Neshvatljiva je potreba aktuelne vlasti u Srbiji da bez stila i frontalno napada svakoga ko joj iskaže kritiku u javnosti. Uglavnom se radi o najnižim diskvalifikacijama, često o otvorenim uvredama, a njihova meta je ovih dana postao i sam Novak Đoković
Kada je najveći teniser u istoriji čovečanstva i jedan od nekoliko najznačajnijh Srba u našem nacionalnom pamćenju, Novak Đoković, tokom Mundijala u Rusiji izjavio da će navijati za Hrvatsku, a protiv Rusije, izazvao je prilično burne reakcije. S jedne strane, podršku za ovo emotivno opredeljenje je dobio od mnogih „drugosrbijanaca“ poput sportskog komentatora Milojka Pantića, voditelja Ivana Ivanovića, bivšeg predsednika Borisa Tadića, glumaca Svetozara Cvetkovića i Sergeja Trifunovića, kao i političara-nomada Čedomira Jovanovića.
Neki od pobrojanih – koji su samo reprezenti takvog (drugosrbijanskog) političkog mišljenja – branili su u javnosti sopstvenu podršku „Vatrenima“ uverenjem da sport mora biti odvojen od politike, kao i da lepota igre ima univerzalne vrednosti koje se uzdižu nad političkim rovovima. Drugi među njima su išli čak toliko daleko da su za predstojeći fudbalski okršaj između Hrvata i Rusa rekli kako će „građanska Srbija navijati za Hrvatsku, a klerofašistička za Rusiju“ (?!).
Novak Đoković je verovatno imao i ličnih motiva kada se opredelio za koga će navijati u ovom meču: drugovao je sa nekim hrvatskim reprezentativcima, a i majka mu vodi poreklo iz tih krajeva. Većinska Srbija se nije slagala sa ovim Novakovim izborom, posebno ako se uzme u obzir njena tradicionalna srodnost sa ruskim narodom, ali je ćutala u znak poštovanja prema Novaku, koji je kao Božji dar sišao sa nebesa u teška vremena da joj povrati nacionalno samopouzdanje.
Ćutala je i vlast, jer je samo ćutanje po ovom delikatnom pitanju davalo izglede da ne napravi grešku zbog potencijalnog izjašnjavanja, koja bi se reflektovala na buduće opredeljenje glasača. Ipak, jedan od tadašnjih narodnih poslanika iz redova SNS, advokat Vladimir Đukanović, oštro je reagovao na Novakov izbor da podrži hrvatsku reprezentaciju, ali i na izbor mnogih naših poznatih sugrađana koji su uputili javni poziv da se letuje na Hrvatskom primorju.
Novi napadi
Očigledno je da se radilo o individualnoj reakciji nekog iz vlasti. Tada sam smatrao, kao što smatram i danas, da su svi argumenti koje je izneo narodni poslanik Đukanović bili ispravni, posebno ako se uzme u obzir da se kritika Novaka Đokovića odnosila samo na ovu izjavu, a nikako na njegova celokupna uverenja. Podržao sam Đukanovića i po pitanju kritike Novakovog izbora da navija za Hrvate protiv Rusa (i pored činjenice da se radi o ličnom ukusu), kao i po pitanju promocije hrvatskog turizma od strane srpske estrade, posebno što se njihova skupa letovanja poklapaju sa datumom obeležavanja operacije masovnog progona srpskog naroda u Hrvatskoj – nazvane „Oluja“.
Iako je Đukanović bio oštro napadan od strane jednog dela javnosti, već posle nepune dve sedmice se pokazalo koliko je bio u pravu. Na višednevnoj proslavi osvojenog drugog mesta na Mundijalu, uz Marka Perkovića Tompsona kao centralnu figuru, mogli smo jasno da zaključimo kako Hrvati ne slave fudbalske pobede nad Rusijom, Argentinom ili Engleskom, već jedino i samo političku pobedu nad Srbijom! Naravno uz celokupni arsenal ustaških poruka i ikonografije.
Danas u Hrvatskoj ne samo da nema suprotnih tendencija, već stvari stoje još radikalnije. Pokazao nam je to skorašnji koncert Tompsona u Zagrebu, gde se uz tradicionalno slavljenje ustaškog pokreta okupilo rekordnih pola miliona ljudi sa kupljenim ulaznicama!
Ali zato u Srbiji ima promena, bar kada se radi o javnom narativu aktuelne vlasti prema Novaku. Ako je ranije postojala usamljena i razumljiva kritika od strane jednog poslanika SNS-a, danas je Đoković izložen sramnim napadima mnogih javnih ličnosti iz naprednjačkog tabora.
Nakon gestikulacije kojom je nakon pobeda u mečevima na Vimbldonu Novak podržavao čin pumpanja, krenule su bedne optužbe na Novakov račun u nameri da ga oblate sveobuhvatno, kao ličnost. Jedino što mu još priznaju je činjenica da se radi o izvrsnom sportisti – i ništa drugo. Otvoreno govore kako ne navijaju za njega na ovom teniskom turniru, dakle, ne smatraju ga više svojim.
Verovali ili ne, za perjanicu niskih napada na Novaka Đokovića odabrana je bivša višemandatna ministarka Zorana Mihajlović
Očigledno je da je za naprednjačku vlast primarna odluka u javnom tretmanu nečije ličnosti pokazatelj da li ih ona podržava ili kritikuje. Ako ih podržava, onda takva ličnost dobija nekulturno veliki prostor u medijima i ne postoje etički limiti u njenom obraćanju. Tada ove ličnosti mogu da govore šta god hoće o političkim protivnicima, bez ikakve kulturološke granice ispod koje se ne sme ići u medijima.
Ako ih neka javna ličnost ne podržava – bez obzira na lične uspehe i ugled u profesiji – onda ona postaje neprijatelj, gde takođe ne postoje granice u njenom blaćenju. Što je još gore, ne postoji ni donja granica izbora kadrova koji će napadati takvu javnu ličnost u medijima. Kao da postoji princip: što niži i prljaviji nosilac javnih napada – to bolji uspeh! Na primeru skorašnjih napada na Novaka Đokovića najbolje smo mogli da uočimo ovu zakonitost.
Licemerne optužbe
Verovali ili ne, za perjanicu niskih napada na Novaka Đokovića odabrana je bivša višemandatna ministarka Zorana Mihajlović, odbegli povratnik u naprednjačko jato. Optužila je Novaka da se stavio na stranu „onih koji hoće nezavisno Kosovo“, podsećajući da njegova porodica vodi poreklo sa ovih srpskih prostora. Moglo bi se reći da je postala šampion prljavih napada na nekoga u istoriji domaćeg medijskog prostora i to u oštroj konkurenciji, posebno ako se uzme u obzir da ova plavuša nikada nije ustala protiv Briselskog sporazuma, kao i svih njegovih aneksa.
Nikada nije rekla ni reč o neslavoj činjenici da je, zahvaljujući vladi u kojoj je sedela, danas na Kosmetu sve predato kosovskim Albancima: pravosuđe, policija, školstvo, zdravstvo, saobraćajne tablice, pasoši, valuta, pozivni broj, pošta, banke, elektro-mreža, energetski resursi i još mnogo toga. Kakav neko mora da bude čovek da optuži Novaka Đokovića u vezi izdaje Kosmeta, posle svih godina i mandata provedenih u kabinetima srpskih vlada pod kojima se desio ovaj debakl „kosovske politike“?
U raznim nastupima uglavnom pred ružičastim kamerama, podržana od karikaturalnih „nezavisnih analitičara“ bez stručnih knjiga, ali sa prikrivenim partijskim knjižicama, ova naša plavuša je čak optužila Đokovića da plaća porez u drugoj državi, iako, zaboga, tamo živi sa porodicom. Teško da su nešto gluplje i bednije mogli da smisle.
Novak Đoković je bukvalno svaki dolar zaradio na osnovu ličnog umeća i u znoju sopstvenog lica, i svaki je zaradio u inostranstvu. Kada je bio daroviti klinac i obratio se srpskoj državi za neophodno sponzorstvo da bi mogao nastaviti karijeru, ista država nije u njemu prepoznala vrednost i odbila je da mu pomogne. Usledila je milionska ponuda od Britanaca da uzme njihovo državljanstvo i igra pod njihovom imperijalnom zastavom.
Iako je bila egzistencijalno ugrožena, porodica Đoković je odbila ovu ponudu iz patriotskih pobuda. Novak je veliki deo lične zarade prosledio u srpsku državu, pomažući najugroženijima preko sopstvene fondacije. Njegovo ime je podiglo srpsku zastavu na sve jarbole po planeti. Odbio je i da se vakciniše po scenariju „sekte bogataša“ i sumnjivim vakcinama njihovih korporacija, spreman da ide u zatvor, čak i da zbog zabrane trajno okači reket na zid.
I onda, nakon svega, moramo da gledamo plavušu koja čitavoga života služi tim istim korporacijama i koja je javno kao srpska ministarka podržala Rezoluciju o Srebrenici, kako deli moralne lekcije. Kada sam istraživao temu kopanja litijuma u dolini Jadra i poslovne namere korporacije „Rio Tinto“, iznenadilo me je koliko sam od svih učesnika i svedoka čuo loših stvari o ulozi Zorane Mihajlović.
Svi tvrde kako se našim vlastima i ovoj britansko-australijskoj mega korporaciji otvoreno preporučuje da stane na čelo novoformirane kompanije „Rio Sava“ – ćerke „Rio Tinta“ koja treba da posluje u dolini Jadra. Nakon toga ne bi bila samo obična plavuša, dobila bi prestižnu britansku titulu „blondi“. Kao što bi „Rio Sava“ iza sebe ostavila samo jalovinu i pustoš u Srbiji, tako su izgledala i ministarstva nakon odlaska Zorane Mihajlović sa njihovih čela.
Medijska isključivost
Koliko je samo nizak nivo kritičara iz naprednjačkog serkla koji napadaju Novaka zato što je odabrao da živi u nekoj stranoj državi, gde plaća porez? Posebno ako je očigledno da su zabili glave u pesak u slučajevima nekih njihovih stranačkih kolega, poput Nebojše Stefanovića ili Slaviše Kokeze. Upravo po tvrdnji medija koje su sklone vlastima u Srbiji, doznali smo da je ovaj naprednjački dvojac proneverio desetine (stotine) miliona evra koje je izneo iz Srbije i plasirao u strane države.
I ova porazna istina ne bode mnogo oči Zorani Mihailović, već joj smeta Novak Đoković koji suprotno od ovog dvojca unosi novac u Srbiju. Naravno, mora se podvući i očigledna činjenica: svaki zarađeni Novakov dolar je pošten i ima javno pokriće, dok za Stefanovića i Kokezu teško da ima pokriće i svaki stoti zarađeni evro.
Posle ovog prljavog napada na Novaka Đokovića izgleda da ne postoji adresa na koju nisu spremni da pošalju otrovne strele
U niskom napadu na Novaka pored plavuše i analitičara, pridružio se i voditelj ružičastog programa koji se upitao, pritom sa pežorativnim nabojem, o kakvoj se porodici radi, obzirom da svi Đokovići nemaju identično političko i navijačko opredeljenje. Čak je pominjan i Novakov maloletni sin, praktično dete. Radi se o istom voditelju koji je sa pravom intervenisao u javnosti kada su drugi pominjali decu srpskog predsednika.
Izgleda da je naprednjacima u krvi da napadaju veliki svet u Srbiji kada im se učini da se ne slaže sa njima po nekim političkim pitanjima. Makar i kada samo gestikulira radnju pumpanja kao Novak Đoković. Setićemo se samo prljave kampanje od pre nekoliko godina protiv blagopočivšeg mitropolita Amfilohija Radovića koju su vodili isti naprednjački krugovi. Iste televizije, isti voditelji, isti (ili slični) analitičari, isti vokabular, iste podlosti, ali i ista plavuša!
Samo što se prilikom napada na mitropolita Amfilohija posebno istakao Marko Đurić, današnji srpski ministar spoljnih poslova. Doprinos mitropolita Amfilohija svetskoj teološkoj baštini nije bila za njih nikakva prepreka za niske napade, što je možda i razumljivo. Ipak je mitropolit Amfilohije individualno napisao više knjiga nego što su oni skupa pročitali u životu. Setimo se samo uloge mitropolita Amfilohija u njegovoj rodnoj Crnoj Gori, u kojoj su komunisti tokom Drugog svetskog rata ubili 114 sveštenoslužitelja SPC, uključujući i njegovog prethodnika mitropolita Joanikija Lipovca.
Kada je Amfilohije došao u „srpsku Spartu“, državu koja je nekada doslovno iznikla iz crkve, šta je zatekao? Bezbožni narod, srušene crkve, prazne manastire, prestonicu – rodni grad Stefana Nemanje koja se na latiničnom pismu zvala po nadimku Josipa Broza. Onda je uz Božju pomoć izgradio 652 crkvena zdanja i hram u Podgorici (koja više nije bila Titograd), napunio crkve i manastire, da bi na koncu uspeo u odbrani svetinja i Crkve od avnojevskog režima Mila Đukanovića.
Podvig kakav nije zabeležen u novijoj istoriji na evropskom tlu, kao što je i Novakov podvig nezabeležen u teniskoj istoriji čovečanstva. Pre izvesnog vremena morali su kroz špalir istog „medijskog zeca“ da prolaze i Kusturica i Lompar (mora se priznati da su pozicije napada u ovim slučajevima bile više rangirane), ljudi koji su takođe postigli značajne podvige u branšama kojima su se bavili. I uvek bi se kao po komandi napadači rasporedili u medijske strelce, i uvek bi izgledalo da govore unapred pripremljen tekst.
Neshvatljiva je potreba aktuelne vlasti u Srbiji da bez stila i frontalno napada svakoga ko joj iskaže kritiku u javnosti. Uglavnom se radi o najnižim diskvalifikacijama, često o otvorenim uvredama. Posle ovog prljavog napada na Novaka Đokovića izgleda da ne postoji adresa na koju nisu spremni da pošalju otrovne strele.
Ako su bili spremni da kidišu kao hijene na najvećeg živog srpskog teologa u tom trenutku, na najvećeg savremenog srpskog režisera i na najvećeg aktuelnog srpskog teoretičara književnosti, kao i na najvećeg srpskog sportistu svih vremena – šta može očekivati običan čovek koji nije njihov pristalica?! Svima polako postaje jasno o kakvoj se isključivosti i ostrašćenosti radi: i plavuše su ukapirale!
autor:Igor Ivanović , publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.
