Novak, Australija i nemoć srpske dijaspore

1
160

Ovo što se dogodilo Novaku u Melburnu pokazuje da Srbi bez organizacije, bez „trusta mozgova“, mogu samo ono što su i ovaj put pokazali: mnogo emocija i još više nemoći

Priča kao da je ponovo na početku, ako je počela „tamo negde“ početkom ’90-tih prošlog veka. Veliki Ivo Andrić svojevremeno je rekao da „na granici Bosne zaboravite logiku“, ali nije mogao da nas poduči da bi vrlo sličnim sadržajem mogli da budemo počašćeni i na drugoj strani sveta, u Australiji, u prvoj polovini 21. veka! Rastankom sa svakom logikom, ali uz bogatu primesu kulturno-istorijskih začina poput neprincipjelnosti koja je utoliko veća što se više na nju pozivaju, izokretanja stvarnosti, nakaradnog tumačenja uzročno-posledičnih veza poteza u nizu, a sve zasoljeno neverovatnom dozom bezobrazluka.

„Slučaj Novak“ uspeo je da privuče toliku medijsku pažnju da se naizgled čini kako nema šta da se kaže a što nije već rečeno. I ponovljeno bar desetak puta. Pokušajmo upravo zato da otvorimo novu stranicu pogleda na događaj koji bi s pravom mogao da uđe u trku za prvo mesto na rang-listi najvećih skandala 2022. godine, bez obzira što je godina tek počela. Toliko gluposti, nabijene u medijskom rafalu koji nije prestajao danima i čija se užasna specifična težina mogla gotovo osetiti pod prstima a smrad namirisati, zaslužuje ozbiljniju analizu već zato što maltretiranje kojem je bio izložen najbolji svetski teniser u Melburnu nije samo pitanje odnosa na relaciji organizator takmičenja i zemlja u kojoj se takmičenje dešava sa jedne i sportista sa druge strane. Problem je dotakao mnogo neuralgičnih tačaka ovog društva i države, počev od poslovično pokvarenih političara, lažljivih medija, sistematski zaglupljivane javnosti, izokrenute stvarnosti.

Kako je sve počelo ne treba ponavljati, iako se i tu našlo skrivanja istine i bega od činjenica koje bi mogle na zaključak baciti sasvim drugačije svetlo. Naime, od trenutka kada je Novak stigao u Melburn sa urednom vizom, počinje sistematsko guranje pod tepih činjenice da je samo dva dana ranije Kreig Taili, prvi čovek Teniskog saveza Australije i Australian opena održao konferenciju za medije zajedno sa gospođom Jalom Pulford, ministrom za zapošljavanje Viktorije. Tada su oboje objasnili i ono što nije trebalo objašnjavati i što se ne tiče Novakove odluke da se ne vakciniše, ali i ono suštinski najvažnije – da svako treba da ima istu mogućnost da uđe u Australiju! Istu mogućnost! To se odnosilo i na Novaka koji je zatražio medicinsko izuzeće od obavezne vakcinacije, ali pod uslovima koji su važili i za sve druge. Od tada će proći samo 48 sati i sve će poći potpuno drugim tokom.

Prebacivanje odgovornosti

Predsednik Federalne vlade Australije Skot Morison najpre je izjavio da, ako su već Teniski savez Australije i Vlada Viktorije odobrili Novaku medicinsko izuzeće, i svi ostali moraju da stanu iza te odluke jer prema svetu treba da se pokaže državno jedinstvo. Logično, zar ne? Ako nije u Bosni, trebalo je da bude u Australiji. Ali nije! Samo dva dana kasnije premijer Australije kao da je čitao Andrića i toliko se uživeo u sposobnost komplikovanja i onog što je vrlo jednostavno da nije odoleo izazovu. Odjednom je sve što je rekao samo dva dana ranije, u njegovu tumačenju „jednakosti, pravila koja važe za sve, bla… bla… bla“ postalo potpuno suprotno! Navodno zato što je u međuvremenu bes javnosti postao opasno upozoravajući za čoveka koga čekaju izbori za nekoliko meseci a trenutno stoji jako loše u ispitivanjima javnog mnenja.

Ovo je prva podlost, laž i podmetačina istovremeno. Skot Morison je zaista imao razloga da se zamisli nad proverenim stavom javnosti, ali ne zato što je ta javnost bila prethodno informisana objektivno i sveobuhvatno, da bi joj bili sugerisani zaključci prožeti dobronamernošću i poštenjem. Naprotiv, i inače lažljivi, neobjektivni i užasavajuće pristrasni mediji učinili su sve da na medicinsko izuzeće koje je Novak dobio bace potpuno drugo svetlo i da onda to što jest počne da liči na ono što nije. U skladu sa najsvetlijim principima postomedrnizma u naletu: neka istina postane laž, laž istina a u posledicama ćemo da uživamo! Da ne ističemo koliko je daleko sumnja da siroti Skot Morison nije samo čekao reakciju javnosti, već je preko svojih ljudi od poverenja, a ne treba sumnjati ima li ih, došapnuo medijskim mogulima na koji bi način mogli da se pozabave slučajem Novaka Đokovića.

