Novi hladni rat i druge vruće teme

1
401

Geopolitički osvrt

povodom 22. godišnjice agresije NATO saveza na SRJ

Ideja globalnog trajnog mira je vrlo stara ideja, do danas ne ostvariva. Ta ideja deluje kao utopija. Suprotno toj ideji svet je živeo i živi u permanentnim ratovima. U „hladnom ratu“ kao globalnom fenomenu, u „novom hladnom ratu“, te u mnoštvu lokalnih i regionalnih vrućih ratova, koji se manifestuju u konkretnoj formi oružanih sukoba. Kako ističu istoričari, kada govorimo o istoriji sveta i istoriji ljudskog društva obično govorimo o istoriji ratova.

Svima je u glavnom poznata suština i određenje „hladnog rata“, kao perioda međunarodnih odnosa od završetka Drugog svetskog rata pa do početka devedesetih godina prošlog veka i pada Berlinskog zida. To je period krajnje zaoštrenosti u odnosima između velikih sila, s jedne strane SAD i njenih „partnera“, a s druge SSSR-a i njegovih „saveznika“.  Hladni rat se razvio kao posledica politike sa „pozicija sile“ od strane doskorašnjih ratnih saveznika, koji su zajedno ratovali protiv Hitlerove Nemačke, i bili saveznici samo do trenutka kada su porazili zajedničkog neprijatelja.

Jednom saveznici ne znači uvek saveznici. Politika, geopolitika, imperijalne težnje, ideološke suprotnosti, borba za opštu prevlast u svetu doveli su do novih zaoštravanja međunarodnih odnosa, koji se po mnogo čemu ekstremnije ispoljavaju nego u vreme hladnog rata.

U navedenom periodu hladnog rata, buktale su mnoge krize širom sveta i vodili se vreli regionalni i lokalni ratovi, počev od „tršćanske krize“, odnosno sukoba između Italije i Jugoslavije oko teritorija Trsta; Gorice i Istre; „Iranska kriza“ kao sukob i nadmetanje super sila (SSSR, SAD i VB) oko Irana; Kineski građanski rat – kineska socijalistička revolucija, Grčki građanski rat; Berlinska kriza; Korejski rat; Suecka kriza; Kubanska raketna kriza; Sovjetsko-avganistanski rat; Vijetnamski rat. Uporedo sa svim krizama i sukobima odvijala se trka u naoružanju i rat za osvajanje svemira.

Svi navedeni sukobi i krize doveli su do ekonomskog iscrpljivanja SSSR-a, do pokušaja reformisanja sovjetskog modela kroz Gorbačovu „Perestrojku“, što je u stvari bila poslednja – konačna faza sloma SSSR-a. Ishod hladnog rata je dobro poznat – raspad SSSR-a, ujedinjenje Nemačke, „razbi-raspad“ SFRJ, nestanak Čehoslovačke i propast socijalizma u istočnoj Evropi i trijumfalizam Zapada i NATO na čelu sa SAD.

Upravo pobednički trijumfalizam SAD i njihovih saveznika u hladnom ratu, doveo je do nestanka bipolarnog svetskog poretka i stvaranja unipolarnog sveta, u kome je glavni takmac hladnog rata SSSR, odnosno Rusija ispala iz igre, prešla u fazu povlačenja i popustanja, vodeći više računa o interesima i potrebama onih koji su je porazili, a SAD su nastavile sa nadmetanjem vodeći računa samo o sopstvenim interesima, potiskujući Rusiju sve dublje na istok, u izolaciju, ekonomsko propadanje i zavisnost i milost od SAD.

Stravične su posledice koje je izazvao i koje izaziva globalni poredak nametnut od strane SAD uz podršku moćnih zemalja NATO saveza i EU, u njihovom pohodu „širenja zapadne-američke demokratije na Istok“, primoravajući istočne zemlje da uđu u NATO savez i EU. Navedeni pohod sa hegemonističkim ambicijama, koji je izazvao mnogostruko više oružanih sukoba i intervencija OUN nego za 40 godina hladnog rata, milione izbeglica, beskućnika, migranata, promene granica mnogih država od Jadranskog mora do Kine i nastanak desetine novih država sa nejasnim granicama, raspršio se udarajući u zid koji se zove Rusija, i preteći izbijanjem sukoba većih razmera.

