Valdajski govor Vladimira Putina, predsednika Rusije, za međunarodnu zajednicu značio je prekretnicu. Kao posle bezbednosne konferencije u Minhenu (2007 godine), tako je međunarodni debatni klub u Valdaju pokazao spremnost Ruske Federacije da ne odstupa ni korak nazad pred izazovima koje najavljuje pomahnitala potreba korporativne Amerike za održavanjem unipolarnog sveta. Ili klasičnog tipa diktature. One iste koja je celokupnu međunarodnu zajednicu s početka 21. veka uvela u povampireni neo-fašizam i islamski radikalizam:
„Unilateralni diktat i nametanje nečijeg modela proizvodi suprotne rezultate. Umesto rešenja konflikata, doveli su do njihove eskalacije, umesto suverenih i stabilnih država imamo prilike da vidimo rastuće širenje haosa, i umesto demokratije imamo vrlo sumnjivu javnu podršku koja ide od neo-fašista do islamskih radikala.
Zašto oni podržavaju takve ljude? Oni to rade jer su odlučili da ih upotrebe kao instrumente u ostvarivanju svojih ciljeva, a onda opeku prste (…) nisam nikad prestajao da se zapanjujem načinom na koji naši patneri (…) uvek nanovo čine iste greške. Nekada su sponzorisali islamske ektremističke pokrete za borbu protiv Sovjetskog Saveza. Ove grupe zadobile su svoje ratno iskustvo u Avganistanu, i kasnije su porodile Talibane i Al-Kaidu. Zapad, ukoliko ih nije podržavao, u najmanju ruku zatvarao je oči i rekao bih davao informacije, političku i finansijsku podršku međunarodnoj terorističkoj invaziji Rusije (mi to nismo zaboravili) i zemalja Centralno-azijskog regiona. Tek, pošto su počinjeni užasni teroristički napadi na američkom tlu, SAD je probudila zajednička pretnja od terorizma.
Samo da vas podsetim da smo mi bili prva zemlja koja je tada podržala američki narod, prva koja je reagovala kao prijatelj i partner u užasnoj tragediji koja se desila 11. septembra,“[1] rekao je prvi čovek Rusije.
I Rusija je reagovala uvek i svuda s početka 21. veka kada su međunarodni mir, sigurnost i bezbednost bili u pitanju. Upravo smo na ovom mestu pre izvesnog vremena i dali retrospektivu svih upozorenja koje je Ruska Federacija uputila Zapadu a ticala su se unilateralne vojne intervencije. Pa, zar Rusija nije upozorila na vreme i u slučaju Sirije, Ukrajine i svih ostalih kriznih žarišta da će vojne intervencije radikalizovati i dovesti na vlast…Koga? Upravo džihadiste i neo-fašiste!
Danas smo svedoci da je ISIL prethodno podržavan, vojno i finansijski ojačan od strane SAD, ozbiljna svetska pretnja. Takva da, nekada sponzori i mentori ISIL-a, danas traže podršku među svojim NATO satelitima u ratu protiv (u stvari) svoje tvorevine. Ali, kada? Tek onda kada su pripadnici ISIL-a zauzeli naftna polja, počeli da proizvode i prodaju naftu. Opet, kome? Zemljama kojima upravljaju korporacije i koje spram svoje pohlepe ne shvataju da u stvari potpomažu međunarodni terorizam koji kada eskalira više i ne bira svoje žrtve! Naravno u sveopštem ludilu i anarhiji, samo je pitanje vremena kada će ceo taj deo sveta u čije su svakodnevne živote „zapadnjaci“ uveli pakao, da legitimizuju metu. I tu jednačinu sa više nepoznatih niko više neće moći da (raz)reši.
Zato su sada, više nego ikada potrebna pravila, jer „šta nas čeka ako ne budemo hteli da živimo po pravilima“ upitao je u Valdaju prvi čovek Rusije. Ništa drugo osim anarhije, bio je njegov odgovor. Naglašavajući, pritom, da je takav scenario „sasvim realan i ne smemo ga odbaciti, posebno uzimajući u obzir tenzije na globalnom nivou. Mnoge predikcije se sada mogu praviti, ukoliko se računaju sadašnja kretanja, i nažalost malo mesta ima za optimizam. Ukoliko ne stvorimo jasan sistem međusobnih obaveza i sporazuma, ukoliko ne izgradimo mehanizme kojima ćemo rešavati i upravljati kriznim situacijama, simptomi globalne anarhije neminovno će rasti,“[2] bio je izričit predsednik Rusije.
Ta globalna anarhija, što je najgore, ne može da izbegne direktne ili indirektne intervencije svetskih sila, kako je podsetio Vladimr Putin: „I faktori rizika uključuju ne samo tradicionalne multinacionalne sukobe, već i unutrašnje nestabilnosti u raznim državama, posebno onih koje se nalaze na putevima glavnih geopolitičkih interesa moćnih država“ ponovo je upozorio lider Ruske Federacije. Ilustrujući Ukrajinom kao primerom poremećaja u ravnoteži odnosa među silama i predikujući da ova zemlja (nažalost) neće biti poslednji takav slučaj.
Geopolitička sudbina Srbije (Balkana)-ili da li nam se sprema jak zemljotres:Da je Srbija faktor stabilnosti na Balkanu, ne treba puno dokazivati. Da je takođe, Srbija tradicionalno vezana za sudbinu Rusije i to je (valjda) jasno. Upravo zbog ova dva razloga, oči korporativnog Zapada uprte su u malu Srbiju na raskrsnici geopolitičkih interesa velikih i moćnih. To „uprte“ znači da je Srbiji kičma polomljena umnogome iz „preventivnih“ razloga da joj na pamet ne padne da se (opet) približi narastajućoj gravitacionoj moći Ruske Federacije.
Tako smo danas savremenici untrašnje krize i spoljnopolitičkih „izazova“ za koje bi politička elita trebalo da bude spremna-a nije! Samo poslednji događaji (velikoalbanska zastava koja je prolebdela na dronu u sred Beograda, blokirano pravosuđe, incident na Londonskoj školi za ekonomiju) delovi su mozaika koji bismo mogli kratko ali dovoljno jasno da opišemo kao „opasno mešanje karata“. Da li sve vreme upozoravamo baš ovde, na ovom mestu, da polako klizimo na minsko polje a da pritom, pojma nemamo gde se koja mina nalazi? Da!
Da li sve vreme (raz)otkrivamo plan i program korporativnog Zapada koji preko međunarodnih finansijskih institucija drastičnim merama štednje uvodi Srbiju u zonu ozbiljnog socijalnog potresa? Da!
Da li može da se „desi“ kritična masa obespravljenih, gladnih i osiromašenih građana Srbije? Da! Da li će svi ti ljudi moći da se podvedu pod „destabilizujući faktor“ državnog uređenja garantovanog Ustavom? Ne! Ali, da li će oni koji dele i mešaju karte iskoristiti inicirano nezadovoljstvo nacije? Hoće, sigurno! I, šta sad da se radi? Ili, kako je moguće da političke „elite“ u sličnim istorijskim trenucima UVEK čine iste greške?! U Srbiji.
Zaista je sada teško i skoro nemoguće vratiti stvari u normalno stanje. Okolnosti su se toliko zakomplikovale, da trenutno možemo konstatovati da živimo jednačninu sa više opasnih nepoznanica proisteklu iz pogrešnih političkih odluka. Trebalo je razmišljati pre briselskog sporazuma i odrediti se prema prilikama na državno odgovoran način. Ili, zaštiti državu pa tako i naciju ustavnim ovlašćenjima. Baš onako kako se uoči Đurđevdana 2012 i predizborno obećavalo. Ali ne! Umesto toga, napravio se „dil“ koji je političkoj eliti ubrzo postao živo blato u koje smo sada uvučeni svi bez ostatka. Vrlo verovatno su izostale obećane (pa tako i očekivane) finansijske i „investicione“ podrške posrnuloj srpskoj privredi i budžetu, kao nagrada za „pružanje ruke“ i nastavljanju briselske autodestruktivne mantre. Sve ostalo što je usledilo, samo je logičan sled događaja.
Od deklarativnih reformi, jačanja institucija, uređenja države danas su ostale „reforme“ ali na rashodnoj strani budžeta pa tako i narastajući talas sveopšte krize koju generiše zapravo urušen socioekonomski status građana Srbije. Kad se još tome doda a kako to inače biva, kad Srbiju (po ko zna koji put) prevari Zapad okreće se Istoku i, naravno, seizmološki potresi sledstvena su pojava. Pritom, nije zgoreg za podsetiti da i taj Zapad u svojim interesima nije jedinstven. Naprotiv! Svaka od zapadnih jakih država ima svoje protagoniste s direktno suprostavljenim pojedinačnim interesima i eto, džubusa na samom vrhu.
Sve poslednje napisano, upravo je potpis ozbiljne unutrašnje krize za koju sada svi samo sa zebnjom možemo da pretpostavimo kako će se dalje razvijati. Kako stvari stoje prostora za racionalno rešavanje „krize“ sve je manje. Vlast u Srbiji nadalje, može se suočiti (kao i mnoge pre nje) s previdima koje „majstori mimirkije“ upravo ispuštaju u atmosferu toliko zagađenju tenzijama, poluistinama i spinovima, da neke buduće političke odluke mogu biti kobno pogrešne.
Zato je sada, više nego ikada, potrebno da se „lopta“ spusti, dobro promisli i uđe u otvoren dijalog sa svim potencijalno ugroženim kategorijama društva. Opet sve u cilju ekonomske, društvene, političke i bezbednosne (o)siguranosti nacije i države. Nas ovde i uvek samo i jedino to interesuje i zato je apel na odgovornost i mudrost da nam se, ne daj Bože, ne bi ponovila neka bliska prošlost neophodan. Upravo iz tog razloga aktualna vlast mora da se vrati demokratski utvrđenim procedurama i da građane Srbije uvede u dijalog unutar institucija garantovanim najvišim zakonadavnim aktom-Ustavom. Vodeći, pritom, računa o dobrobiti nacije koju predstavlja a na koju je u (sada evidentan) sukob „guraju“ korporativni mešetari.
Ovo je taj momenat, razrešenja spoljnopolitičkih „izazova“ i smirivanja unutrašnjih tenzija. U suprotnom, odgovornost za „preuzimanje“ energije nezadovoljnih od strane onih koji su od Srbije napravili razvalinu (a sve su prilike hoće opet) biće samo na kratkovidosti i nesposobnosti „nadležnih“.
Uostalom, sadašnji politički akteri na turbulentnoj pozornici Srbije borave dovoljno dugo da se jako dobro sećaju grešaka prethodnih i koliku smo cenu platili hvatajući pogrešno skretanje. Koliko je i da li uopšte više mudrost stanuje u zvaničnoj Srbiji, najteže je pitanje sadašnjeg trenutka. Svakako Srbija mora da odluči podjednako kako je i Rusija odlučila:
„Kolege, Rusija je donela svoj izbor. Naši prioriteti su dalje unapređenje naših demokratskih institucija, otvorene privrede, ubrzanje unutrašnjeg razvoja, uzimajući u obzir sve svetske pozitivne moderne trendove i konsolidovanje društva zasnovanog na tradicionalnim vrednostima i patriotizmu. Naša je agenda usmerena ka integracijama i miru; aktivno radimo sa našim kolegama iz Evroazijske ekonomske unije, organizacije Šangajske saradnje, BRIKS-a i ostalim partnerima. Ova agenda usmerena je ka jačanju veza između vlada, a ne ka razilaženju. Mi ne planiramo da stvaramo međusobne nekakve blokove“[3] definisao je političku trajektoriju Ruske Federacije Vladimir Putin. Poručivši vrlo jasno iz Valdaja, da Rusija neće zastati ni korak više.
Ukoliko Srbija zaista sebe vidi u svetu uređenom na davno osvojenim i krvlju heroja otadžbinskih ratova plaćenim principima: poput aktivne miroljubive koegzistencije suverenih država i nacija-onda i spoljnopolitička razrešenja nametnutnih „izazova“ mogu imati samo jedan pravac, zar ne? On neće proći bez zemljotresa, i nimalo lako! Zato je dijalog s narodom, otvoren i iskren s izuzetnom pažnjom da se ne naruši dostojanstvo ugroženo urušavanjem standarda i vrednosnog sistema, sada neophodan. Jedino tako imamo šanse da se sačuvamo od događaja koji nam tradicionalni „mešetari“ na ovim prostorima ozbiljno pripremaju.
Konačno, ostaje pitanje: da li će biti mudrosti? Nadamo se da (i) ovaj put odgovor neće stvoriti gorak ukus u ustima…
Marina Raguš
[1] http://eng.kremlin.ru/news/23137
[2] isto
[3] isto
