Njihovi dani

2
582
Foto: printscreen ( ozonpress.net )

Poslednjih dana u delu srbistanske javnosti se ne stišavaju polemike povodom sramne zloupotrebe radnika fabrike ”Milan Blagojević” koji su se “spontano” okupili ispred ivanjičkog Osnovnog suda da daju podršku svom voljenom i po svemu sudeći nezamenjivom direktoru kome se na teret stavlja odgovornost za nesreću u kojoj su život izgubila dva radnika lučanske fabrike. Nema dana a da neka umna i ona druga glava, ovaj slučaj ne navede kao krunski dokaz da su u naprednom Srbistanu anulirane sve ljudske, moralne i civilizacijske vrednosti.

Preciznije, da se aktuelno stanje u Vučićevom Srbistanu gotovo ni u čemu ne razlikuje od onoga kakvo je Dis oslikao pesmom Naši dani, a da su nesretnici koji su ispred ivanjičkog suda aplaudirali ljubljenom direktoru simbol većinskog podaničkog Srbistana.

Kada se u vidu ima da je u Srbistanu radnička klasa od Broza na ovamo bila i ostala kontrolisana amorfna masa bez iole društvenog uticaja, a da su sindikati ili produžena ruka vlasti ili interesne družine, onda gest lučanskih radnika ne iznenađuje. Ipak je reč o ljudima koji su koliko juče ćutke i ponizno pristajali da mesecima idu na posao, a da za to ne dobijaju platu. Samo, sete se oni, poneki put, radničkih i socijalnih prava ali uglavnom posle nekoliko zidarskih piva ispred prodavnice.

Međutim kad ujutru prestane dejstvo maligana nikome od njih neće pasti na ni na kraj pameti da priupita gazda Radoša zašto rade u uslovima u kakvima rade, pa svakog dana nose glavu u torbi.

E to je rođaci, ako do sada niste ukapirali, većinski Srbistan.

Onaj Srbistan koji na početku treće decenije trećeg milenijuma, pristaje da radi za platu koja se više ne može porediti ni sa afričkim, a uprkos tome pojma nema šta je to generalni štrajk. Onaj napredni Srbistan u kome su, kako Dis reče, nabujali šljam, razvrat i poroci, pa gde god da zagrebeš zapahne te vonj truleži.

Da Vas podsetimo:  Vučići, dačići i dolarčići

A što se tiče ordena Svetog Save kojim je direktor vladine profitabilne organizacije, zvane SPC, odlikovao gospodara srbistanskog, e to je tema za verujuće. One što zatvaraju oči pred činjenicom da je SPC do guše ogrezla u srebroljublju i licemerju i da se nalazi u identičnom stadijumu u kakvom je bila katolička crkva pre Martina Lutera. Samo još da krene otvorena prodaja oproštajnica pa da neko skupi hrabrosti da na vrata Patrijaršije zakuca nekih novih 95 teza.

Stoga neverovatno zvuči da je Dis pomenutu pesmu Naši dani pisao daleke 1910. godine a ne danas u sred zlatnog doba kakvo nam je stvorio gospodar srbistansk

Aleksandar Arsenijević
Izvor: ozonpress.net

2 KOMENTARA

  1. Stoga neverovatno zvuči da je Dis pomenutu pesmu Naši dani pisao daleke 1910. godine“
    Не звучи невероватно. У затвореним друштвима какво је наше, ствари се врте у круг, тако да се исти догађаји понављају, с новим актерима, али суштина је иста. То је систем, чији симбол је круг, мандала. А следи га чандала, парија. Чандала воли Радоша. Он им даје плату, из задњег џепа. Шта ће они кад не буде Радоша, што је тешко замислити, али ко се напне, може, рецимо после шест пива. Или у самоодбрани, кад чандала активира бубрег. Радош је њихов отац. Захваљујући њему ‘ране своју ђецу, будућу чандалу, која ће да врти своју мандалу.

  2. Нешто се не сећам да је 1910. владао комунизам са све Титом на челу.
    Ипак, Дис написа ту, сада чувену песму, за коју многи не би ни чули да није фантастичног Султановића.
    Питам се, откуд Дису инспирација? Можда је имао визију шта Србима предстоји, па је хтео да нас упозори? Или је ипак писао о нечему што већ увелико доживљава око себе?
    Биће ипак да су корени пропадања далеко дубљи.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime