Mesecima već se na društvenim mrežima pojavljuje ime Jasne Sofije Kosanović, poznate književnice iz Stuttgarta, dovoljan razlog da i mi napravimo intervju i približimo njeno stvaralaštvo našim čitocima.
Jasna, poznajemo se toliko dugo, a tek sada saznajemo kako si daleko otišla. Kud se denu tvoje detinjstvo?
– Rođena sam u Bijeljini, u mojoj plodnoj Semberiji. Odrasla sam uz oca pesnika i režisera i majku koja me stavljala u krilo, a u njemu, i knjiga, i ja. Tako sam odrastala uz knjigu. Čudili su se svi mojoj ljubavi jer sam već sa šest godina pročitala Pop Ćiru i pop Spiru i onda pozajmljivala i druge knjige naših pisaca u biblioteci. Tako sam već u osmoj godini počela da pišem, a u desetoj mi se objavljuju pesme u „Brazdi“. U pesmi „Ravnica“ 1975.godine opisujem rat kojeg nema, ali ga moje dečje oko vidi u budućnosti. Eto ti mojeg detinjstva i u Literarnom udruženju u Bijeljini koje vodi Darko Milošević i mene predstavlja u emisiji Poetski tokovi mladosti. Detinjstvo provodim u pisanju i veselim se svakim novim nastupom jer se radio svuda slušao.
Kuda te staze dalje vode?
– U gimnaziju Filip Višnjić i u bibliotekarski smer koju završavam i odlazim u Novi Sad na Filozofski fakultet gde završavam žurnalistiku. Radim, udajem se i odlazim u Nemačku 2005.godine. Saznajem da ovde ima udruženje pisaca Radnik- pesnik u tuđini i postajem njihov član. Tu sarađujemo i sa drugim udruženjima pa postajem i član Sedmice iz Frankfurta. I onda i Zdravka Đekića iz Stuttgarta.
Kad se okrećeš duhovnosti?
– 2014. godine kroz moje zdravstveno stanje shvatam da nad nama imamo božansku svetlost i hvatam Psalme i Psaltir u ruke i čitam, čitam i proučavam Pravoslavlje i spoznajem Boga i njegovu moć. I kako deluje na našu dušu da nas isceli, da se popnemo stepenicu više ka njemu. Od te ljubavi dobivam nadahnuće da pišem duhovne eseje. Izdajem i prvu knjigu Dodir duše, prvu naznaku duhovnosti koja se pre nije prepoznala. Onda dolazi i druga Po srcu hodaj. Osećam neverovatni zanos i pišem i objavljujem Molitvu za tebe. Tu mi knjigu prevode na romski i engleski jezik.
Ti si jedina Neromkinja koja proučava taj narod?
– Proučavajući stradanja srpskog naroda dolazim i do stradanja romskog naroda u II svetskom ratu i nalazim temu koja me svakodnevno zaokuplja. Dobila sam od Instituta Roma i njihovog Svetskog kongresa počasni doktorat. Uzimam knjige u ruke, učim taj teški jezik i čitam njihovu literaturu i pišem poeziju. Ona me odvodi u Makedoniju, gde u Skoplju osvajam prvo mesto pesmom Romska duša.Objavljujem i knjigu Tebe Bože ljubim mojom pesmom i to me odvodi do naših manastira da se moja žedna duša napoji duhovnošću.
Onda prelaziš na pisanje romana?
– Da, tada nastaje i roman Portret muškarca u Parizu koji je preveden na engleski i dolazi mi poznati režiser iz Amerike tražeći autorsko pravo da snimi film.
2020. godine objavljujem Monahinju Saru, roman između ljubavi i smrti, istinitu priču o Nemici srpskog porekla koja zbog tragedije u porodici odlazi u manastir. Tu opisujem šta je monaštvo, isposništvo i održavam promocije po našim manastirima i crkvama. Tako sam im poklonila šest stotina mojih knjiga moleći se za Sarino ozdravljenje.
A sada nam otkrij kako su te drugi otkrili i kako te objavljuju čak i na arapskom jeziku?
– Otkrili su oni moju knjigu Romska duša koja je prevedena i na mađarski i romski. I u Iraku počinju da mi objavljuju poeziju, prozu, eseje, a ja pišem i književnu kritiku i recenzije. Otkrili su me i kao borca za ljudska prava i prava Roma, mene kao člana UN i EU i Plavog meseca. Dobivam i zlatnu diplomu kao počasno ime iz daleke Nigerije i iz Rumunije. Počasni sam doktor za književnost koja diploma stiže iz Libana, iz Izdikhama. Stižu i diplome i zlatne plakete i iz Svetske organizacije Roma, čak i iz Indije. Ni naši me nisu zaboravili. Proglašena sam 2015.godine poetesom godine dijaspore i Srbije. Ako vam je interesantno, da vam kažem da sam bila u jednom mandatu i predsednik Evropskog saveta Instituta za evropske studije Roma gde smo se bavili istraživanjem protiv zločina čovečnosti.
Jasna, ulažeš puno u sebe, svestrana si.
– Učim, čitam knjige, misijom pomažem drugima. Dogurala sam do titule doktora iz parapsihologije. Znam šta je bolest, spoznala sam vezu između Boga i pacijenta. Prenosim božansku energiju do obolelog kao iskru božanske ljubavi. Bog čini čuda. Mi smo rođeni sa božjom ljubavi i svetlošću njegovom obasjani. Bolesti, stresovi, nesloge unosimo u naš organizam i tu prestaje da prolazi ta energija u našu dušu. Kletve, prokletstvo, nasleđe iz pređašnih generacija i njihovih grehova sliva se na našu dušu jer nosimo fragmente duše od naših umrlih. Ja samo dajem energiju koja odvodi u uspeh da naše duše ostanu u vezi sa Bogom, da se molitvom jačamo. Jer, Bog nas gleda, on izliva blagoslov na nas i tako postižemo svetost. To je moja misija u ovom životu.
Tekst: Milka Kajganić
