Posle rušenja Miloševića mnogim desničarima je postalo jasno da je sa prljavom vodom izbačeno i dete. Veliki deo onih koji su učestvovali u rušenju Miloševića su bili nacionalisti, ali su posle izdana njihova očekivanja od anacionalnih liberala koji su preko njih došli na vlast. Sva očekivanja rodoljubivih snaga koja su tinjala 90-ih godina o stvaranju srpske Srbije, pala su u vodu dolaskom „žutih“ na vlast. Upravo tom dolasku „žutih“ na vlast, najviše su pomogli desničari; bez njihove energije i gneva, „žuti“ nikada ne bi došli na vlast, a Milošević bi nastavio da vlada.Balansiranje Koštunice i DSS-a je imalo efekat odlaganja neminovne propasti srpskih nacionalnih interesa, no propast je na kraju ipak došla.
foto:Safar
Usred Srbije, za vreme „DOSmanlija“, Srbi su došli u situaciju da se osećaju kao nacionalna manjina. Režim je podsticao i izmišljao lažne rodoljube, a zapravo minorne neonacističke grupice kojima je jedina svrha bila kompromitacija srpskog nacionalizma i patriotizma. Ubrzo je usledilo Kosovo, pogrom 2004. godine i samoproglašenje nezavisnosti 2008. godine i sve veći pritisci Zapada, što je postepeno dovelo i do slabljenja „žutog režima“, pa na kraju i njegovog pada. Atmosfera apatije i beznađa među srpskim rodoljubima je preovladala. Sve nade srpske desnice su pale na Šešeljev SRS, no SRS je bio nemoćan ma koliko se dobro držao pored utamničenog Šešelja i stalnog osipanja članstva. Već se i u samim redovima desničara govorkalo o neophodnosti reformisanja SRS-a ukoliko srpski patrioti žele da ostvare bilo kakav uticaj u društvu, a pre svega da budu prisutni na vlasti kao faktor koji ima težinu kada su vitalni interesi u pitanju. Srpski pokret Dveri, dok je još bio nepolitički pokret, imao je znatan uticaj te su mnoge mlađe generacije desničara u njemu videle novu šansu i nadu za rastureno Srpstvo. „Žuti režim“ je priredio krajnje ponižavanje i izrugivanje nacionalistima i uopšte srpskoj borbi 90-ih godina, koju su strpali u isti koš sa Miloševićevom diktaturom.
Razne NVO i mediji su se utrkivali, zajedno sa Zapadom i Haškim kazamatom, da što više obesprave i ponize Srbe u sred Srbije, a o Srbima u regionu i njihovima pravima ne treba ništa ni govoriti, jer ni danas situacija nije ništa bolja. Jedino je Republika Srpska na čelu sa Dodikom uspela sačuvati kakvo takvo nacionalno dostojanstvo, ali je trpela poraze u pogledu nadležnosti koje su joj oduzimane i ljudi koji su bili hapšeni i smenjivani samo zato što su Srbi i patriote. Posle takvog ponižavanja, pritisaka i ugnjetavanja srpske slobode, svesti i dostojanstva, i Zapadu je postalo jasno da će doći do nekakvog revolta i reakcije nacionalnih snaga. Do reakcije nije došlo zahvaljujući stvaranju SNS i njegovoj pobedi na izborima. Što naravno ne negira ključni uticaj Zapada u kreiranju ovakve nove političke situacije u kojoj su demokrate zamenjene naprednjacima. Naprotiv!
Ipak najveći deo rodoljuba je u SNS video kakvo takvo rešenje, mada je većina bila svesna da Zapad i dalje diriguje Srbijom i da ni SNS nije iz toga diktata isključen. Rodila se mutna nada da reformisani SNS, sa reformisanim Tomom i Vučićem može vratiti barem deo izgubljenog dostojanstva nacije, a kasnije možda i nešto više ako se ukaže prilika i odnosi na svetskoj sceni promene. Oni među desničarima koji su shvatili da nema „kasnije“, dok god je Amerika jedina supersila u svetu i dok god su takve Srbima izuzetno nenaklonjene svetske geopolitičke prilike, počeli su se okretati od SNS i tražiti nekakvu drugu soluciju. I jedna i druga struja srpskih rodoljuba je bila delimično u pravu. SNS u tom momentu jeste bila stranka koja je delovala kao da će prekinuti ponižavanje kakvo smo doživljavali u vreme vlasti DOS ili DS-a i Tadića.
No to ipak nije bila nacionalna i desna stranka, ma koliko da je njenih članova došlo iz redova bivših radikala.boris-tadic-rasirene-rukeSada je došlo vreme da srpski desničari prevaziđu vezanost za SNS i nerealne nade koje su gajili prema njima, jer niti su svetske prilike više iste, niti će SNS moći više od ovoga što je do sada uradila. Naprednjaci su prelazno rešenje. Potrebno je dakle da srpska desnica prevaziđe podele nastale oko Vučića na one koji govore „moglo je i gore“ i na one koji kažu „ovo je nešto najgore“. Taj raskol, na ljude koji su spremni da naprednjacima daju još jednu šansu – a to je jalova nada, i na one koji su počeli da iskreno i duboko mrze Vučića i Tomu, najveći je problem za patriote. Taj raskol je onemogućio da se stvori nacionalni front za odbranu ugroženog srpstva na realnim i održivim osnovama.
Strateška je greška onih desnih pokreta i partija, koje su se u mržnji prema Vučiću i Nikoliću okrenule ostacima „žutog“ režima, smatrajući Vučića i SNS mnogo većim zlom od „žutih“. To je povratak unazad i ponovno činjenje pakta sa đavolom koji je srpska desnica već napravila u slučaju rušenja Miloševića, kada su bili izigrani od anacionalnih liberala koje su finansirali stranci. Patriote su bili topovsko meso domaćih „žutih“ liberala i njihovih stranih gazdi u borbi protiv Miloševića i ne bi smeli sebi dopustiti da ponove istu grešku.
Nacionalne snage moraju da se odvežu od Vučića, ali nikako ne smeju da se vežu za „žute“ i „građanerske“ partije. Svakom iskrenom desničaru je smešno i patetično natezanje Antonića u njegovom najnovijem tekstu, u kome pokušava da ubedi u neophodnost udruživanja srpske desnice sa ostacima žutih. To je onda opet pravljenje novog DOS-a i uvod u nove srpske poraze i sukobe. Desnica pre svega treba da prevaziđe podele između sebe, da prevaziđe SNS i Vučića, a ne da se vraća tri koraka nazad i pravi neki novi DOS koji Srbiji i Srbima ništa nije doneo dobro, ali je zato na energiji desničara došao na vlast.slobodan-antonic-n1Srpski desničari više nikada ne smeju da pristanu na ulogu teglećeg magarca za tuđe i to često strane interese. Snaga srpske desnice se i sad rasipa, jer služe kao moneta za potkusurivanje u sukobima „žutih“ i SNS-a. Možda je Antoniću Savamala važnija od srpskog Kosova, Crne Gore i Republike Srpske, ali to je stoga što on i nije desničar. Savamala jeste kršenje zakona, ali je od toga mnogo gore zanemarivanje ugroženog srpstva u neoustaškoj Hrvatskoj, muslimanskoj Bosni, dukljanskoj Crnoj Gori ili na mučeničkom Kosovu.
Sve sile rodoljubivih pokreta i stranaka, treba da budu okrenute na prevazilaženje minornih razlika i ujedinjenje srpske desnice. Bez sektašenja i cepidlačenja. To je ono što je primarno za desnicu i ono što od njih očekuju njihovi glasači, a ne traženje zajedničkog predsedničkog kandidata sa „žutima“ ili bilo kakav pakt sa „žutima“. Dobra volja za ujedinjenje srpske desnice mora da postoji kod svih rodoljubivih partija i pokreta ukoliko im je zaista stalo do nacije, bilo da trenutno koketiraju sa Vučićem ili da su otvoreno protiv njega. Ukoliko desne partije zaista hoće da steknu poverenje glasača, a rodoljubivih glasača je uvek najviše, onda na ujedinjenju moraju početi raditi sad, a ne čekati neke naredne izbore pa ulaziti u koalicije samo da bi se prešao cenzus ili pak praviti cirkus koalicije sa „žutima“ koji su upropastili Srbiju. Politička slika Srbije treba da se polarizuje, s jedne strane ujedinjena desnica, a sa druge strane svi ostali, „žuti“ i njima slični, kojima želim da što pre odu u zaborav. Ovo naravno nije lako, ali ako se za to ne bude imalo snage i mudrosti, opet će nas pojesti neka nova „demokratska revolucija“.
Željko INjAC
Vidovdan