Ovo je mesto u celoj priči koje je posebno netačno, ili tek delimično tačno dotaknuto u brojnim razgovorima koji su se vodili i u Srbiji nakon izbijanja skandala vezanog za doček Novaka Đokovića u Melburnu. Naime, Vlada Australije kojoj je na čelu Skot Morison, uglavnom je „sidnocetrična“, sastavljena od najmoćnijih ministara koji žive u Sidneju, a uz to dolazi iz liberalno-nacionalne koalicije. Kakvog je političkog opredeljenja Kraig Taili i nije važno, ali je Vlada Viktorije – laburistička! Što će reći politički suparnik „federalaca“. Onoliko koliko i jednima i drugima gazde iz senke dozvoljavaju da pokažu svoje kapacitete za učešće u cirkusu zvanom „bitka na političkoj pozornici“. Onom ko ne veruje, dovoljno je da pročita knjigu pokojnog Kerija Pekera, nekad najbogatijeg Australijanca, pod vrlo sugestivnim naslovom „Uspon i uspon K.P.“. To je bio čovek od kojeg je moglo mnogo da se nauči o stvarnim a ne za javnost friziranim australijskim prilikama i odnosima, jer je za razliku od ostalih prevejanih lažova čije su posebno efikasne verbalne prevare podrazumevale da lažu čak i ćutanjem, voleo da kaže ono što su drugi izbegavali „glasno“ i da pomisle. Konkretno – njemu je bilo svejedno ko je na vlasti, liberali ili laburisti, i jedni i drugi su mu virili iz džepa, a on to nije skrivao.

Sada je, međutim, Skot Morison nanjušio, ili njegovi iz okruženja, da bi mogao da poentira na zvučnom primeru kakav je najbolji svetski teniser, da pokaže kako je čvrst i principjelan, a istovremeno da odgovornost za neviđenu brljaviju prebaci na viktorijske vlasti. Jednim udarcem – nekoliko pogodaka! O tome da li će obraz da nešto pretrpi nije ni trebalo da se razmišlja jer za obraz brinu oni koji ga imaju. Danijel Endrjus, premijer Viktorije, nije ništa bolji jer se najpre zakopao stavom da neće dozvoliti takmičenje na AO nikome ko nije propisno vakcinisan, a onda, kad je zagustilo, otišao na odmor i ostavio svojim saradnicima da vade kestenje iz vatre objašnjavajući kako, ipak, „nije baš sve tako“. Kad se sa zasluženog odmora vratio, a skandal sa vizom i učešćem Novaka Đokovića na AO dosegao vrhunac, mirno je odgovornost prebacio na federalne kolege.

Premijer Australije Skot Morison (Foto: REUTERS/Copyright: 2021 The Associated Press)

Treba li i najnevernijim Tomama objašnjavati da je sve moglo, samo da je bilo dobre volje koliko je crnog pod noktom, da se usmeri u drugom pravcu? Verovali ili ne, o tome je koju reč napisao i Rodžer Federer, konačno se oglasivši posle poduljeg ćutanja na temu Novaka i njegova nesretnog dolaska u Australiju. Pretpostavimo, a nije nimalo teško, kako bi sve krenulo i kako završilo da su australijski mediji pokrenuli priču da je „pitanje časti države Viktorije, a onda i cele Australije, da dočekaju s poštovanjem čoveka koji je devet puta osvojio Australian Open, koji je uvek sa puno pažnje i poštovanja govorio o ovoj zemlji, koji je napokon darivao veliku fiansijsku pomoć posle katastrofalnih požara od pre neku godinu“? Pa na sve to dometnuli kako i pored toga što zaslužuje poseban tretman, Novak ne traži ništa izuzetno, samo pravo koje imaju i drugi, da bude izuzet od vakcinisanja! Pre njega u Australiju je sa dokumentacijom o izuzeću ušlo preko dvadeset tenisera, neki od njih su čak i igrali pripremne turnire, izlazili na javna mesta, odlazili u restorane i klubove i niko ni da ih pogleda, kamoli upita jesu li vakcinisani i ako nisu zašto nisu.

Šta bi bilo da su poslovično Novaku neskloni mediji, u stvari njihovi vlasnici jer su novinari ionako najvećim delom jadni plaćenici koji ne smeju glavu da dignu osim ako se ne odazivaju na ime Džon Pildžer, na primer, odlučili da budu ono što nisu, pa javnost upozorili da je civilizacijsko dostignuće, posebno u demokratskim zemljama poput Australije, a čime se neretko politička vrhuška ove zemlje dičila i tamo gde bi bilo bolje da je ćutala, dozvoliti čoveku pravo da odluči kako će se odnositi prema vlastitom zdravlju. Utoliko pre ako ima za to i mogućnosti. Ne zaboravimo da je u nizu argumenata kojima je politički vrh Australije nasilno ulazio u ionako već dobrano isprane mozgove ovdašnjeg stanovništva, prednjačio onaj koji kaže da iako vakcina ne podrazumeva potpunu zaštitu od zaraze kovidom, značajno umanjuje opasnost da zaraženi završi na respiratoru ili umre. Mesecima su mogli da se čuju u Australiji komentari čiji bi intelektualno-socijalno-zdravstveni osnov mogao da predstavlja sjajan materijal za odličan film ideološke strave i užasa, jer se vrištalo sa svih strana da „nevakcinisanima treba naplatiti ako završe na respiratoru, ili ih staviti na kraj reda za čekanje, pa ako prežive – prežive“. Ima li ikog normalnog ko bi mogao da posumnja može li Novak da plati bolničko lečenje u slučaju da se razboli u Australiji pa završi na respiratoru? Ili da se uopšte razboli nakon što je nedavno preboleo kovid a poznato je da je prirodni imunitet efikasniji od veštačkog, onog stečenog vakcinom. Logičan nastavak prethodnog pitanja sugeriše jednu od najvažnijih teza koje u opštem ludilu čija je posledica bilo stvaranje atmosfere linča, svojim dolaskom u Australiju, sa jasno određenim ciljem i putem kojim je do tog cilja trebao da stigne, nije Novak bio epicentar zdravstvenog rizika, već naprotiv, onaj ko je bio ugrožen. U dane kada je stigao u Australiju, Melburn je beležio neverovatne cifre od preko dvadeset hiljada novozaraženih u jednom danu!

Da Vas podsetimo:  Srbi u Orahovcu: Crkva je stub ostanka i opstanka, nije slučajno što smo oko nje okupljeni

Pozivanje na normalno odavno je postala, nažalost, disciplina prognana i izvrgnuta ruglu u atmosferi neprestane potere za senzacionalističkim sadržajima u novinarstvu, ziheraške pozicije političke elite koja bi najjednostavnije mogla da se opiše porukom iz čuvenog vica „narani prasce i ništa ne diraj“. Dobronamernost ne sme ni da se pomene! A da je bilo samo malo upravo te dobronamernosti, želje da se pronađe rešenje, nije trebalo da bude teško. Indikativno je da o tome niko nije hteo da kaže ni jednu reč, a onih zlih i sa očigledno krajnje opakim namerama izgovoreno je i napisano bezbroj. Niko ni da pomene, kao da su svi operisani od ideja, još više od malo dobre volje sa ciljem da se pronađe kompromis. Da je australijskim domaćinima jednog od četiri najveća teniska turnira na svetu, a pod domaćinima podrazumevamo ne samo predstavnike Australian Opena već i političare na svim nivoima, bilo iskreno stalo da omoguće najboljem teniseru sveta da igra u Melburnu a publici na stadionima i širom sveta da ga gledaju, mogli su relativno lako i jednostavno da s Novakom naprave korektan sporazum. S obzirom da nije vakcinisan, mogli su da mu ponude da dve nedelje koliko traje turnir provede u fizičkoj izolaciji koja podrazumeva boravak u kući koju je ionako iznajmio i na terenima AO, bez izlaska u grad, druženja sa navijačima ili prijateljima, bez poziranja sa nebrojenim obožavaocima. Na taj način ovdašnja izvršna vlast mogla je da dokaže da joj je briga za zdravlje stanovništva prioritet i da niko nije izuzet od obaveze da poštuje pravila, upravo ono što su se upinjali da dokažu bizarnim tretmanom Novaka od ulaska u aerodromsku zgradu u Melburnu, da bi dokazali potpuno suprotno, da im je samo do politizacije kao vode u kojoj po vlastitom uverenju najbolje plivaju. Imali su mogućnost da tako sročenu ponudu Novaku predstave kao vrhunski proizvod svoje principjelnosti, a istovremeno se ne sramote proterujući najboljeg svetskog tenisera kao uljeza koji je u ovu zemlju došao nezvan, kriomice i bez vize. Opet i opet potpuno suprotno: Novak je u Australiju došao s pozivom organizatora AO, s urednom vizom a ne kao izbeglica u čamcu.

Lavina budalaština

U pravoj lavini budalaština kakvoj je inače sklona medijska scena Australije kada pronađe odgovarajuću žrtvu, moglo se čuti neverovatnih komentara i teza od kojih se diže kosa na glavi a čovek ne može a da se ne upita gde to živi, kakvim je ljudima okružen, čime se oni hrane i koje lekove troše.

U programu vrlo slušanog i uticajnog radija 3AVV redovno se uključuju slušaoci, pa je bilo zanimljivo čuti što će reći jer je danima pitanje da li Novaku Đokoviću omogućiti da igra na AO ili ne bilo sve što su genijalni mozgovi produkcije mogli da smisle a još genijalniji, bar na trenutke, slušaoci da ponude svoj doprinos sveopštem ludilu. Jedna od najčešće pominjanih teza bila je „kako dozvoliti nevakcinisanom teniseru, pa makar bio i najbolji na svetu, da igra pred publikom koja je morala da se vakciniše“? Nije li to kontradiktorno i krajnje nepravedno prema stanovnicima Melburna koji su „teško propatili“ trpeći brojna i sistematska zaključavanja tokom prethodne dve godine? Da su hteli, a nisu, voditelji 3AVV mogli su lakoćom operske zvezde koja dosiže visoki C ne samo da odgovore, već i napadnu. Ne slušaoca koji je izgovorio ono što su mnogi drugi mislili, već glupost kao pojavu koja je oduvek postojala, ali kojoj se valja na vreme suprotstaviti. Mogli su da objasne neukoj i zaglupljenoj publici, da „nevakcinisano stanje“ Novaka Đokovića nema ama baš nikakve veze sa stanjem u Australiji, patnjama njenih stanovnika, a posebno zdravstvenim rizicima od širenja korone. Nikakve! S obzirom na poznate okolnosti, publika na stadionu može da se zarazi međusobno jer je potvrđeno da vakcine ne sprečavaju širenje zaraze, a nevakcinisani Novak je bio samo pojedinac, uz to besprekorno zdrav, nije morao da bude ni u kakvom kontaktu sa publikom, a mogao je i da se testira svakog dana. Više puta! Ono što sad na AO ne praktikuju, a što je otkrio Aleksandar Zverev. Vakcinisana publika nije trebala Novaka da im, eventualno, prenese zarazu, to uvek mogu efikasno da urade i bez njegova posredovanja.

Osim toga, Australijancima nije niko kriv što imaju vlast kakvu imaju, najmanje Novak. A vlast je prava adresa za iskazivanje svih oblika nezadovoljstva, pa ako hoćete i želje da se zahteva polaganje računa i odgovornost za sve mere preduzimane sa tobožnjom željom da se korona zaustavi, mere koje su dale mršave rezultate i ostavile mučan trag. Mesecima su trubili da je „cilj svih ciljeva“ preći prag od 85 odsto vakcinisanih, jer bi to značilo definitivnu pobedu nad pandemijom, da bi postalo jasno da ni 95 odsto vakcinisanih ne donosi sigurnost jer je novozaražnih više nego ikad ranije, na nacionalnom nivou broj je znao da premaši sto hiljada, a od 33 umrlih jednog od proteklih dana čak 30 je bilo uredno dvaput vakcinisano.

Radovi za testiranje na kovid 19 u Melburnu, januar 2022. (Foto: Recep Sakar / Anadolu Agency via AFP)

U svojoj maloumnosti neki su ljudi išli tako daleko, da kao slušalac pomenutog radija 3AVV, postave pitanje kako zaštititi decu – sakupljače lopti na AO? Teza kakvu može samo da proizvede društvo koje ima ozbiljnih razloga da se pozabavi svojim mentalnim zdravljem kaže da se „Novak znoji, pa kad tako znojav dohvati tenisku loptu kapi njegova znoja ostaju na njoj, a sakupljači onda moraju tako „inficiranu“ loptu da hvataju golim rukama“. Celo pitanje postavljeno je na način da se otvoreno sugeriše da Novak, u trenucima kada se još nije znalo hoće li mu biti dozvoljen ostanak u Australiji ili ne, nije samo nevakcinisan, nego je već ozbiljno bolestan, ali ne od korone već bezmalo – kolere! Bar je tako nešto mogao da zaključi svako ko je pažljivo slušao program.

U nizu lupetanja posredstvom svih medija, a elektronski kao da su prednjačili, našlo se i zanimljivosti koje nije na odmet pomenuti. Advokatska kompanija koja je zastupala Novaka pred sudom, još je ranije promovisala pravilo u vlastitoj kući da onaj ko nije vakcinisan ne može da nastavi sa poslom. I? Šta je tu čudno? Naravno, odmah su skočili dežurni genijalci zapenjeni od sreće što im je ponuđen krunski dokaz hipokrizije skupih advokata jer, zaboga, kako mogu zastupati nevakcinisanog a oni naterali da se vakcinišu u njihovim redovima čak i oni koji to nisu hteli iz uverenja, dobrovoljno. Potpuno pogrešno! Politika obaveznog vakcinisanja nametnuta je uredbom Vlade, posebno za zaposlene u sektorima od posebnog značaja. Treba li reći da su sve to ljudi koji u Australiji žive i tu ostaju, dok je Novak došao na nekoliko nedelja i odmah posle turnira vratio bi se kući? Bar je tako trebalo da bude.

Da Vas podsetimo:  Zapad uvek protiv Rusa

Još je veselije kada se spomenu sudije zato što možda upravo i oni koji su sudili Novaku – nisu vakcinisani! Kako? Tako što su sami sebe izuzeli od obavezne vakcinacije! Da, dobro ste čuli, sami sebe izuzeli! I ne samo to! Prema informacijama koje su mogle da se čuju iz samih sudova, nisu sudije odlučile da samo na njih ne treba da se odnosi odluka vlasti, već i na ostale zaposlene u sudu, uključujući sekretarice i čistačice. O tome je pisao ugledni „The Age“ nedavno na naslovnoj strani, ali se onda to pitanje prećutno prestajalo spominjati. I taj je princip odavno poznat – čim se naleti na tvrdo, prelazi se na drugu stranu ulice. Ćuti i samo trpaj pod tepih, mesta je dovoljno!

Novi krug ludila

Hajmo još jedan krug o vakcinaciji, toliko pominjanom „zakonu koji važi za sve“, principjelnosti… Od pojave prvih vakcina protiv kovida 19 na tržištu u Australiji, ruske i kineske vakcine nisu priznate i prihvaćene. Razloge ne treba navoditi, iako ne bi bilo nezanimljivo ustanoviti da je osnovna razlika između ruskih i kineskih sa jedne i američkih i engleskih sa druge strane u tome što se prve proizvode u državnim ustanovama i bez profita jer im je cilj zaštita i zdravlje stanovnika, dok zapadne kompanije i vakcine, kao i sve drugo što proizvode nude tržištu uz određenu nadoknadu da bi zaradile i ostvarile profit. To je i razlog što američke vakcine koštaju neuporedivo više. Stanovnici Australije, bez obzira bili Kinezi ili ne, ako su vakcinisani kineskom vakcinom u Australiji su tretirani kao da su nevakcinisani i s obzirom na to mogu da trpe određene posledice, pre svega kada je u pitanju zadržavanje posla. Odjednom je, međutim, i tu došlo do odstupanja, valjda u ime principjelnosti i vrhunske mantre koja kaže da smo svi isti pred zakonom. Naime, ista vlast je odlučila naprasno, ničim izazvana, da tretira određeni deo populacije propisno vakcinisanim čak i ako je reč o kineskim vakcinama. Logično je pitanje koji je to deo populacije? Kineski studenti do kojih je Australiji izuzetno stalo jer je visoko školstvo druga najveća izvozna industrija ove zemlje. Što će reći da i pre nego što je usvojena ova odluka odnos prema vakcinama proizvedenim u Rusiji ili Kini nije imao nikakve veze sa njihovom efikasnošću ili opštim zdravstvenim stanjem. Vakcine, pa makar bile i kineske, ne primaju se bolje na kineske studente nego na ostatak populacije, ali dolazak kineskih studenata mnogo bolje se očituje na finansijsku sliku Australije i njenih prihoda, a to je pitanje mnogo višeg reda prioriteta nego zaštita širokih narodnih masa i svih kategorija društva. To istovremeno znači da nije uopšte istina da je problem sa Novakom bio samo to što nije bio vakcinisan, jer je podjednako velika, ako ne još i veća zbrka mogla nastati da je došao vakcinisan jednom od nezapadnih vakcina. Novi krug ludila!

Napokon, „slučaj Đoković“ sa bar nekim posledicama koje je izazvao, nije mogao a da ne dotakne Srbe u Australiji, ponajviše one iz Melburna. U Srbiji i po celom svetu otišli su snimci Novakovih obožavalaca koji su se svakodnevno okupljali ispred bivšeg hotela, u međuvremenu pretvorenog u imigracioni pritvor, ruinu od zgrade koja ne može da se opiše drugim rečima osim izrazito neuslovan smeštaj. Kao i sve što su Srbi uradili, i to okupljanje ispred hotela bilo je spontano, sa puno emocija ali i – neorganizovanosti! Tipično srpski! Nedostatak organizacije kakva je nekad bio Srpski nacionalni savez, pokazao se u punoj tragediji i u danima kada se odlučivala sudbina Novaka Đokovića u Melburnu. Zato se i često postavljanom pitanju „šta misli srpska zajednica“ oni koji iole poznaju tu „zajednicu“ a ne pate od viška obaveznog sanjarenja kada je reč o nacionalnom jedinstvu i čuvenoj slozi, ne mogu a da se od muke ne uhvate za glavu. Zato što ne može da donosi sudove, odlučuje a da odluke budu legitimne i sa iskrenom podrškom većine provodljive organizacija koja – ne postoji! U Australiji postoje Srbi kao narod, imaju svoje brojne klubove, sportske i nacionalne organizacije, ali su to samo nukleusi rascepkanog organizma koji već decenijama vapi za krovnom organizacijom koja će ih sve objediniti i predstavljati na način mnogo dostojanstveniji i efikasniji. Srpska pravoslavna crkva kao stub očuvanja sprskog identiteta na Petom kontinentu i jedina srpska institucija koja ima izgrađenu unutrašnju hijerarhiju i brižno negovana pravila ponašanja, nije i ne može da ponese teret političkog i svakog drugog socijalnog delovanja jer je to vrsta prenaprezanja koja može da rodi samo negativne posledice. Uostalom, episkop australijski G. SILUAN, uputio je oštar protest ovdašnjim vlastima negodujući zbog tretmana kome je bio izložen Novak Đoković, ali i paroh CŠO „Sveta Trojica“ u centralnom delu Melburna, prota Petar Damnjanović, koji je hteo da Novaka obiđe dok je bio u pritvoru. Nije potrebno ni napominjati kako su reagovali centri moći na otvoreno negodovanje srpskog episkopa, jer da poštuju duhovnog poglavara Srba u Australiji ne bi ni rizikovali njegov protest i Novaka tretirali gore od sumnjivih imigranata.

Novak Đoković pozdravlja okupljene pristalice ispred imigracionog hotela u Melburnu (Foto: Novak Djokovic, during his quarantine ahead of last year’s Australian open | Brenton Edwards/AFP via Getty Images)

Onaj ko je znao da tumači slike koje su svakodnevno odlazile u svet, mogao je da bude ponosan zbog nabujalih emocija koje Srbi iz Melburna nisu skrivali kada je njihov Novak u pitanju, ali osim vatre u srcu i iskrene podrške najboljem svetskom teniseru nije preostalo skoro ništa više. Gotovo neverovatno bi zazvučala vest da je krajnje neprijatna, žalosna istina sasuta u lice australijskim Srbima, a upravo se to dogodilo sramnim odnosom prema Novaku Đokoviću, izazvala rađanje nove svesti, ozbiljnu analizu stanja i preduzimanje konkretnih koraka kako bi se stanje počelo popravljati. Novakova je sreća što je odavno postao sposoban da se brine sam o sebi na najvišem mogućem nivou, što podrazumeva i finansijsku sposobnost borbe za vlastite interese, jer da nije tako „ono“ što se naziva „srpskom zajednicom u Australiji“ moglo bi da mu pomogne koliko može i samoj sebi – nikako! Uostalom, piscu ovih redova u svežem je sećanju dan kada je sportski urednik „Srpskog glasa“ iz Melburna Milan Ninović došao u redakciju žalostan zato što nije uspeo pored svih veza i poznanstava da pronađe bar jednog sponzora za tada mladog i vrlo perspektivnog tenisera Novaka Đokovića koji je sa ocem prvi put došao u Melburn a jedinu pomoć na koju je naišao bio je smeštaj u hotelu Slobodana Musića. Kriomice je pokušao i potpisnik ovih redova, sve se nadajući da bi „nešto moglo da se desi“, ali je rezultat bio jednako poražavajući. Uostalom, država Australija i njeni najviši organi vlasti nisu odjednom promenili stav prema Srbima u celini da bi jednog od njihovih najviđenijih i najistaknutijih pojedinaca odlučili preko noći maltretirati „kao nikad nikog“. To je politički kolosek odavno trasiran, samo je pitanje veličine i zvučnog imena koje će se možda neki put isprečiti. Slično je bilo i pre petnaestak godina sa slučajem Kapetana Dragana koji je Hrvatskoj izručen iako kao australijskom državljaninu to nije smelo da mu se dogodi. Logika, ali ne ona iz Andrićeva opusa, govori u prilog tome da je državno tužilaštvo računalo da Srbi neće uspeti da se organizuju i reaguju i da će Dragan Vasiljković biti izručen skoro preko noći. Prevarili su se, pa se slučaj otegao na godine sudovanja, pritvora, maltretiranja. Ipak, za razliku od Novaka koji se vlastima nije opirao, Kapetan Dragan je zapucao na sam vrh, u samu glavu aždaje. Kada ga je ugledni „The Australian“ prozvao ratnim zločincem, Kapetan je najavio tužbu protiv lista, drugim rečima protiv vlasnika, medijskog magnata Ruperta Murdoka.

