovom mišljenju, nažalost rodili, ili u koju su se doselili.

ZLA NAMERA Shvatio bih kada bi neko ko ima delo iza sebe rekao nešto loše o Beogradu ili Srbiji, ali samo ako je to rekao želeći da Beograd ili Srbija postanu bolji. U takve izjave ne bi bila uključena zla namera, već želja da se pomogne.

Međutim, raditi intervju s nekim ko je niko i čije knjige, kada pokušate da ih čitate, izgledaju kao polja opustošena starim dobrim „rimskim plugovima“, dakle, iz njih ne raste ništa, ne može, čini mi se, biti ništa drugo do pokušaj podizanja tiraža i reklama za „Nedeljnik“. Ovaj list je pokazao da matematika ipak može da pogreši, jer u ovom slučaju minus i minus (Dežulović i „Nedeljnik“) ipak nisu dali plus.

Da Vas podsetimo:  Provaljen Krizni štab: Lončar aminovao broj mrtvih od korone

Beograd se o ovom slučaju raspričao, neki su ga branili, neki su potvrđivali Dežulovićeve reči, ali se suštinski ništa nije promenilo, niti će. Ovde će uvek neko ko bezočno ruži ovaj grad ili narod biti uzdignut, pa makar i zbog prodaje knjige stare oko 15 godina. I takav Beograd, koji u sebi gaji i obasipa medijskom i svakom drugom pažnjom nekoga ko to ne zaslužuje, neće se promeniti ni u jednoj godini, pa ni u sledećoj. Zašto? Zato što se polako stiglo do narativa da neko ko je patriota, po automatizmu, pripada određenoj političkoj opciji, najčešće vladajućoj, a drugosrbijanci pripadaju opoziciji. Da ne produbljujemo s ostalim podelama na ovom polju.

RUŽENJE PATRIOTIZMA Stoga, dok politiku ne odvežemo od istog onog koca za koji smo je vezali pored travnjaka patriotizma, slobode i ličnog mišljenja, tako će ići. Može proći ko zna koliko godina dok patriotizam prestane biti (ono što u principu i nije) paravan i izgovor, a postane prioritet i izvor opšteg dobra jednog naroda.

Ko će stati na kraj izgonu i ruženju patriotizma u ovoj zemlji i ko će dokazati, kada sve ode u propast, da je ovde nekada živeo onaj narod u koji su se njegovi pripadnici kleli, a Evropa i svet ponosili njegovim doprinosom kulturi i istoriji?

Da neće možda nova godina? Ne verujem. Morao bi narod. Ali narod nema vremena. Mora da se svađa.

Svetle ukrasi, gase se svetla na kućama po selima i gradovima, a pale se velike vatre – nalažemo badnjake na lomaču svog naroda. Miris roštilja s novogodišnje trpeze meša se s mirisom spaljenog srpskog mesa, da se imaju čime zadovoljiti srpska usta i ona koja su na Srbiju zinula.

Stigla je nova godina… i ništa.

Da Vas podsetimo:  Srbija zemlja jednog čoveka i urušenih institucija

Milan Ružić

Izvor: Iskra

1 KOMENTAR

  1. Милан прво каже „Ohrabruje što mi znamo da Beograd NIJE blatnjava kasaba“, а на крају депресивно, апокалиптички закључује: „Svetle ukrasi, … a pale se velike vatre – nalažemo badnjake na lomaču svog naroda….Miris roštilja… da se imaju čime zadovoljiti srpska usta…“ Дакле, завршава алузијом на распамећеност једног смушеног народа коме је рационално мишљење одвајкада представљало муку али га зато страсти, као и потребе уста (и гузице) бацају тамо и овамо, где год, и како год, да би чак и једном Дежуловићу придавао значај (у књижарама је на истакнутом месту његова најновија књига; благо нама). Тај Сплићанин је рекао само оно што су својевремено, и још жешће говорили и Матош, и Крлежа и Арсен Дедић и многи други, ОТУД, које је Београд у својој непромишљености радо прихватао, појио и хранио и нудио ону типично нашу трапаву срдачност.
    Боље да је Милан написао један чланак о томе, зашто Београд још увек нема уређаје за пречишћавање отпадних вода које испушта у своје опеване а смрдљиве реке. Када то буде имао, пакосни Сплићанин неће бити проблем. Дакле, прво сапун, после парфем. Уосталом, какве то везе има с нама. Београд је више остатак бивше Југославије него што је српски град. Он ће престати да буде касаба, европски Карачи или Мумбај, када се ослободи једне извесне свести, једног менталног обрасца, оног што је изграђен на сплавовима уз вертикалну турбо музику са спиралним завијањем Оријента, оног истог који не поштује изреку прво сапун, а после парфем.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime