Izborni proces u Srbiji najzad je završen 5. jula, kada je Republička izborna komisija proglasila konačne rezultate parlamentarnih izbora, više od tri meseca nakon otvaranja birališta. Glasanje na biračkom mestu Veliki Trnovac u opštini Bujanovac održano je ukupno pet puta, dok konačno nije sprovedeno “kako treba“.
Tome je svakako kumovala ukrajinska kriza, odnosno pritisci na Srbiju da se, kako se to eufemistički kaže, usaglasi sa spoljnom politikom EU, odnosno priključi sankcijama Rusiji, kao i želja SNS da što više prolongira takvu odluku. Sa odlaganjem završetka izbornog procesa, prolongira se konstituisanje skupštine i posledično formiranje vlade, što predsedniku Vučiću kao fokalnoj tački političkog odlučivanja u Srbiji daje više manevarskog prostora da odbija pritiske.
Jer, logika ovakvog nastupa prema zapadu kaže, ukoliko Srbija uvede sankcije pre formiranja vlade, ista neće moći da bude formirana jer SNS neće uspeti da okupi većinu nakon donošenja takve izuzetno nepopularne odluke. Dakle ići će se na nove izbore, što može da znači pobedu proruskih snaga koje će dodatno destabilizovati Zapadni Balkan i stvoriti novi problem za EU i SAD (ok, znamo da to možda i nije realan ishod ali je svakako potentna pretnja).
Drugi razlog za pet pokušaja izbora u Velikom Trnovcu nalazi se na samom terenu – naime lista Koalicija Albanaca Doline (KAD) je želela predstavnika u parlamentu. Albanci su imali “svog“ poslanika u svakom izbornom ciklusu od 2007. godine, kada je prvi put primenjen prirodni prag za nacionalne manjine.
U prošlom sazivu Narodne skupštine, izbranom 2020. godine, imali su čak tri, doduše zbog bojkota: manja ukupna izlaznost je u relativnom odnosu poboljšala njihov procenat, budući da oni kao manjinska stranka imaju ograničen i relativno fiksni bazen glasova na koje mogu da računaju.
Međutim, problem za njih ove 2022. godine bio je (osim visoke izlaznosti) i pojava druge albanske liste, te se glas ove zajednice nužno podelio. Konkretno, lista KAD je ostala nekoliko desetina glasova ispod cenzusa i onda je igranka sa obaranjem izbornih mesta mogla da počne, pre svega između njih i SPS, budući da je između te dve liste oscilirao ovaj jedan mandat u raspodeli.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naravno, Vučiću je to dobro došlo jer se pitanje odugovlačenja iskombinovalo sa osetljivom temom manjinskog predstavljanja, pa su kritike zbog ponavljanja donekle ublažene, jer se radilo o tome da se jednoj etničkoj zajednici omogući zastupljenost u skupštini.
Međutim, negde na trećem ponavljanju, onda kada biračka mesta nisu ni otvorena, stvar je postala providna. I to nas vodi do finalnog, institucionalnog aspekta ove zavrzlame, a to je niz mogućnosti za obaranje izbornih rezultata i beskrajna ponavljanja (OIK, RIK, Upravni sud), kao i naknadni suludo dugački rokovi od proglašenja konačnih rezultata izbora do konstituisanja skupštine (30 dana) i od konstituisanja skupštine do izbora vlade (90 dana).
Najzad, 5. jula dobijamo konačne rezultate izbora: vladajuće stranke više nisu mogle da manevrišu sa šestim ponavljanjem, a i lista KAD je bila zadovoljna jer je konačno dobila mandat. Pretpostavljam da je letnje vreme uslovilo da deo bujanovačkog biračkog tela koji tradicionalno živi u državama centralne Evrope dođe na ferije u rodnu grudu i pritom iskoristi biračko pravo, te je i Kamberijeva koalicija najzad prebacila tih 609 glasova koliko im je nedostajalo, osvojivši nerealnih ali vrlo indikativnih 96% glasova na ovom spornom biračkom mestu.
I šta ćemo sad?
Izbori su definitivno završeni, prelazimo na koalicionu kombinatoriku.
Da budem potpuno jasan: verujem da će SNS i SPS lako da se dogovore oko vlade. Na stranu kakva će biti javna prezentacija mogućih političkih konfilkata i sva predstava sa prenemaganjima oko formiranja vlade.
Koalicioni dogovor u Beogradu, gde je trebalo pokazati snagu pred opozicijom, pokazao je čvrstinu njihove desetogodišnje saradnje. Uzgred, socijalistima se baš i ne ide u opoziciju: to je stranka navikla da funkcioniše na državnom budžetu, koja nema gotovo nikakvo opoziciono iskustvo u istoriji višestranačja u Srbiji, ali i pre toga (van vlasti su bili samo u kratkom periodu Đinđićeve i posledične Živkovićeve vlade). Oni će za ostanak na vlasti pristati na svašta, što su uostalom pokazali i 2020. godine, kada im je drastično smanjen broj ministarskih mesta.
Iako je Ivica Dačić u kampanji bio vokalan protivnik sankcija Rusiji, za njegov SPS ne bi bilo iznenađujuće da promeni ploču: uostalom, oni su svega par godina nakon 5. oktobra podržali prvu Koštuničinu vladu, zatim su 2008. godine nakon nacionalističke kampanje i formiranja skupštinske koalicije sa SRS i DSS ipak okrenuli ćurak i ušli u savez sa Tadićem, da bi 2012. skrenuli ka SNS. Uostalom, ko se još seća šta je pričano i obećavano u kampanji.
Sa druge strane, ni SNS-u ne treba jak SPS u opoziciji. Ipak je to stranka sa razgranatom infrastrukturom i prepoznatljivim liderom, koja je na prošlim izborima pokazala da ima potencijal za širenje podrške. Zamislite situaciju u kojoj vlada SNS uvodi sankcije Rusiji, a SPS to dočekuje u opoziciji: na sledećim izborima socijalisti bi lako mogli da izađu na 20% podrške.
Druge opcije verujem da nisu realne i da služe samo za političko potkusurivanje. Manjine (pre svega SVM, stranka Rahmetli Zukorlića i eventualno još poneki poslanik) će svakako biti deo velike koalicije, ali Vučić neće rizikovati sa većinom od tek 126 poslanika.
Tu su i razne Jedinstvene Srbije i POKS-ovi (oba: i krilo koje je na izbore išlo sa DSS i krilo koje je išlo sa Dverima) koji bi mogli da se odvoje od svojih matičnih predizbornih koalicija i pritrče novoj većini po potrebi. Najzad, poslednja opcija proizašla je iz sada već famoznog sastanka Vučić – Đilas i glasina da bi SSP i SNS mogli da sarađuju. Iz današnje perspektive, to se čini nerealnim: ta epizoda je imala svoju uspešnu funkciju za SNS (uneli pometnju, stvorili razdor u opoziciji i svima, uključujući i socijalistima, spustili cenu) i neuspešnu za lidera SSP (pokušao da se legitimiše kao ključni akter u opoziciji nakon izbornog debakla).
Nije pitanje ko, već kada
Međutim, gorenavedene opcije ostavljaju SPS u opoziciji, što nije mila opcija ni za naprednjake ni za socijaliste. Pritom, mislim da ni zapadu nisu problem socijalisti u vladi, njih interesuju rezultati. Pitanje stoga nije ko će biti u koaliciji, već kada će ona formirati vladu.
Jer 5. jula je počeo da teče rok od 30 dana za konstituisanje skupštine i nakon toga počinje da teče rok od 90 dana za izbor vlade. Vučiću se, kao što smo rekli, ne žuri. Svako odlaganje bilo kakve promene spoljnopolitičkog kursa znači nastavak visokog rejtinga njegove stranke. Pritom, ekonomska kriza i udar na standard građana svakako će naštetiti popularnosti lidera koji prethodnih osam godina (odmah nakon što je batalio priču o borbi protiv korupcije) formira svoj uspeh isključivo na temi prosperiteta. U toj situaciji, ne treba mu još i muka oko eventualnih sankcija – a na izborima se pokazalo koliko je ta tema ustvari važna glasačima.
Pitanje je samo koliko će akteri kojima je u interesu da se Srbija opredeli (zapadne države) biti eksplicitni u svom pritisku. Ukoliko se vlada relativno brzo formira (a znamo da naše vladajuće stranke vole da odugovlače sa izborom vlade i održavaju v.d. stanje čak i kada nema pritiska), znaćemo i da je nešto pošlo po zlu za Vučića i da su pritisci bili prejaki. Što znači i da možemo očekivati eventualnu promenu spoljnopolitičkog kursa i samim tim zanimljivu političku dinamiku u godinama koje dolaze.
Piše: Dejan Bursać
Izvor: talas.rs
