“Strateška dilema za Amerikance i Evropljane ostaje nejasna” – prokomentarisao je ovih dana razvoj situacije oko Ukrajine Đani Rioti, kolumnista italijanskog časopisa La Stampa .
Karakteristika je veoma indikativna – posebno po pitanju finansija. Dok se EU samostalno ne odluči oko svojih sopstvenih strateških prioriteta – teško će ka Kijevu poteći ozbiljniji finansijski potoci. Taj zadatak će najverovatnije morati rešavati novi organi EU koji će se formirati u rezultatu majskih izbora. A tamo očigledno može biti mnogo evroskeptika.
Prvi međunarodni akt buduće vlade Srbije, po svoj prilici će biti prijem u Beogradu Ketrin Ešton, Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost. Ovakav zaključak može se izvući iz izjave Prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji je istovremeno saopštio da novi kabinet može biti formiran do 27. aprila.[1] Prema informacijama kojima raspolažemo, ovu užurbanost diktiraju dva faktora. Prvi faktor je želja Brisela i Beograda, da, kako bi se reklo, “fiksiraju dobit” od pregovaračkog procesa na Kosmetu uoči predstojećih izbora za Evropski parlament, koji će se održati krajem maja. I kao drugo, želja rukovodstva EU da “pokuša preduprediti” događaje u rasplamsaloj geopolitičkoj igri na evroazijskom prostranstvu, sa učešćem SAD, Rusije , EU, Kine i drugih “centara moći”.
Ključni instrument u toj igri u ovom trenutku predstavlja Ukrajina – i zbog toga su posebno karakteristični (u prvom redu za Srbiju) sadašnji manevri Brisela po pitanju Kijeva. Konkretno – (ne) spremnost Zapada da zaista finansijski pomogne Ukrajincima. To je još jednom potvrdio susret ministara ekonomije i finansija država EU u Atini održan 1-2. aprila tekuće godine, gde je ovo pitanje razmatrano zajedno sa drugim tekućim evropskim pitanjima.
Ovaj susret trebalo je da reši složeni zadatak ispunjen konkretnim sadržajem ranije obećane pomoći Ukrajini i pritom maksimalno sačuva sopstvene resurse. Jer već u maju se održavaju izbori za Evropski parlament – i birači su se naoštrili da pitaju činovnike i poslanike u Briselu za svaki evro potrošen na “evropotrebe”. Tim pre što je politički pejzaž same postmajdanske Ukrajine aspolutno nejasan.
Da počnemo od toga da zapadne zemlje i institucije treba da rešavaju pitanje finansijske pomoći Ukrajini u nepovoljnoj globalnoj pozadini. Pored političke i socijalno-ekonomske nestabilnosti u ovoj zemlji, na tržište negativno utiču i problemi koji su se pojavili u SAD, Kini i Japanu. “Investitori se osećaju nesigurno u vezi sa situacijom oko Ukrajine, Kine, a takođe i sumnji u snagu privrede SAD i planiranog povećanja poreza u Japanu. Sve ovo čini trgovce uzdržanim i trgovanje na berzanskom tržištu ide neravnomerno” – svedoči Šejn Oliver, direktor za strateške investicije kompanije AMPCapitalInvestorsLtd. u Sidneju.[2] Jasno je da neizvesnost u ovakva tri stuba svetske ekonomije, kao što su SAD, Kina i Japan,tera lidere EU da budu dvostruko i trostruko oprezni prilikom planiranja budućih rashoda.
Ništa manji problem nije ni utvrđivanje čak ni približnog iznosa potrebne pomoći Ukrjaini. Vršilac dužnosti šefa vlade Ukrajine Aleksandar Jacenjuk, praktično u svakom svom istupu plaši Zapad defoltom svoje zemlje već u tekućoj godini – koji bi se navodno mogao sprečiti samo hitnom infuzijom od više milijardi dolara. Konkretna računica daje još manje jasnu predstavu. Najčešće figurira 4 milijarde dolara hitne pomoći i 35 milijardi – tokom 2014-1015. godine.
Na skali finansijske politike EU, ovi zahtevi ne bi trebalo da izgledaju preterano. To je manje nego što je EU već potrošila na spašavanje ne samo Grčke, nego i Portugala (otprilike 75 milijardi eura) i Irske (oko 65 milijardi eura). Međutim, Ukrajina nije Grčka niti Irska. Ona nije ni u evrozoni ni u Evropskoj Uniji i shodno tome, zajmodavci mogu da joj istaknu mnogo žešće zahteve – uključujući i one političke prirode.
Upravo tu i nastaje glavni čvor protivurečnosti. Ukrajina figuriše u programu EU “Istočno partnerstvo”. Međutim, to je neće izlečiti od defolta. Raspodela sredstava iz ovog programa je podložna svojim strogim procedurama. Pa i cifre koje figuriraju su drugačije. Na primer, od 2010 do 2013. godine, po liniji “Istočnog partnerstva” izdvojeno je 1,9 milijardi eura. Ovaj iznos u odlukama programa samita je označen kao “značajan finansijski resurs u cilju pokretanja realizacije “Istočnog partnerstva” u okvirima bilateralnih i regionalnih programa”. Drugim rečima – to je novac namenjen za svih 6 zemalja-učesnica ovog programa (pored Ukrajine to su Belorusija, Moldavija, Azerbejdžan, Jermenija i Gruzija).
Pritom, pokrovitelji “Istočnog partnerstva” više vole da hrane svoje istočnoevropske partnere obećanjima bezviznog režima i obećanjima stvaranja u regionu zone slobodne trgovine – nego “živim novcem”.[3]
Razlog je jednostavan – glavni skeptik programa za “Istočno partnerstvo” u Evropskoj Uniji je svemoćna Nemačka. Berlin se skeptički odnosi prema perspektivama daljeg širenja EU na zemlje Istočne Evrope, videći u njima novu pretnju evropskoj (i razume se – sopstvenoj) finansijskoj stabilnosti. Ova skepsa posebno je aktuelna danas, kada u samoj EU još nije uveden kompletan sistem finansiranja svojih “problematičnih” zemalja.
Pored toga, svakako da nisu svi na zapadu spremni da veruju paničnim pozivima premijera Jacenjuka – sumnjajući u njegovo obično blefiranje. Među onima koji sumnjaju je i direktor MMF-a Kristin Lagard. Ona je nedavno pozvala ukrajinske vlasti da “se ne gađaju velikim ciframa koje su u suštini besmislene, jer nisu bile ocenjene na pravi način”.[4]
“Strateška dilema za Amerikance i Evropljane ostaje nejasna” – prokomentarisao je ovih dana razvoj situacije oko Ukrajine Đani Rioti, kolumnista italijanskog časopisa La Stampa.[5]
Karakteristika je veoma indikativna – posebno po pitanju finansija. Dok se EU samostalno ne odluči oko svojih sopstvenih strateških prioriteta – teško će ka Kijevu poteći ozbiljniji finansijski potoci. Taj zadatak će najverovatnije morati rešavati novi organi EU koji će se formirati u rezultatu majskih izbora. A tamo očigledno može biti mnogo evroskeptika.
________________________________________
[1] ITAR-TASS 01.04.2014 13:19
[2] INTERFAKS-AFI 28.03.2014 14:10
[3] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/124843.pdf
[4] http://www.rbc.ru/rbcfreenews/20140301102235.shtml
[5] La Stampa, 28.03.
Petar Iskenderov
srb.fondsk.ru
