Novi format pregovora o KiM?

Kada su Francuska i Nemačka dobile ovlašćenja SB UN da predlažu konačno rešenje statusa KiM? Ko je i kada u institucijama države Srbije odlučio da prihvati ovaj okvir?

Da je predsednik Republike zaista pobednik skupštinske debate o KiM ne bi morao svaki dan da gostuje po televizijama sa nacionalnom frekvencijom i priča o tome kako nas je sve pobedio, dok niko od nas lidera patriotske i državotvorne opozicije koji mu je oponirao nije pozvan niti na jedno TV gostovanje. To nam govori da je Vučić ipak poražen na skupštinskom zasedanju, da su građani Srbije konačno mogli da čuju kritiku kosovske politike aktuelne vlasti i da postoji alternativna politika o KiM. Zato sad treba ubrzano spašavati njegov narušeni autoritet i rejting i napadati patriotsku opoziciju iz svih režimskih oružja kako bi se zaustavio njen rast poverenja u narodu.

Medijima i javnosti je promakla suštinski važna Vučićeva rečenica izgovorena na posebnoj sednici Narodne skupštine o KiM u kojoj je konstatovao da je francusko-nemački predlog sporazuma plod novog pregovaračkog okvira po kome moramo da funkcionišemo. Šta ovo znači? Otkuda novi pregovarački okvir za KiM i kada smo ga prihvatili?

Novi format?

Do sada smo imali redovne sednice SB UN o KiM, koji je jedini nadležan za rešavanje statusa KiM, kao i briselske pregovore koji su služili za rešavanje tehničkih pitanja između tzv. Beograda i tzv. Prištine. Ako je Brisel pokušao da pređe na rešavanje statusnih pitanja – onda je na taj način EU izašla iz okvira svog mandata koji je dobila od UN i stekli su se uslovi da se tema KiM vrati tamo gde joj je i jedino pravo mesto po Rezoluciji 1244, a to je upravo SB UN. Međutim kad je to došlo do toga da država Srbija ne traži povratak teme KiM u UN već pristaje na potpuno novi i apsolutno neprihvatljivi format pregovora mimo UN?

Kada su Francuska i Nemačka dobile ovlašćenja SB UN da predlažu konačno rešenje statusa južne srpske pokrajine? I zašto je Vučić pristao na ovu igru? Nema nikakve dileme da iza francusko-nemačkog predloga stoje EU, SAD i NATO i da je njegova suština da se, kao i bombardovanje Srbije 1999. godine, tema KiM rešava mimo međunarodnog prava i dozvole SB UN. Jasno je i da sa te strane duva vetar pritisaka na Srbiju da prihvati novi pregovarački okvir i način rešavanja pitanja KiM. Ali, nema odgovora na pitanje ko je i kada u institucijama države Srbije odlučio da se ovo prihvati, jer ovaj put direktno vodi u kršenje Ustava Srbije i Rezolucije 1244 SB UN, koji i po domaćem i po međunarodnom pravu KiM vide kao sastavni deo Srbije. Svaki novi i još drastičniji izlazak daljih pregovora o KiM iz formata SB UN za Srbiju može da znači samo katastrofu.

Pitanja bez odgovora

Drugo ključno pitanje za predsednika Republike glasi: zašto ni ovoga puta, kao ni u prethodnih 10 godina Vučićeve vlasti, posebna sednica Skupštine o KiM nije završena usvajanjem pregovaračke platforme koja bi obavezivala naš pregovarački tim? Sam Vučić je u više navrata u skupštinskoj diskusiji naglašavao da je on kao opozicionar stalno glasao za rezolucije i deklaracije o KiM koje je predlagala bivša vlast. I mi bismo kao opozicija danas glasali za skupštinsku rezoluciju ili deklaraciju o odbrani i očuvanju KiM u sastavu Srbije, koja bi istakla poštovanje Ustava Srbije i Rezolucije 1244 SB UN, ali takav skupštinski zaključak nikada nije ponuđen u poslednjih 10 godina vlasti SNS. Nasuprot tome stalno nam se poturaju nekakvi izveštaji Kancelarije za KiM koji služe da skrenu pažnju sa činjenice da aktuelna vlast izbegava donošenje pregovaračke platforme koja bi ograničavala predsednika Republike u daljim pregovorima. Vučiću je očito potrebno da ima potpunu slobodu da trguje sa KiM.

Treće ključno pitanje glasi za šta je to tačno Vučić ako nije za „zamrznuti konflikt” na KiM? Jer zamrznuti konflikt znači upravo Kosovo i Merohiju u Srbiji, dok svako „odmrzavanje” miriše na priznanje lažne države Kosovo ili povratak na staru Vučićevu ideju razgraničenja koja nije ništa drugo nego opet priznanje kosovske nezavisnosti, jer je razgraničenje moguće samo između dve nezavisne države koje onda uređuju svoje granice međusobnim sporazumom.

Identitetska pitanja

Nema odgovora vlasti ni na pitanje koja je to druga država na putu u EU bila ucenjena da se odrekne dela svoje teritorije? Zašto vlastima toliko smeta patriotska opozicija koja se samo zalaže za poštovanje Ustava i Rezolucije 1244, a ne smetaju im Vuk Drašković koji je za priznanje kosovske nezavisnosti ili Dragan Đilas koji je za uvođenje sankcija Rusiji? Posebno je pitanje zašto smo za 10 godina njihove vladavine toliko subvencionisali strane firme sa Zapada i sebe doveli u današnji položaj zavisnosti od njihovog ostanka ili odlaska?

Najvažnije pitanje je ono za našu braću i sestre na KiM: da li ste svesni da je formiranje ZSO planirano isključivo po ustavu i zakonima lažne države Kosovo, da naša vlast planira formiranje ZSO u okviru nezavisnog Kosova i da na taj način postajete dijaspora za čija se prava vlast bori, ali u tuđoj državi?

Ključna poruka građanima Srbije glasi da nemir i nestabilnost možemo očekivati ako potpišemo francusko-nemački sporazum koji vodi ka priznanju lažne države Kosovo i pravljenju Velike Albanije, kao najveće bezbednosne pretnje u ovom delu Evrope, ne samo za Srbiju. Takođe, drugi nivo pritisaka na Srbiju i potencijalno uvođenje sankcija Rusiji znače objavu rata i naše stavljanje na stranu NATO pakta, dok ćemo od strane Rusije biti proglašeni za neprijateljsku zemlju? Da li je to ono što nam ova vlast sprema i što se zapravo krije iza praznih priča o miru, stabilnosti i strahu od odlaska investitora?

Svakako su ovo arhetipska i identitetska pitanja koja duboko zadiru u srpske nacionalne i državne interese. Kao što nije bilo lako srpskom narodu nametnuti „RIO TINTO” i „Evroprajd” sa sve LGBT sadržajima u školskim udžbenicima, što je predstavljalo udar na našu prirodnu sredinu i porodični moral, još je teže od Srba tražiti da se odreknu KiM ili zarate na strani NATO-a protiv Rusije. I to će biti ono o šta će vladajući režim polomiti zube, krene li tim putem – na kome se već nalazi – do kraja.

autor:Boško Obradović , narodni poslanik i predsednik Srpskog pokreta Dveri