Non serviam

Davno je to bilo, sad je već nevažno da li 1977. ili 1978., kada sam, u tada izrazito komunističkoj Vojnoj gimnaziji, na pismenom iz srpskog, koji je imao temu „Revolucija“, napisao da je prva revolucija, za koju se zna, bila ona kad je Satanijel, pali anđeo, odbio da služi Bogu rečima: Non serviam, ili „Neću da služim“. Ko slabo poznaje vreme i okolnosti, mislio bi da sam nadrljao, međutim – nije tako bilo. Naprotiv: vođen sam od učionice do učionice da čitam svoj sastav. Jer, komunizam je, kao i svaka vera, imao svoje „pale anđele“, od kojih su neki, poput Đilasa i Vlada Dapčevića, još bili živi, a ovaj drugi i na robiji.

Legenda kaže da su, zapravo, četiri anđela otpala (Satanijel, Velzevuv, Lucifer i Levijatan), ali je docnija hrišćanska redaktura sve njih – a šta je drugo i mogla – spojila u jedno lice: Đavola.

Tema je, zapravo, večita i vezna je za samu bit ljudskog postojanja, za one delove naše egzistencije gde se dihotomije ne mogu prevazići. Snažan duh je nužno i skeptičan i kritički raspoložen duh, dakle sasvim neprikladan za masovnu upotrebu. Snažan duh ne viče, iz mase, ni „Aco-Srbine“, ni „Vučiću-pederu“, jer takav duh prezire masu. Ni masa mu ne ostaje dužna, jer je njen osnovni odnos prema takvima: ti misliš da si bolji od nas!? 

Đavo, to zbirno ime za četiri pala anđela koja su odbila da služe, je priča o sili sa kojom se Bog otima o ljudske duše. Tu Bog ima svojstvo političke partije ili pokreta, pa čak i bilo koje zajednice, koja je vezana slepom poslušnošću, koja je kompaktna i koja je iz sebe izbacila i poslednji trag sumnje. Onaj ko je opasnost za takvu zajednicu nije druga zajednica, već slobodnomisleći „Đavo“, gospodar znanja, pa samim tim i mogućnosti da pokoleba poslušno stado. Svaki ugovor sa Đavolom, u literatri i umetnosti uopšte, jeste davanje duše , u zamenu za znanje. Priča, zapravo, uopšte nije o Đavolu, on je samo tu da plaši meadaptibilnu decu, već o nadmoći duha i slobodnoj misli, o smelosti da se kritikuje red stvari zasnovan na veri, emocijama i ritualnim ponavljanjima u iskazivanju privrženosti vrhovnom autoritetu. Đavo je onaj koji kvari idilu, koji tera na razmišljanje i koji kvari zbijanje u toplu, smrdljivu i, pre svega, poslušnu gomilu.

Zato svaki slobodan duh, svaki snažan duh, i u naše vreme, ima nešto od palog anđela: jasno vidi stvari i silan je u mislima, ali mu fali mir; velike je u mislima i delima, ali je nužno gord i usamljen.

Masa, bilo u formi društva, zajednice, političke partije, ili pevačkog društva, takve ne voli;ona nagrađuje adaptibilne, posebno ako su još i mediokriteti. Mesto na društvenoj lestvici ne određuje se prema delima i znanju, po vrlini i postojanosti, već prema tome kako zajednica verifikuje uspeh, jer i on ima svoj protokol, iz koga se ne sme iskakati, ako se hoće ljubav i naklonost zajednice.

Petronije Arbitar se ubio, možda i poslednji Rimljanin starog kova, ubio se, ostavivši Neronu pismo, u kome je rekao: „Odlazim, jer više ne mogu da kvarim uši tvojim stihovima“. Smrt mu je bila bliža od naklonosti cara i dvorske kamarile.

Zanimljivi su Đordano Bruno i Galilej: jedan je ostao snažan do kraja, drugi je dao, kako bi komunisti rekli, pokajničku izjavu, raskritikovao se pred kolektivom. Đordano je bio div, a za Galileja važi ona Hristova: duh je spreman, ali je telo slabo.

Sokrat   je počinio greh neadaptibilnosti i to je, u skladu sa otvorenošću antičkog čoveka, utvrđeno u bukvalnom tekstu presude: kriv je što je kvario omladinu (učio je da je znanje objektivno, dakle da nije nešto o čemu zajednica treba da odlučuje) i da krši običaje, odnosno ne poštuje bogove. Nije ni pokušao da se spase i otrov, koji je trebalo da popije u roku od sedam dana, popio je prvog dana. Glavna optužba je, zapravo, bila vrlo jednostavna, uvek ista: ti misliš da si bolji od nas!? Teško je zamisliti da su katolički inkvizitori, ili atinska gomila zanatlija i nikogovića, koji su sudili Sokratu, uopšte ulazili u meritum, odnosno razmatrali da li je Đordanova matematika tačna, ili su Sokratova razmišljanja ispravna; oni su umrli, ne zbog nedostatka tačnosti i znanja, već baš zbog viška. Gomila je sasvim ravnodušna spram znanja, čak ga smatra i štetnim, nečim što opterećuje mozak, koji ima pametnije načine da se angažuje. Da ne misli, recimo, ili da misli u stereotipima.

Meni je, kad neko kaže: „On bar nešto radi“, „Hajde da promenimo nešto“, ili „Rusi nas bar nikad nisu bombardovali“ jasno da pred sobom imam krtog medikriteta, bez sopstvene misli u glavi, koji nema ni teoretsku šansu da prekorači prag osrednjosti, ali ima odličan potencijal da mrzi one koji to mogu.

Svako, ko oseća pozvanje, ko oseća u sebi da nije osrednji, da mu je biologija odredila da bude bolji, ima izbor: može da se uklopi i pristane na stereotipe, da ne bi vazda bio kaštigovan, ili da se popne gde mu je mesto, ali mora da zna da tamo gde ode, hladan vetar duva i usamljenost je stalna.

Kad imate pametno dete, kad vidite da mu Bog nije dao da bude srednji primerak, vi ga lomite, gnjavite i pritiskate da se uklopi. Nemojte. Pustite ga da i on, poput Satanijela, prestane da služi, samo mu predočite posledice.

Pročitajte mu ovaj pasaž iz pesme Đure Jakšića, koji je i sam umro od pandurskih batina, jer nije bio adaptibilan, što ozbiljno, i danas, povređuje mozak svakog šalterskog službenika i policajca:

To je sudbina svakog ko se ne miri sa osrednjošću. U toj sudbini ima slave, ima moći, ima i gordosti, ali nikada mira i nikada družbe.

Na kraju da kažem, radi onih koji bi mogli pomisliti da zagovaram satanizam: satanisti su, sa svim svojim učenjima i ritualima, samo obrnuti vid crkve; ne gomila koja negira veru, nego koja je protiv nje, ali ne zbog izuzetnosti (jer da jeste, ne bi bila ekipa, nego pojedinac), već iz bunta protiv autoriteta, kao i zbog nemoći da se bunt pobedi. Oni su odrekli Boga, ali ga time nisu prevladali, samo su istu religioznu priču okrenuli naopačke. Istinski pobunjenik je izvan priče, a ne u obrnutoj priči.

Običan čovek je sazdan tako da ide za onim ko oko vrata nosi medenicu, čak i ne pitajući otkud tom medenica oko vrata. Prosto, sledi zvuk. Sazdan je da bude rob, ali itekako ume da mrzi onoga ko nije tako sazdan. Mediokritet je čovek kao biološko trajanje, a neko ko je izuzetan je čovek kao vrh evolucije. To jedno s drugim ne ide.

Dve oprečne tendencije razapinju svako ljudsko društvo: težnja ka sluzavoj, toploj uklopljenosti i težnja ka vrhovima ljudskosti. Sve što je veliko u ljudskom postojanju, stvorili su ovi drugi, koji su se popeli na vrhove. Teslinu struju koriste i mediokriteti, ali da im je bio tu, pod nosom, toliko bi ih iritirao, da bi čitao strujomere u Kaluđerici. Masa, kao masa, mnogo lakše, a naročito uspešnije mrzi, nego što poštuje i razume. Opet, široka piramida, koja uključuje i bezmozgoviće jeste pretpostavka za postojanje onih najboljih.

Svak za sebe, mislim na one koji imaju mozak i umeju da ga koriste, mora da odluči na šta su ga uputili nasleđe i lične sklonosti: hoće li biti u toplom smrdu mnoštva, ili u hladnoj usamljenosti izabranih.

Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com