Nova hrvatska vlada i Srbi

0
1401

Prema novoj Vladi Hrvatske svi imaju rezerve, najviše sami Hrvati. Mandatar Tihomir Orešković, zato što joj bar formalno ne pripada, na udaru je čak i pristalica Domoljubne koalicije, koja očito stoji iza njegove kandidature. Napadaju da je mandatar bez legitimiteta jer nije ni učestvovao na izborima. Postavljaju mu pitanje gde je bio ’91. i posprdno potpitanje da li je bio u kanadskoj ili briselskoj bojni. Kada bi Orešković stvarno bio samostalan i nezavisan premijer, njegovu politiku ne bi bilo teško predvideti – težište bi svakako bilo na ekonomskom oporavku i prosperitetu Hrvatske. Jer ekonomija je, pored hemije, jedino što on zna da radi i u šta se razume – on nije političar. Ali to neće biti tako. Jer biće to najmanje autonoman predsednik Vlade Hrvatske do sada.

Vukovar, 14.01.2016. - Trodnevni boravak predsjednice Republike Kolinde Gabar-Kitarović u Vukovaru gdje je privremeno izmjestila svoj ured, službeno je počeo u četvrtak svečanim podizanjem državne zastave ispred Palače Srijem u kojoj je sjedište Vukovarsko-srijemske županije. Na fotografiji predsjednica Grabar-Kitarović prilikom odavanja počasti svima koji su svoj život dali za slobodnu i neovisnu Hrvatsku kod Križa na ušću Vuke u Dunav.  foto HINA / mm

Dosadašnja politika Hrvatske prema Srbiji mogla bi se definisati kao politika iznenađenja. Taman kada pomislimo da su odnosi krenuli u dobrom pravcu, uslede neke provokativne izjave i remetilački potezi hrvatskih političara. I opet, kada pomislimo da je sve krenulo nizbrdo, uslede smirujuće i pozitivne izjave da smo dobre komšije i prijatelji. I tako ukrug.

Da li će Orešković biti uspešan premijer, veliko je pitanje, jer su mnogi eksperimenti u drugim zemljama sa uspešnim privrednicima i menadžerima propadali. Za nas je važna njegova politika prema Srbima i Srbiji, a nju nije teško predvideti: biće nepredvidiva. Zato što neće zavisiti od njega, nego od toga koji centri moći u Hrvatskoj i van Hrvatske će na njega ostvariti veći uticaj. Jasno je da će kompletna buduća politika Hrvatske biti HDZ-ovska, sputavana ili raspirivana diktatom SAD. Orešković neće imati snagu da tu nešto bitno menja.

Ono što brine Srbe jeste činjenica da je u HDZ potpuno ovladalo njeno desno krilo koje čine proustaške snage, čiji su centri bili u Kanadi i SAD. Iz tog miljea potekli su mnogi kadrovi koji danas u Hrvatskoj nešto znače. Uostalom, sadašnja situacija je takva da su iz te sredine došli i predsednica Hrvatske i budući predsednik vlade.

PERFIDNA I ZBUNjUJUĆA POLITIKA

Poslednji potezi hrvatske predsednice ukazuju na to da će politika Hrvatske prema Srbima i Srbiji ostati perfidna i zbunjujuća. Dok se novi premijer ustoličava, predsednica Kolinda Grabar Kitarović kaže da je Hrvatska prijatelj Srbije i da će joj pomoći na putu u Evropu. Izjava jasna da jasnija ne može biti. I šta tu ima perfidno i podmuklo? Problem je što toj izjavi prethode balističke rakete i pretnje. Sem toga, istovremeno sa ovom prijateljskom, Kolinda je dala još dve izjave koje se tiču Srba, ali one nisu tako jasne. Veoma su nejasne, perfidne i podmukle, tako da ih treba dobro proučiti, i zato se moraju citirati:

„Netaktično inzistiranje na provedbi nekih zakonskih odredbi izdvojenih iz političkog konteksta Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina otežalo je proces mirne reintegracije“.

„Treba tražiti nove puteve i modele suživota u hrvatskom Podunavlju i drugim područjima u kojima se osećaju psledice rata“.

Ovo je rekla u Vukovaru, na obeležavanju 18-godišnjice „mirne reintegracije“ Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku. Nije ni čudo što ih ovako uvijene srpski novinari nisu zapazili. A šta one ustvari znače? Znače da su Srbi sami krivi što su ugroženi jer insistiraju na svojim pravima (dvojezične table i ćirilica). Znače i to da će Kolinda potpuno biti na strani svoje braniteljske glasačke mašine, koja dežura sa čekićima u Vukovaru da polupa sve što asocira na srbizam. Prosto rečeno, Kolinda poručuje i Srbima i braniteljima da će Srbi izgubiti sva prava (što im u situaciji u kojoj se godinama nalaze i neće biti neka promena). Ovim izjavama ona sondira teren za novi progon Srba, koji će se realizovati u vidu ukidanja Zakona o amnestiji i aboliciji, svojevremeno donesenog kao uslov početka mirne reintegracije. Ovakve izjave su prava slika budućih srpsko-hrvatskih odnosa, a ne ni na čemu zasnovana izjava da je Hrvatska prijatelj Srbije.

Značajan deo hrvatske spoljne politike biće u funkciji zastarašivanja Srbije i pritisaka SAD da prelomi odluku o ulasku u NATO. Ovaj segment politike Hrvatima se posebno sviđa. Prosto ih zabavlja projektovana virtuelna situacija kako se Srbi sada njih plaše kao nove balističke vojne sile. Voleli bi da se ova zabava nastavi, da potraje, jer je toliko dobra, pa neka je i skupa. Pogotovo što je odgovor Srbije odbrambeni, pasivan i što se u Hrvatskoj pogrešno tumači kao slabost. Raduje ih umišljena prednost da sada Hrvatska može da „dosegne do Niša“, a Srbija ni do Mikanovaca, a kamoli do Zagreba. Ovo stanje je za Hrvate lekovito jer teško je izlečiti vekovni kompleks vojne superiornosti Srbije.

Da Vas podsetimo:  Zdravkova „narodna vlada“ blizu pada

Nakon posete Dimitrija Rogozina Srbiji i uspešnih pregovora o isporuci ruskog oružja i drugim oblicima vojne saradnje, mnogo toga se promenilo. Nakon njegove izjave da se ’91. godina, kada Rusija nije mogla da pomogne Srbiji, nikada više neće ponoviti, ništa više nije isto. Na srpsko-hrvatskoj sceni pojavio i četvrti igrač – Rusija – što kompletnoj slici daje sasvim drugu dimenziju. Ako su srpski stavovi i tonovi pomirljivi i smirujući, ruski ni malo nisu. Rogozin je odmah poručio odlazećem ministru odbrane Hrvatske Antu Kotromanoviću, koji voli da daje preteće izjave prema Srbiji, da mu se „jezik klatara kao kravata“. Odgovora iz Hrvatske nije bilo.

ŠTA STVARNO OPTEREĆUJE ODNOSE?

Problemi koji opterećuju srpsko-hrvatske odnose su istorijski, neki stari stotinu godina, a neki su deo novije istorije. Oni se ne rešavaju, nego se samo nagomilavaju i šire. Sa stanovišta Hrvatske, u pitanju su istorijske zablude:

• Srpski hegemonizam;

• Srbi kao prepreka za stvaranje nezavisne države Hrvatske;

• Srbi kao istorijski remetilački faktor funkcionisanja hrvatske vlasti;

• Izmišljena oružana agresija Srbije na Hrvatsku;

• Granica na Dunavu;

• SPC u Hrvatskoj kao trn u oku Katoličke crkve.

Kako ove probleme rešavati u pregovorima kada su izmišljeni? Zato pregovora i nema. Ipak, neke lažne optužbe zaslužuju da se posebno obrazlože zato što je prava istina većini Hrvata potpuno nepoznata, a zbog dugotrajnog i upornog ponavljanja laži, i mnogi u Srbiji nasedaju na te podvale. Posebno kada je u pitanju izmišljeni srpski hegemonizam i izmišljena oružana agresija Srbije na Hrvatsku.

Sa stanovišta Srbije međudržavne odnose sa Hrvatskom opterećuju:

• Pogromi, zločini, masovna proterivanja i etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj;

• Negiranje stvarne uloge Srba u Hrvatskoj i neadekvatan tretman;

• Sprečavanje povratka izbeglica;

• Oteta i opljačkana imovina izbeglih Srba;

• Hrvatske teritorijalne pretenzije prema BiH i prema Vojvodini.

Međutim, težnje Srbije da uspostavi dobrosusedske odnose su iskrene. To se najbolje vidi po tome što je neke ozbiljne probleme, kao na primer povratak izbeglica, gurnula pod tepih.

Srbija žmuri i kada su u pitanju druge drastične stvari, kao što je nastavak etničkog čišćenja na perfidan i prikriven način. Pravi se da ne primećuje pritajene teritorijalne pretenzije koje forsira ustaški pokret, uveliko involviran u hrvatsku vlast (to ne kažem samo ja nego to tvrdi i dojučerašnji predsednik Vlade Hrvatske Zoran Milanović). Pravi se da ne zna da je osnovni moto pripadnika HDP Nikole Štedula, koji su dobro raspoređeni u sve strukture Hrvatske – „Hrvatska do Drine“. Srbija sve to u interesu mira i prosperiteta na Balkanu ne vidi, ali može i da progleda. Svako strpljenje ima svoje granice. Utisak je da samo Vlada Srbije na Balkanu svima pruža ruku pomiranja i saradnje. Doživljava neprijatna iznenađenja od nekih suseda, pogotovo od Hrvatske, ali ne odustaje. Naravno da im na tim pokušajima treba čestitati, jer lako je na ovim prostorima izazvati mržnju i sukobe, a teško održati mir i stabilnost.

ISTORIJA LAŽNIH PROBLEMA

stepinac-jasenovac
Stepinac u Jasenovcu

Ne postoji veća zabluda kod Hrvata od one o srpskom hegemonizmu. Već stotinu godina ta fama napaja i raspiruje hrvatsku mržnju prema Srbima do te mere da su hrvatske vojne formacije u Drugom svetskom ratu i građanskom ratu (za Hrvate Domovinskom) počinile teške i masovne ratne zločine prema srpskom civilnom stanovništvu u Hrvatskoj. Upravo je ta namerno forsirana zabluda razlog što su ubijani bezazleni i mirni civili samo zato što su Srbi jer se smatralo da ugrožavaju Hrvatsku samim svojim postojanjem.

Svaki će Hrvat danas reći da je 1918. pobednička Srpska vojska upala u Hrvatsku i tako je osvojila i porobila. Osnovni problem je u tome što oni stvarno tako misle i što su čvrsto ubeđeni da je upravo tako bilo. Da je ta osvajačka vojska dovukla sa sobom i SPC i tako preobratila pravoslavne Hrvate u Srbe, koji od tada ništa drugo ne rade osim što remete normalan život Hrvata po nekakvom nalogu i diktatu iz Srbije. Sve to je laž, ali laž koja se uporno ponavlja i neguje već stotinu godina, tako da je među Hrvatima postala nesporna istina.

Verujem da bi se mlade generacije Hrvata šokirale od iznenađenja kada bi neko uspeo da im prikaže pravu istinu koja je sasvim prosta i jasna, ali zatrpana debelim slojem laži o srpskoj opasnosti. Prava je istina da su Srbi 1918. bili zabavljeni o svom jadu i da ih Hrvati i Hrvatska uopšte nisu interesovali. Da su imali ogroman posao u obnovi Srbije u čijem su rušenju i razaranju, usput rečeno, učetvovali i Hrvati kao pripadnici austrougarske vojske.

Da Vas podsetimo:  Srpski narod mora konačno saznati ko je od srpskih oficira kriv za masakr Tuzlanske kolone

Porazom Austrougarske, do tada porobljeni narodi na Balkanu dobili su šansu da i oni uspostave svoje države, po uzoru na Srbiju, koja je svoju državi imala, čuvala i krvlju branila. Bez ikakvog mešanja i uplitanja Srbije, Hrvati su pokušali da uspostave svoju državu, ali to nisu mogli da urade bez Slovenaca i Srba, koji su vekovima živeli na tim prostorima. Tako se država koju su osnovali zvala Država Slovenaca, Hrvata i Srba – Država SHS. Da li se Srbija u to mešala? Nije. Da li je Srbija vojno ili na drugi način napala ili ugrozila ovu državu? Uopšte nije. Štaviše, jedina država koja je priznala nezavisnost Države SHS je Kraljevina Srbija. Niko drugi je nije priznao. Postoji li bolji dokaz o korektnim srpskim namerama?

Ipak, ta država može da uđe u Ginisovu knjigu rekorda jer je trajala samo mesec dana (od 29. oktobra do 1. decembra 1918). Srbija nije ugrozila ovu državu, ali ima ko jeste. Italija, kao pobednička sila Antante videla je dobru šansu i krenula u osvajanje slovenačke i hrvatske jadranske obale i zaleđa, sa nepredvidivim namerama gde će se zaustaviti i sa obrazloženjem da joj te teritorije pripadaju kao nagrada po osnovu Londonskog sporazuma. Austrijanci, iako poraženi, krenuli su na Sloveniju i pod oružanim okršajima došli do Maribora. Mađari su ušli i pokušavali okupirati Prekomurje i Međimurje. Novouspostavljena Država SHS nije imala nikakvu snagu da ih zaustavi. I ne samo to, nije imala uspostavljen državni aparat i organe vlasti koji bi bili u stanju da uspostave red i zakon na teritoriji države, što su iskoristili pljačkaši i pljačkaške bande u vidu Zelenog kadra i dr. Tek uspostavljena država našla se u opštem haosu, ugrožena i izvana i iznutra, takoreći bez ikakve šanse za opstanak.

Šta se tada dogodilo? Dogodilo se nešto što bi sigurno zbunilo mlade generacije Hrvata kada bi znali istinu o „srpskom hegemonizmu“. Vlada države SHS, koju je predvodio Slovenac Anton Korošec, odlučila je da pošalje delegaciju kod srpskog kralja sa molbom da ih prihvate u zajedničku državu. Delegaciju je predvodio dr Ante Pavelić stariji (koji nema nikakve veze sa Antom Pavelićem, osnivačem NDH), koji je pročitao predlog – molbu pred regentom Aleksandrom. Kralj Petar Prvi Karađorđević odlučio je da prihvati njihovu molbu i tako je osnovana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (1. decembra 1918). Moćna vojska Srbije iz tog vremena brzo je povratila zauzete slovenačke i hrvatske teritorije i uspostavila efikasan državni aparat na celokupnoj teritoriji nove zajedničke države.

Šta je srpskog kralja rukovodilo kad je odlučio da prihvati ovu molbu, nikada nije bilo potpuno jasno. Da li je to zbog velikog broja Srba kao suosnivača Države SHS ili nešto drugo, pitanje je. Uglavnom, nesporna je činjenica da su i kralj Petar Prvi i kralj Aleksandar (od 1921) u ovaj poduhvat ušli iskreno i pošteno, da budu dobri kraljevi za sva tri udružena naroda. Tako je kralj Aleksandar svojim sinovim dao imena: Petar (srpsko), Tomislav (hrvatsko) i Andrej (slovenačko). Korošecu, kao Slovencu, ukazano je poverenje da sastavi Vladu Kraljevine SHS. Međutim, utisak je da Hrvati u zajedničku državu nisu ušli iskreno, nego da bi srpsku vojsku iskoristili za očuvanje svojih teritorija. Tako su, pod parolom srpskog hegemonizma, ovu državu počeli da ruše čim je osnovana.

Da nije postojala dobra volja srpskog kralja i ono što sada Hrvati bezobrazno zovu srpski hegemonizam, hrvatske države ne bi bilo ni tada ni sada, jer teritorije koje bi im uzeli Italijani, Austrijanci i Mađari nikada više ne bi povratili. Zahvalnost srpskom kralju izrazili su tako što su ga mučki ubili u Marselju.

DA LI SE GRANIČNI PROBLEM ČUVA ZA RAT

Šta reći o srpskoj agresiji na Hrvatsku 1991. godine? Potpuno je izmišljena i režirana. Hrvatska je imala nesporazum i spor sa JNA a ne sa Srbijom. Hrvatska je iz čista mira proglasila JNA srpskom i „srbočetničkom“ vojskom još u vreme kad su veliki deo starešinskog kadara u toj vojsci činili Hrvati, a ostalo je učinila zapadna propagandna mašinerija. Hrvatska je to učinila u trenutku kad je u JNA komandovao general Veljko Kadijević, poluhrvat, kada je u RViPVO komandovao general Anton Tus, Hrvat, kada ga je na tom mestu zamenio Zvonko Jurjević, Hrvat. U trenutku kada je sve vojne operacije JNA u 5. vojnoj oblasti (znači u Hrvatskoj i Sloveniji) sprovodio i realizovao general Petar Stipetić, velikohrvat. Pa ko je ovde lud? Navodnom srpskom agresijom komandovali su Hrvati? Ali, varka je u potpunosti uspela i JNA je proglašena za srbočetničku i zločinačku vojsku. Usput rečeno, Anton Tus i Petar Stipetić su osnivači hrvatske vojske, Tus, kao načelnik glavnog stožera, i Stipetić, kao njegov zamenik. Nikakve agresije Srbije nije bilo, nego samo humanitarne pomoći za ugroženi srpski narod. Sud u Hagu je grčevito pokušavao da dokaže da je Slobodan Milošević, kao predsednik Srbije, komandovao u JNA ili nekim njenim delovima. I pored montaže, lažnih svedoka i podmetanja, Hrvati nisu uspeli to da dokažu zato što to nije istina. Jedina agresija koja je postojala u to vreme bila je ona hrvatskih paravojnih snaga prema JNA i nezaštićenom srpskom stanovništvu u Hrvatskoj, i to je potpuna istina.

Da Vas podsetimo:  Slika Svetog Save 40 godina stajala u kotorskoj Gimnaziji, sada će morati da bude uklonjena

granica-srbi-hrvati02Granica na Dunavu je takođe veštački problem, ali veoma bitan. Utisak je da ga Zapad drži kao pripremljen povod za oružani sukob ako se odluči za takvu opciju i stvaranje neke nove Sirije ili Ukrajine na Balkanu. Hrvatska drsko zaboravlja da je Baranju dobila dekretom Politbiroa CK KPJ 1945. godine uz smešno obrazloženje – radi lakšeg administriranja zbog Dunava kao prirodne prepreke (nikome nije palo na pamet da bi se mogao napraviti most pa da Baranja ostane u sastavu Srbije). Drugi put su na tacni dobili Baranju prilikom mirne reintegracije Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku. I sada – kakva drskost – Hrvatska insistira na sporu oko granice prema toj istoj Baranji koju su dva puta dobili džaba na poklon.

Problemi sa Srbima, koje Hrvatska doživljava kao remetilački faktor, ustvari su nastali zbog upornog i dugotrajnog gaženja njihovih prava i ugrožavanja njihove bezbednosti. Međutim, ovaj problem Hrvatska će rešiti etničkim čišćenjem Srba, koje je pri kraju. Tako će rešiti problem i sa SPC, jer, kada u Hrvatskoj više ne bude Srba, neće biti ni SPC.

DA LI SU STVARNI PROBLEMI POZNATI OREŠKOVIĆU?

I sam Orešković spada u kategoriju Hrvata koji su imali male šanse da se upoznaju sa stvarnim istorijskim činjenicama, jer je znanje o Srbima i Srbiji sticao u žarištima ustaškog pokreta u Kanadi. Do sada nije dao mnogo izjava, ali ono što je rekao u vezi sa Srbima ne uliva poverenje. Rekao je da je suviše rano za ćirilicu u Vukovaru, jer su rane još uvek sveže. Šta to znači? Da bi Srbi trebalo da sačekaju kako bi ostvarili svoja prava?

U njegovom timu će nesporno biti jake stranačke ličnosti, koje će uticati na njegove odluke. Veoma su bitne i informacije i procene na osnovu kojih će voditi spoljnu politiku prema Srbiji i unutrašnju politiku prema srpskoj manjini. Te podatke će mu servirati hrvatske obaveštajno-bezbednosne službe, prošarane ustašama iz emigracije i Štedulovim ljudima na ključnim mestima. Kakve budu informacije, takva će biti i Oreškovićeva politika.

Svi znamo političke teorije prema kojima predsednik vlade vodi spoljnu politiku zemlje ali vrlo često to je samo teorija. Na kreiranje Oreškovićeve politike prema Srbiji presudni uticaj imaće Karamarko kao predsednik HDZ, zatim Grabar-Kitarovićeva i na kraju, ali ne najmanje važno, SAD. Može se pretpostaviti da se novi mandatar neće mnogo mešati u taj deo posla, nego će se potpuno posvetiti ekonomskim izazovima. Znači, najmoćniji čovek u Hrvatskoj u narednom periodu svakako će biti Karamarko, kao čovek iz senke, pogotovo što se tiče odnosa prema Srbima i Srbiji. Njihovi koalicioni partneri iz Mosta su, to se unapred vidi, potpuno posvećeni reformi i unutrašnjim problemima.

Dopunska komplikacija u srpsko-hrvatskim odnosima biće svakako i odluka srpskog premijera o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora. To znači da se i srpska politika prema Hrvatskoj može promeniti i da možda neće ostati ovako tolerantna i pomirljiva na sopstvenu štetu radi mira i stabilnosti u regionu. Sem toga, nakon ulaska četvrtog igrača u igru, hrvatski stavovi, zahtevi i pretenzije neće moći da budu na istom nivou drskosti, nego će morati itekako da se koriguju i menjaju.

Ljuban Karan

Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime