KO NAM BRIŠE ŽRTVE… I ZAŠTO ĆUTIMO? Nisu srpske žrtve u Jasenovcu ubijene samo jednom… ubijamo ih svaki put kada o njima ćutimo. Dok drugi narodi svoje stradalnike ugrađuju u temelje identiteta, mi ih sklanjamo sa praga svesti, prepuštajući tuđima da nam mere istinu i broje mrtve. Nije najveća tragedija što svet ne zna… već što mi ne govorimo. A narod koji se odrekne sopstvenog stradanja, polako se odriče i samog sebe.
O stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu snimljene su na stotine igranih filmova. Holokaust je postao deo globalne svesti… simbol zla koje čovečanstvo ne sme da zaboravi.
I tako i treba da bude. Bravo za Jevreje što čuvaju svoju kulturu sećanja na svoje žrtve, i od njih možemo samo da učimo.
Ali, dok svet zna gotovo sve o stradanju jednog naroda, o stradanju srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj… zna se malo ili gotovo ništa.
Jedan igrani film, „Dara iz Jasenovca“, dopro je do šire publike u Srbiji. Film „Jasenovac“ Danka Vasovića nije dobio priliku da bude prikazan u sopstvenoj zemlji, iako je prikazivan u Republici Srpskoj i Rusiji, više puta na televiziji.
Zar je moguće da jedan narod nema snage, ili volje, da svedoči o sopstvenom stradanju?
O Jasenovcu postoje knjige, svedočanstva, naučne studije. Ali gde su prevodi? Gde su izdanja na engleskom, francuskom, nemačkom? Gde su univerzitetski radovi, sistematska istraživanja, institucionalna podrška? Gde je naša istina u svetu?
Svet ne zna… jer mi nismo govorili.
A sve je bilo jasno i surovo kada je po stvaranju NDH javno izneto Budakovo rešenje srpskog pitanja: trećinu Srba pobiti, trećinu pokatoličiti, a trećinu proterati… a i o tom rešenju se dugo ćutalo u komunističkoj Jugoslaviji… koje je sprovedeno skoro u potpunosti.
Politika zaborava nije došla sama od sebe. Posle rata, u ime ideologije „bratstva i jedinstva“, žrtve su gurnute u tišinu. Jame su zatrpane, a istina ,,bratski“ prigušena.
Narod koji je preživeo POKOLj, navučen je da ćuti… da ne bi remetio krhki mir. Tako je započela druga smrt naših stradalnika, smrt u sećanju.
A kada narod pristane da zaboravi, istorija se vraća.
Devedesete godine donele su nova stradanja. „Oluja“ je pokazala da nezalečene rane nisu nestale. I opet smo bili zatečeni, kao da ništa nismo naučili. Kao da smo sami sebe ubedili da se prošlost neće ponoviti… a Oluja se desila, i novi progon i ubistva.
Danas, umesto da se sabiramo oko istine, mi se sporimo oko brojeva. Umanjujemo sopstvene žrtve, svodimo ih na „prihvatljivu meru“, da ne bismo uznemirili druge i brata ,,dželata“. A koga štitimo? Istinu… sigurno ne.
Jer istina ne sme da zavisi od politike.
Politika može da se menja. Istina… ne.
Posebno je bolno što Srbija ni danas nema dostojno mesto sabranja posvećeno jasenovačkim mučenicima. Nema nacionalni memorijalni centar, nema mauzolej, nema prostor gde bi se narod okupio, poklonio, upakio sveću i setio.
Mi nemamo ni naziv za naše žrtve kao što imaju Jevreji i Romi… imamo POKOLj, ali nije prihvaćen od struke… i oko toga se sporimo, tužno… neko ne želi da naziv imamo… zato sve svrstavamo u Jevrejski holokaust.
Zar je moguće da narod koji je toliko stradao nema mesto gde će svoje žrtve sabrati u večnost?
To nije samo propust. To je opomena.
Narod koji ne podiže spomenike svojim žrtvama, rizikuje da mu istoriju pišu drugi.
A oni koji pišu tuđu istoriju, ne pišu je u korist onoga o kome pišu.
Zato je vreme da se vratimo sebi.
Da pišemo. Da snimamo. Da prevodimo. Da učimo. Da podižemo spomenike. Da svedočimo.
Ne iz mržnje… već iz istine.
Ne da bismo bilo koga optužili, već da bismo sebe sačuvali.
Jer narod koji izgubi sećanje, gubi i budućnost.
A mi nemamo pravo na taj gubitak.
Naši mrtvi nas obavezuju.
I ne traže mnogo… samo da ih ne zaboravimo.
Ako sami ne stanemo iza istine o svojim žrtvama, neće nas izbrisati drugi, već ćemo nestati sopstvenim zaboravom.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
