Poslednje čega se sećam pre no što sam popio patos je da sam hteo da krenem levom,
onda se moj film prekida i nastavlja tako što se ja sa obe ruke pridržavam za pod ringa sa jednim jedinim zadatakom.
–Samo da ustanem i da se uspravim i sve će opet biti u redu.
Tu je blizu konopac o koji se oslanjam jednom rukom, ali pravim previd, jer se on savija pod pritiskom moje ruke i svakako ne služi baš kao neki čvrst oslonac.
Opet opipavam debljinu podnog filca (2,5 cm, kako kažu pravila).
-Oću da stanem na noge.
Ta mi je fikcija u glavi i za drugo ne znam. Sasvim sam siguran da ako to uspem, svi problemi će nestati. Podigao sam se nekako, ali mi sad kolena klecaju, srećom, konopci su opet blizu i ja sam najzad u vertikali. Ali šta je sad ovo, nkog pored mene?
Ni sudije koji je zauzet skupljanjem bodovnih lista, ni nasmejanog Ken Morela iz Nju Džersija, kome u drugom uglu već skidaju rukavice.
“A ja? Šta ću ja sad da radim kad sam se već podigao i sasvim sam stojim pored konopaca.”
Dilemu je prekinuo oštar glas iz publike: „Sudija majmune, odvedi dete do ugla!“
Dan posle nokauta od snažnog Amerikanca idem ulicom i pojačano se trudim da ostavim utisak bezbrižnog i ničim uznemirenog momka. Ljudi koji me znaju drugačije me gledaju, bolje reći zagledaju, ispitivački traže grešku, dok se ja smeškam i pričam kao da to nije ništa, kao da je šala odspavati na ringu par trenutaka.
„Slušao si uspavanku“,
keseri se dobroćudni polu-velteraš, trudeći se da me odobrovolji. Toliko puta smo tu izreku koristili za boksere koje smo poslali u “carstvo snova”!
„Ko mačem seče, od mača i biva posečen“,
šapuće mi nešto u glavi, mada se trudim da taj glas ne čujem.
Išao sam svojom ulicom i nije mi jasno kako se nađoh u rastinju pored puta?
Ma kakvo rastinje korov je to bio. Nešto protivno ravnoteži me je vuklo u stranu protiv moje volje.
“Da li me je neko video?”, osvrnuh se, ljuljajući se kao pijan mornar, neke čudne biljke pored mene.
-Biljke, biljke… Hm, pa i ja se osećam baš kao neka biljka, pomislih tužnjikavo.
„U svom sam društvu“, nasmejah se kiselo i produžih ka autobuskoj stanici.
Nenad Simić – Tajka