Da Vas podsetimo:  Zapadne praznične čestitke Srbima

U sećanju je urednika „Srpskog glasa“ i slučaj Jelene Dokić, u vreme kada je bila najveća nada australijskog tenisa i dogurala do 4. mesta na svetskoj rang listi. Čovek koji je bio ispred Teniskog saveza Australije određen i plaćen da brine o krčenju puta ka vrhu Jelene Dokić u stvari je radio na njenoj dekoncentraciji, zloupotrebljavajući tanke živce i eksplozivnost njenog oca Damira. Pogađate li kojeg je porekla bio taj čovek? Umesto teorije zavere, koju deceniju kasnije videli smo kako je sve završilo.

Emocije i nemoć

Kao i uvek, možemo i na ovo što se dogodilo Novaku u Melburnu januara 2022. godine da gledamo sa različitih strana, ali činjenice su neumoljive. Srbi bez organizacije, bez „trusta mozgova“ mogu samo ono što su i ovaj put pokazali, mnogo emocija i još više nemoći. Jedini koji je iz političkih krugova smogao snage da uputi izvinjenje Srbima i državi Srbiji zbog sramnog ponašanja prema Novaku bio je poslanik Kreig Keli, ali zato što Srbi nemaju svoju glavu u ovoj zemlji, nemaju centar u koji će se slivati informacije i gde će se donositi važne odluke u interesu čuvanja ugleda i integriteta svakog srpskog pojedinca u okviru zajednice, nije nikakvo čudo što je pomenuti poslanik izazvao oduševljenje Novakovih navijača. Zato što Srbi brzo zaboravljaju i još brže praštaju, ako uopšte i znaju šta bi trebali da oproste. Lideru Ujedinjene stranke Australije imali su da oproste nešto mnogo bolnije od zadovoljstva što se setio da i oni treba da uživaju neko poštovanje, jer je upravo Kreig Keli ostao dužan Srbima izvinjenje, ali ne zbog poteza Skota Morisona i ekipe koju je javno isprozivao, već – svojih! Naime, 10. aprila kada hrvatska zajednica Australije uvek s ponosom proslavlja svoj najomiljeniji praznik, dan proglašenja NDH, nije im u pohode, naoružan rečnikom pohvala i divljenja išao Skot Morison već upravo – Kreig Keli! I održao svoj govor, u ime „demokratije, slobode i ljudskih prava“, iza znamenja ustaške države koja je bila pravi uzor u promociji najviših „europskih“ vrednosti iz vremena tokom Drugog svetskog rata.

„Smatram da bi dalje prisustvo g. Đokovića u Australiji moglo da utiče na pojačavanje antivakcinaškog rasoloženja, potencijalno vodeći čak do građanskih nemira!“ – napisao je premudri ministar Alister Houk u obrazloženju svoje odluke o drugom poništenju Novakove vize. Nedelju dana kasnije, kada vlasti Narodne Republike Kine javno upozore da bi uoči Zimskih olimpijskih igara sportisti – učesnici velikog takmičenja trebali da povedu računa o svojim javnim nastupima, jer će zbog javno izrečenog mišljenja koje bi moglo da se protumači antikineskom propagandom i pozivom na antiustavno delovanje biti sancionisani ne samo proterivanjem, nego možda i zatvorskom presudom, Australija se našla zaprepaštena. Ali ne toliko kineskim upozorenjima, već neuobičajenom reakcijom na uobičajene australijske kritike koje su uvek nosile u sebi i određenu dozu kolonijalne podrugljivosti tipa „autoritarni kineski režim pod komandom Komunističke partije“. Kinezi su im sada uredno vratili njihovih ruku delo uz prigodan komentar koji se nazirao između redova:“Bilo bi vam krajnje vreme da začepite jer ste Novaka deportovali pre nego što je i reč rekao, dakle samo za pomisao koja nije ni dokazana jer ga niste ni pitali šta misli!“

I ako već „ne pada sneg da pokrije breg, već da zveri pokažu svoj trag“, ovaj put se to desilo jasnije nego u bezbroj manje zvučnih i zato javnosti nepoznatih slučajeva. Zveri su pokazale svoj trag, ali će u okolnostima visokog stepena ispranosti organa koji bi ljudima trebao da obezbedi sposobnost kritičke analize i omogući im samostalno donošenje zaključaka, brutalnog vriska lažljivih medija koji su uporno skretali pažnju javnosti na pogrešnu stranu i obasipali je nakaradnim stavovima, sve ostati na epizodi sa najboljim teniserom sveta sa jedne i najvišiih organa vlasti države Australije sa druge strane. Sve zajedno – tuga! Novak će možda i uspeti, ako postupak pokrene, da pred sudom istera bar deo pravde za štetu koja mu je učinjena, pa će dobiti odštetu u milionskom iznosu. Tada će ponovo krenuti salva pohvala na račun „vrhunaravno efikasnog pravosuđa“, „visokouređene države“, „razvijenog društva koje treba da predstavlja uzor divljim narodima kao što je srpski i neuređenim državama kao što je Srbija“. Sve same zablude i otvorene laži u nizu zvanom strahota! Jer samo ozbiljno zabludeli mogu da ne vide kako Australija već decenijama klizi u pravcu suprotnom od svega što je nekad krasilo ovu zemlju i činilo je privlačnom za mnoge poštene i vredne ljude, kao nažalost i za zločince i kriminalce.

Sistemski problem

„Slučaj Novak“ pljusnuo je u lice nimalo prijatnu istinu svima koji na svet oko sebe gledaju otvorenim očima i čiji vrhunac intelektualnog napora ne završava na papagajskom ponavljanju genijalnih bljuvotina kakve se svakodnevno mogu čuti na komercijalnim kanalima australijskih TV kanala, a kakva je, pored ostalog bilo i ruganje Novaku iz usta nalickanih voditelja jutarnjeg programa kanala „7“ koji su ga u trenucima kada, možda slučajno a možda i ne, nisu znali da su u programu, nazivali krajnje uvredljivim imenima. O mnogim aspektima problema koji je nastao naizgled slučajno i čiji značaj ne bi trebalo preuveličavati uporno se ćuti, a ako se nešto i kaže onda je to ili pogrešno, ili vrlo tiho. U opštem cunamiju gluposti, međutim, niko da se osmeli da kaže ono što su sigurno neki odavno shvatili, da se iza svakog ovakvog javnog delovanja vrha vlasti ne krije samo nedostatak inteligencije najviših predstavnika vlasti i kulture ophođenja prema najvećeg poštovanja vrednim pojedincima, već prevaziđeni, izanđali i zato sve nakaradniji – sistem! Jer, sve se menja, brže nego ikad ranije u istoriji čovečanstva, pa i relativno kratkoj Australije, samo to „veličanstvo“ ostaje nedodirljivo – sistem!

Australijski parlament u Kanberi (Foto: Ted Hennicke/Vikipedija)

Samo jednom davno notornog Džona Hauarda, premijera koji je obeležio čitavu deceniju novije australijske istorije, upitali su nije li u centru problema funkcionisanja države i društva sistem kakav poznajemo. Nervozno je odgovorio da „sistem nije savršen ali boljeg nema“. U demokratiji koja je samoj sebi suprotnost, jer jedino o čemu ne može da se razgovara, osim o tome da li je u Srebrenici počinjen genocid i da li je Novak ikona antivakcinaša je – demokratija kakvu znamo! Sistem koji uporno proizvodi sve više neuralgičnih tačaka u svakodnevnom životu građana, sve više nesigurnosti, sve manje sklada, pažnje prema drugima i brige za slabije. Sistem u ime čije je mantre o „pravilima koja su za sve ista“ najbolji teniser sveta završio u smrdljivom pritvoru, dok sve brojniji gangovi, a posebno su uočljivi oni sudanskih doseljenika, orgijaju i u pola bela dana provaljujući u kuće i napadajući noževima i mačetama mirne sugrađane.

Svi apsurdi australijske imigracione politike i zakona samo su, međutim, kap u moru ludorija koje su sve vidljivije i neukim ljudima, a iza kojih ne stoji ni Skot Morison ni bilo koji drugi pojedinac već – sistem! I zato, do nekog novog „slučaja Novak“, setite se velikog pisca i njegova lucidnog doživljaja bosanske granice gde prestaje logika. Andrić je jedan, ali nije Bosna uvek i u svemu samo u – Bosni! Pitanje je samo koliko možemo da pogledamo istini u oči i imamo li oči za gledanje istine?

autor:Slobodan Grba

Slobodan Grba je bivši dugogodišnji glavni urednik „SRPSKOG GLASA“ iz Melburna. Ekskluzivno za „Novi standard“

Naslovna fotografija: Diego Fedele/Getty Images

https://standard.rs/

 

1 KOMENTAR

  1. Al ga napisa……..istrukovao si sva slova i isto izvakao vise puta. Prijatno i dugovecno, ocigledno tukovanje ide od ruke. Novinar sa zarom strasnog politicara.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime