Tačno sedam dana, nakon što su ministri spoljnih poslova Albanije, Hrvatske i Kosova u Tirani (18. marta) objavili Deklaraciju o saradnji u oblasti odbrane i bezbednosti, Beograd je 25. marta u Službenom glasniku saopštio javnosti da je ukazom predsednika Aleksandra Vučića opozvana ambasadorka Republike Srbije u Zagrebu Jelena Micić.
Samo dan nakon objavljivanja Zajedničke deklaracije iz Tirane, zvanični Beograd je na nju reagovao pomalo iznenađeno i zbunjeno, kao da je bio zatečen. Da li je razlog za opoziv ambasadorke Micić bio njen neuspeh da sazna šta se mesecima dogovaralo na relaciji Tirana-Priština-Zagreb i da o tome obavesti svoje nadležne u Ministarstvu spoljnih poslova, ostaje tajna, čiji odgovor će ostati deponovan u arhivi srpske diplomatije.
Hronološka podudarnost svega što se događalo u ovih sedam dana nije i diplomatsko-politička koincidencija, već jasno uzročno-posledično povezani događaji. Spomenuta dva najnovija događaja su u međusobnoj korelaciji sa, u dužem vremenskom periodu, aktivnostima koje vode ove države i Kosovo prema Srbiji, a koje po svojoj prirodi nimalo nisu dobronamerne, već su deo sistema poluzvaničnog diplomatsko-političkog sukoba i netolerancije. Kontinuirana proaktivna uloga Zagreba, Tirane i Prištine (i Sarajeva) da diktiraju dinamiku međudržavnih odnosa sa Srbijom, kao i post festum reakcije Beograda, samo su potvrđene iznenađenjem Beograda zbog trilateralne deklaracije.
Otud usledela reakcija Srbije sa potpisivanjem vojnog sporazuma sa Mađarskom deluje iznuđeno jer još uvek nije moguće proceniti da li on ima i realni bezbednosno-vojni potencijal, ili je to samo psihološki bajpas i uverenje da i Srbija ima odgovor na hrvatsko-albansku koaliciju.
Međutim, cela ta konfuzija bila je dovoljno potentna da rasplamsa diskusije po srpskim forumima i Jutjub vojnim kanalima, sublimirano da ako nas „ustaše i Šiptari“ napadnu, mi ćemo ih, zajedno sa Mađarima, goniti sve do mađarske Rijeke, i srpskog Skadra, daveći ustaše i Šiptare u Jadransko more. Isto će učiniti i pravoslavna grčka braća samo u pravcu prema Jonskom moru. Novi balkanski rat još nije počeo, a već se znao njegov kraj. Jasno je da militaristička i junačka naracija internet ratnika nije izolovana od uticaja spoljašnjeg političkog konteksta, već je, naprotiv, direktno indukovana od njega i nalazi se pod refleksijom odnosa između država.
Deklaracija kao kazus beli
Odmah nakon deklaracije o albansko-hrvatsku vojnu saradnju i srpsko-mađarskog odgovora, injekciju kerozina u balkansko bure baruta, bar na kratko, ubrizgala je Bugarska, kao moguća četvrta članica „trojnog pakta“. U izjavi bugarskog ministra spoljnih poslova Georga Georgijeva, on uopšte nije negirano da se njegova zemlja u budućnosti neće pridružiti trilateralnoj deklaraciji, već je svojim neutralnim stavom samo ostavio prazan prostor za spekulacije. Ovo su glavne teze u izjavi ministra Georga Georgijeva:
1. „Bugarska je upoznata sa inicijativom i „pažljivo analizira tekst Zajedničke deklaracije ministara odbrane tri zemlje, potpisane u Tirani 18. marta 2025. godine“.
Nedaje odgovor zašto ih pažljivo analizira. Da li da bi se pridružili ili ne?
2. „Ni u jednom trenutku ministarstvo ili bugarska strana nisu pitani ili konsultovani o inicijativi od strane inicijatora, niti je postojao zvaničan poziv za naše uključivanje u nju.“
Još uvek nije pozvana, ali, kao što smo videli u prethodnom delu izjave, jeste obaveštena. Zašto bi Bugarska bila obaveštena, a ne, recimo, Grčka, S. Makedonija ili Bosna? Da li je to, možda, zato što je trojka procenila da su šanse za pridruživanje Bugarske najrealnije?!
3. „Bugarska održava odlične bilateralne odnose sa svakom od tri zemlje, od kojih su dve saveznice NATO-a, a Bugarska ima vojni kontingent stacioniran u Republici Kosovo, kao deo mirovnih snaga NATO-a – KFOR-a, čiji je glavni zadatak da garantuje mir i stabilnost.“
Umesto diplomatske kurtoazije o dobrim bilateralnim odnosima sa tri zemlje, zašto Georgiev nije koristio obrazac i frazu koji se godinama u diplomatskom diskursu koriste, a to je da je bezbednost regiona največi prioritet i da regionu nisu potrebni drugi vojni savezi, osim postojećeg koji predvodi NATO.
4. „Informacija o nezvaničnom interesovanju Bugarske za pridruživanje deklaraciji Albanije, Hrvatske i Kosova je netačna.“
Trenutno interesovanje ne postoji, ali ministar prećutno ne isključuje da bi moglo postojati u budućnosti. Samo upoznavanje sa inicijativom od strane najviših bugarskih vlasti ostavlja mogućnost da ona bude prihvaćena u nekom trenutku u budućnosti. Celokupno, ovako koncipirana izjava je samo konstatacija prošlih i trenutnih činjenica do momenta kada je data, bez predikcije za njenu validnost u budućnosti. Ako je ministar Georgijev zaista želeo da smiri ratne duhove na Balkanu, trebalo je čvrsto da naznači da Bugarska u budućnosti ne vidi sebe u ovom vojnom savezu, ili, na kraju krajeva, mogao je da odgovori na isti način kao što je odgovorio na pitanje o vojnom savezu između Srbije i Mađarske:
5. „Bugarska ne može da komentariše to, jer je to bilateralni dokument čija strana nije Bugarska .“
Bugarska nije strana ni trilateralnog sporazuma, ali ipak komentariše i priznaje da je sa njim upoznata, i da pažljivo analizira tekst deklaracije, pri tom nedajući odgovor koji je motiv za to, ako već nije zainteresovana da se pridruži savezu.
Vreme će pokazati da li će se deklaracija između Tirane-Prištine i Zagreba u istorijskom tumačenju tretirati kao nulta tačka od koje je sve počelo (neformalni kazus beli), ako nam budućnost donese novi balkanski rat. Jer jasno je da u ovom regionu vojni savezi nikada nisu bili stvarani iz mirotvornih i odbrambenih pobuda, već su bili ofanzivni i usmereni protiv druge strane. Nestabilnost bugarske političke scene koja traje godinama, i u kojoj su vlade više manjinske i sa tehničkim mandatom, nego da odlučuju punim kapacitetom, ne isključuje da se izjava ministra Georgijeva može nadograditi, od trenutne neutralne pozicije „primili smo k znanju“ do punopravnom pridruživanju albansko-hrvatskom vojnom bloku.
Pozicioniranje velikih sila prema vojnim savezima
Istorijsko pamćenje, kao i politički empirizam, uče nas da se ništa na Balkanu ne dešava autohtono i izolovano, bez učešća velikih sila, odnosno da su one uvek definisale procese i odlučivale da li će biti rata ili mira. U svakom trenutku, potencijal za sukob na Balkanu je aktivna opcija za velike sile, posebno zapadne, ali i geografski prostor gde se vekovima sudaraju njihovi globalni interesi.
U slučaju Velike Britanije, to se može jasno pročitati ako u Londonu posetite Kraljevski ratni muzej (Imperial War Museum), gde se kao muzejski eksponat nalazi citat britanskog premijera Bendžamina Dizraelija (1804 – 1881) da će Ujedinjeno Kraljevstvo biti svetska sila sve dok ima kopnenu vezu sa Indijom. Na tom putu od Londona do Mumbaija, Balkan je u celosti njegov deo, pa otuda i interes Londona da kontroliše ovaj deo Evrope.
Nemačka je, nakon što je Bizmark (1815 – 1898) ujedinio male države u jednu moćnu državu, u potrazi za energetskim resursima projektovala svoj vektor moći i na liniju Berlin-Bagdad.
Sa svoje strane, Rusija ima vekovni strateški interes da dopre do toplih mora (Mediteran), pri čemu, iz nacionalno-religijskih razloga, njena najrealnija mogućnost da se usidri u Jadranskom moru je u delu koji pripada Crnoj Gori.
Što se tiče Turske, bez obzira na Erdoganovu političku i biološku budućnost, konstanta turske politike definisana je davutoglovom doktrinom oživljavanja neosmanizma od Amana do Sarajeva.
Ako za sve interesne sfere bi se povukle na karti linije od početne do krajne destinacije, jasno bi se uočilo da sve one prolaze i sudaraju se na Balkanu. Zato se Balkansko poluostrvo, a ne Skandinavsko, naziva bure baruta. Najmanje po zasluzi domicilnog stanovništva.
Kako bi se velike sile u budućnosti pozicionirale prema ova dva balkanska vojna saveza? Izborom Donalda Trampa, kome je Moskva mnogo bliža u izgradnji novog svetskog poretka nego Berlin, Pariz i London, a Brisel ne može ni da zamisli, verovatno je da će se evroatlanska monolitnost fragmentirati, barem na tri dela: zapadnoevropski („coalition of the willing“), naspram američko-ruskog i, moguće, treći – neutralni.
Takva nova geopolitička realnost imala bi svoj odraz, ali i direktno protežiranje jednog od dva vojna bloka na Balkanu. Suverenistička koalicija, čiji bi nukleus iznikao od aktuelnog vojnog bloka Beograda i Budimpešte sa potencijalom da se širi na Slovačku i Rumuniju, ukoliko bi na pretstojeće izbore pobedila opcija Kalina Đorđeskua, bila bi u orbiti interesa saveza Moskva-Vašington (pod uslovom da Trampova politika preživi iskušenje koje je čeka od liberalnih demokrata, neokonza i jastrebova duboke države i pobedi i na izborima u 2028).
Drugi savez sa jezgrom u trojki Tirana-Priština-Zagreb, eventualno, plus Bugarska, kao probriselska i prozapadna marioneta, mogao bi biti poražen, ali samo ako zapadnoevropski blok ne bi ostao kompaktan, što i nije tako nerealno. Jer, kada se radi o Ujedinjenom Kraljevstvu i njegovom konstantom u zaštiti večitih interesa, ništa nije sigurno, a najmanje večita lojalnost „perfidnog Albiona“, tako da hladni Englezi, bez i malo emocija prema sadašnjoj koaliciji, mogli bi da promene stranu i pošalju Moskvi razglednicu sa potpisom „Iz Londona s ljubavlju“, čime bi zadali smrtonosni udar na zapadni blok.
Ipak, koliko god Rusija i Sjedinjene Države bile uspešne u deklasiranju zapadnog saveza u aktuelnim mirovnim pregovorima za Ukrajinu, pitanje je da li bi bile podjednako uspešne i u izolaciji Londona, Pariza, Brisela i Berlina u odnosu na Balkan. Jer i Engleska i Nemačka i Turska i Francuska mogle bi da opstanu kao velike sile bez uticaja na Ukrajinu, ali ne i bez Balkana.
Novi balkanski poredak
Uspeju li Putin i Tramp u svojim namerama, rezultati takvog novog svetskog poretka na Balkan bili bi povoljniji za Srbiju, jer bi se napustio zapadni narativ iz devedesetih o dobrim i lošim momcima, u kome je Srbija uvek kriva za sve, a ostale zaraćene strane su amnestirane od svake krivice. Hrvatska, kao i bošnjački i albanski faktor, koji su poslednjih decenija crpili svoju moć u regionu kao probriselske marionete, našli bi se u nepovoljnu situaciju.
Ipak, još uvek nije moguće predvideti koliko će se daleko ići u stvaranje novog svetskog poretka, ali ako bi proces bio dubok kao onaj iz Jalte, onda bi sudbina Ujedinjenih nacija bila identična sudbini Društva naroda. Kraj ove globalne institucije značio bi i kraj njenih odluka. Kao što danas niko više ne pominje ili se poziva na deklaracije, rezolucije, odluke koje je donelo Društvo naroda, takva sudbina bi čekala i Ujedinjene nacije i njezine derivate poput Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog krivičnog suda, koji su postojali i usvajali akte i donosili presude primerene vremenu i međunarodnim odnosima u kojima su egzistirali.
Najavljeni globalni reset bi se desio, ali bi išao u potpuno suprotnom smeru od deluzija švabovih sledbenika iz Davosa o zlatnoj milijardi džender fluidnih nadljudi zapadne civilizacije.
Na našem regionalnom nivou, u zavisnosti od pobednika i poraženog između dva balkanska vojna saveza, pojavili bi se i novi dobri i loši momci, overeni pečatom nove svetske organizacije koja bi zamenila UN.
Ipak, državotvorna i vizionarska politika vladajuće elite podrazumeva i postojanje scenarija za sve moguće varijante. Povoljne i nepovoljne. Hrvatska je, posle Prvog svetskog rata, a posebno posle Drugog svetskog rata, pokazala da ima takve kapacitete i veštine – da pređe sa poražene na pobedničku stranu. Stoga je Stipe Mesić, iako bestidno, ipak tačno rekao ustaškoj dijaspori u Australiji 1991. godine, da je Hrvatska dva puta pobedila u Drugom svetskom ratu – prvi put u 1941. i drugi put 1945. godine. Otud, dihotomija između Zorana Milanovića i Andrije Plenkovića, u odnosu na Ukrajinu, nije ništa novo i bez presedana, već njihovo rebrendiranje u novog (anemičnog) Antu Pavelića i novog (sa rumenim obrazima) Josipa Broza Tita, kao adute za budući prelazak na pobedničku stranu kada se završi izgradnja novog svetskog poretka.
Koliko god Hrvati pokušavali da nastave sa takvom perfidnom politikom latina, Srbi bi konačno trebalo da okončaju svoju naivnu politiku slovenske čiste duše – da budu pobednici u ratu, a poraženi u miru koji sledi.
Sinergija crkve i države
Ispred nas su izazovna vremena potpune rekonfiguracije sveta. Za mnoge, Putinov govor na Minhenskoj konferenciji 2007. godine bio je istorijski i proročanski. Ali, usudio bih se prognozirati, još dalekosežnije i vizionarski biće ono što će Putin reći na Minhenskoj konferenciji 2027. godine!
Za razliku od vlasti u Beogradu, koja bespogovorno sledi put ka EU, čak i kada njezine članice sklapaju vojne saveze protiv Srbije, crkveni kler kao da bolje razume svetske promene i srpski interes u njih. To je najjasnije definisao patrijarh Portfirije, tokom svoje nedavne posete Moskvi, kada je ruskom predsedniku Putinu poručio:
„Moja želja i želja većine u našoj crkvi je da u budućnosti, ako dođe do novog geopolitičkog razgraničenja, budemo blizu ruskog okruženja. U ruskom svetu, u pravoslavnom svetu.“
Ostaje da se vidi da li je ova poruka samo solo nastup SPC, ili vizija dobro osmišljena i usklađena sa zvaničnim Beogradom, mada je mala verovatnoća za to, pogotovo nakon objavljivanja na ruskim portalima sa domenom „.rs“ nonpejpera kojeg je Vlada Srbije poslala u decembru 2024. Briselu i u kome se obavezuje da će učiniti sve ono što velika većina građana Srbije ne želi. A i predsednik Vučić, kao politički veteran, kako voli sebi da tepa, odavno je prestao da ponavlja pitanje koje mu je postavio njegov brat Muhamed Bin Zajed „gde bi želeo da mu dete živi za dvadeset godini.“
Skorašnji susret Putina i Vučića mogao bi dati odgovor na ove dileme, naravno, ukoliko se prethodno Vučić od promaje briselskih hodnika ne prehladi, pa, otkaže put za Moskvu.
Nenad Živanovski-Stolić