Rusija kao glavna brana daljim hegemonističkim aspiracijama zapadnih sila, postaje i „glavni krivac za sve svetske nedaće“, glavni objekat i meta napada NATO saveza i njegovih „partnera“. Bilo koja država ili savez država bez razlike na karater međusobnog povezivanja, ukoliko se javi kao prepreka aspiracijama SAD i NATO saveza, postaju njihovi neprijatelji, jer SAD pod „pravom odbranom“ podrazumevaju sposobnost da nedozvole nikom da postane pretnja njihovim interesima.

Upravo je Rusija postala glavna brana „predtrampovskoj americi“ i „američkom srljanju svetom“ i „guranju sveta u provaliju“, transformišući unipolarni poredak u svetu u multipolaran ili čak difuzan. Zbog toga je komandant združenih snaga NATO u Evropi general Ted Volters na simpozijumu vojno-vazduhoplovnih asocijacija krajem februara ove godine izjavio: „Bez obzira na sveopšte osude međunarodne zajednice i kontinuirane ekonomske sankcije Rusija izvodi zlonamerne akcije, usmerene na destabilizaciju situacije u celom svetu. Mnoge takve akcije se izvode u Evropi. Rusija nastavlja da bude pretnja postojanju SAD i naših evropskih saveznika….. Rusija pokušava da sačuva sfere uticaja iz vremena sovjetske ere i koristi silu protiv susednih država“. Na ovakvoj platformi, platformi koja se oslanja na zamenu teza je nastao i odvija se „novi hladni rat“.

Nastupi i političara sa istoka i političara sa zapada na bezbednosnim forumima, pokazuju da jedni druge sve manje slušaju. Odnosi između Amerike i Evrope su vrlo opterećeni, posebno u vreme administracije D. Trampa, a sada se još više zaoštravaju dolaskom Bajdena na čelo SAD (Bajden je nazvao Putina „ubicom“, a Putin je odgovorio, „svako po sebi sudi drugome“); odnosi između Zapada i Rusije su potpuno narušeni i ispunjeni velikim nepoverenjem, a odnosi između SAD i Kine su u fazi trgovinskog rata i rata oko ljudskih prava. Ovome treba dodati i Fukojamino priznanje da nije nastupio „kraj istorije“ i pobeda liberalne demokratije. Izdvajanja za vojne potrebe u poslednjih desetak godina su znatno uvećane, gde su SAD na vodećoj pozicji, iza kojih su znatno zaostali geostrateški rivali, Rusija, a nešto manje Kina. Hladnoratovska linija podela nije nestala samo je iz Centralne Evrope pomerena na istok.

Da Vas podsetimo:  Zakon o rodnoj ravnopravnosti: „prvi put i novčane kazne za nepoštovanje propisa”

Nakon propasti VU i SSSR-a NATO je na čelu sa SAD nastavio da forsira NATO – rešenja, ekskluzivni bezbednosni poredak, bez Moskve, radi trajnog baziranja SAD u Evropi.

Opijene slavom i pobedom u hladnom ratu SAD kao da nisu primetile da se post Jelcinova Rusija konsolidovala, da je na svetsku scenu stupila nova Putinova Rusija, a pored nje i Kina u ekonomskom usponu, modernizovana i na spoljnopolitičkom planu sve aktivnija, kako zapad kaže čak i „agresivna“. Putinov nastup na Minhenskoj konferenciji 2007. gde je govorio o proširenju NATO na istok, o vojnim intervencijama SAD bez mandata SB UN, o uspostavljanju sistema protiv raketne odbrane u istočnoj Evropi i drugim temama, je govor koji je bio suma svih problema koje su imali i imaju i danas Rusija i Zapad. Nastup Putina je označio trijumfalan povratak Rusije na svetsku političku scenu. Putin je istakao da za „savremeni svet jednopolarni sistem je ne samo neprihvatljiv, već je i nemoguć“, predvidevši stvaranje novih centara moći. Putinov nastup je izazvao burne reakcije na Zapadu, šireći antirusko raspoloženje.

Dakle nakon pada berlinskog zida, okončan je Hladni rat, tako da su usledili mnogi vreli ratovi, radi ustoličenja i održanja unipolarnog svetskog poretka. Tu možemo istaći prvi irački rat – agresiju SAD na Irak, NATO agresiju na SRJ, drugu agresiju SAD na Irak, te pokretanje čitavog talasa revolucija u Bliskom Istoku i Severnoj Africi, uništenje i pokušaj uništenja više država (Irak, Libija, Sirija), mnogi državni prevrati i građanski ratovi, kao i širenje terorizma. U svetu se u prvim decenijama dvadesetprvog veka iz godine u godinu povećava broj konflikata unutar država. Prema navodima Hajdelberškog instituta samo u 2013. beleži 414 konflikata, od kojih je 45 kvalifikovano kao najviši stepen nasilja, a prema nalazima po kriterijumima problema mira 20 njih su u svetskim razmerama pravi ratovi.

Samo u vreme predsednika Buša Mlađeg u 60 zemalja sveta delovali su specijalni američki timovi. U 2011. bilo ih je u 120 zemalja, a potom specijalne snage SAD deluju u preko 134 zemlje, sa preko 70000 ljudi. (Izvor: Nick Turse, 16.01.2014.).

Sve akcije koje preduzimaju SAD po svetu, usled nepostojanja druge sile kao kolektivnog geopolitičkog faktora, manifestuju se između ostalog u formi „Operacija za stabilizaciju“ koje priprema i izvodi zajedno sa partnerima u NATO. Takve operacije se izvode u „krhkim državama“ koje su institucionalno slabe, koje ne mogu da kontrolišu osnovne vitalne funkcije, nesposobne su da osiguraju bezbednost društva i koje ne kontrolišu teritoriju, a u stvari SAD ih učine takvim.

Međutim postepenim jačanjem međunarodnih pozicija Rusije i njenog evroazijskog geopolitičkog vektora, uticaj SAD na istoku Evrope i u Evroaziji počinje da biva obuzdan. U saradnji sa Kinom, Indijom i nekim bivšim sovjetskim republikama formiraju se nove bezbednosne asocijacije i organizacije kao što su ŠOS, ODKB, BRIKS idr.

Počinje novo međusobno nadmetanje velikih sila, odnosi se zaoštravaju, ulazimo u fazu „NOVOG HLADNOG RATA“.

Ukrajinska kriza, koju su direktno pripremile i organizovale SAD, u nastojanju da eleminišu uticaj i prisustvo Rusije na Crnom moru i u Ukrajini, bila je poslednja opomena za Rusiju „da se suprostavi američkoj samovolji, bezakonju i drskosti“, kao je to govorio general Leonid Ivašov. Pripajanje Krima Rusiji, i zadržavanje ruskog uticaja u regiji Crnog mora, pružilo je Rusiji važan oslonac za daljnje geopolitičko delovanje na svojim zapadnim i  jugozapadnim granicama, zatim prema Sredozemlju. Odlučnošću sa kojom je Rusija nastupila u sirijskoj krizi i geostrateški i vojni potezi koje je vukla značajno su ojačali njen geopolitički položaj i pridobila je mnoštvo drugih država, kao i podršku kolektivnih mehanizama bezbednosti čiji je član (ŠOS i ODKB).

Kao forma novog hladnog rata, koja je bila vrlo prisutna i u vreme hladnog rata pojavljuje se sve obimnija i brža modernizacija oružanih snaga kako Rusije tako i članica NATO saveza. NATO nastoji što više vojnih resursa, kako ljudskih, tako i najmodernijih borbenih sistema rasporediti uz samu granicu sa Rusijom, održati što više vojnih vežbi, samo sa jednom porukom „navodnom odbranom od agresivnog nastupa Rusije prema zapadu“.

Da Vas podsetimo:  Narod koji je do savršenstva uvežbao umetnost autogolova

Rusija sve više širom  sveta izvozi naoružanja i vojnu opremu visokog tehničko-tehnološkog kvaliteta. U novom hladnom ratu Rusija je uspela sačuvati Siriju kao državu i osujetiti dalje jačanje SAD u tom regionu. Zatim je podržala Venecuelu i zaštitila je od razornog uticaja SAD. Čvrsto brani Rezoluciju 1244 SB UN i podržava suverenitet Srbije.

Ako je neko očekivao da će svet nakon nestanka VU i raspada SSSR-a, dočekati i gašenje NATO saveza i miran svet sa više slobode i demokratije, prevario se.  Zašto smo ušli u fazu novog hladnog rata?  „SAD su nacija, kako kaže Emil Vlajki,  koja nije prestala ratovati od svoga nastanka“ (E. Vlajki, Američki teror).  Zbignjev Bžežinski smatrao da je sve pod kontrolom SAD: „svetske institucije, međunarodni odnosi, evropski saveznici, slobodna trgovina, nerazvijeni, izborni procesi, kapital drugih zemalja, mediji, kultura, produkcija.“ (Z. Bžežinski, Velika Šahovska tabla).

Prema Bžežinskom van njegove zemlje, nema i ne bi smelo biti autonomije, za bilo koga i za bilo što. On dalje ističe: „treba otvoreno kazati da zapadna Evropa ostaje u velikoj meri pod američkim protektoratom i da društva koja je konstituišu podsećaju na nekadašnje vazalne zemlje“. Nakon pada berlinskkog zida u dokumentu – izveštaju „Wolfovitz“ koji je objavljen 1992. se naglašava da se ne sme dozvoliti da iko ospori američku dominaciju, pa ni evropski saveznici. „Američka spoljna politika  mora imati za cilj da ubedi potencijalne konkurente da odustanu od te zamisli. Svetski poredak obezbeđuju SAD koje moraju biti spremne i da nezavisno deluju ako drugačije nije moguće. Isto tako moramo sve uraditi kako bi se sprečila pojava nekog evropskog bezbednosnog sistema kojim bi NATO bio doveden u pitanje“. (Navedeno prema E. Vlajki, Američki teror). Uprkos ovakvim nastojanjima SAD pojavljuju se druge države, izazivači ovakvoj politici. Upravo govor Putina na Berlinskoj konferenciji 2007. jeste odgovor na ova pitanja.

Novi hladni rat je izdanak sadašnjeg svetskog poretka koji možemo nazvati relativni unipolarizam, jer su SAD i dalje vodeća svetska sila, ali njihova moć nije apsolutna kao u poslednjoj deceniji prošlog veka. SAD su svesne svoga postepenog deklinizma, pa zato optužuje druge zemlje, pre svih Rusiju i Kinu da destabilizuju svet, da destabilizuju Balkan. Destabilizuju nestabilno, tj. vraćanje u „prirodno stanje stvari“.

Šta nam je novi hladni rat doneo na Balkanu i u našem regionu? Shodno svojim starteškim opredeljenjima SAD traže „ključ za balkansku bravu“, kako efikasno da upravljaju tim „verigama sveta“. Pre nego što se NATO odlučio na oružanu agresiju na SRJ, SAD su činile sve da balkanski činici ostanu na nivou manipulativnog objekta, da ne dostignu status regionalnog subjekta.

Na osnovu toga SAD su odredile svoje favorite i autsajdere, saveznike i suparnike. Jedni su podržavale i stavile ih u funkciju svojih interesa (Albance, Hrvate, Bošnjake), a Srbe su sistematski propagandno dehumanizovali, fizički uništavali i nastojali verski i identitetski preobraziti. Srbi se nisu mirili sa nasilno uspostavljenom, i nametnutom političko-geografskom kartom Balkana i zbog toga su bili izloženi nepravednim američkim udarima i oružanoj agresiji.

U vremenskom međuprostoru, od završetka hladnog rata, pa do izbijanja novog hladnog rata, u posve unipolarnom poretku sveta SAD i NATO su, kada je očekivano hlađenje međunarodnih odnosa i stabilizacije prilika u svetu, doveli do usijanja i ratnog požara na Balkanu i drugde po svetu podstičući druge da ratuju u njihovom interesu i za njihove ciljeve, ili su se pak i sami angažovali i to svestrano uključujući i oružanu agresiju na SRJ.

U tom periodu svestrano su radili na preuređenju odnosa na Balkanu, pomeranju svoga uticaja na istok, što brže i što bliže granicama Rusije, stvaranju novih saveznika na bliskom istoku, obezbeđujući uslove za opkoljvanje  Rusije po sistemu „Anakonde“, radi njene konačne podele na tri dela itd. Ovi procesi nisu išli planiranom dinamikom. Zakasnili su sa pomeranjem na istok ka Rusiji.

Srpski činilac na Balkanu ih je zadržao ne planirano dugo, zato su se našli sučeljeni sa vojno i ekonomski oporavljenom Rusijom i ekonomski ojačanom Kinom i ušli su u fazu hladnog rata. Otpor oružanoj agresiji NATO na SRJ koji je pružila država i vojska bio je važan faktor za prevazilaženje „inhibiranog straha u svetu“ (M. Stepić, Kroz balkanski durbin). SRJ i njena vojska su pokazale da je otpor NATO moguć, i otvorile pitanje šta bi bilo teka ako bi SAD napale Rusiju, Kinu ili Iran. Kredibilitet NATO je doveden u pitanje.

Javljaju se pukotine unutar samog saveza. NATO nastoji očuvati atlantistički, talasokratski unipolarizam, kao tvrdi činilac za nametanje zapadnih vrednosti celom svetu. VB iako izvan EU  ostaje američki nosač aviona uz zapadnu obalu Evroazije. Istovremeno jača ruso-fobija i sino-fobija. NATO se grčevito bori da odstrani „ruski maligni i opasni uticaj“, zato je po kratkom postupku primio neke nove članice, istočne zemlje i zemlje bivše Jugoslavije, radi infiltriranja u srce Balkana.

Da Vas podsetimo:  Vučić dao dozvolu: Od danas svi mogu javno da ga zovu lažovom, svaki dan!

U novom hladnom ratu Rusija je uspela da se uzdigne i samu sebe zaštiti. Uključila se aktivno u odbranu svetskog pretka i uloge OUN.  Vrlo moćno oružje Rusije u novom hladnom ratu jeste ruski cevovodno-gasni trozubac, koji se prostire sa severa kao Severni tok 1 i 2 i nekadašnji Južni tok koji se pojavio u obliku Turskog toka.

Kakva nas konfrontacija u buduće očekuje, kako na Balkanu, tak i u celom svetu? Da li će mo videti udružene SAD i EU protiv zbirno Kine i Rusije, ili samo Kina i SAD, ili Islamski svet sučeljen sa „nevernicima“. U ovakvim kombinacijama treba uzeti u obzir sledeće varijable, koje će uticati na konačan skor u geopolitičkoj tranziciji: 1) Snaga Sibira – rusko energetsko napajanje Kine; 2) Severni tok 1 i 2 rusko energetsko napajanje Nemačke; 3) Turski tok – energetsko napajanje EU; 4) Pojas i put – kineska ambicija ekonomskog i trgovinskog prodora u Evropu; 5) Moždana smrt NATO, kako je to rekao francuski predsednik Makron; 6) Kriza EU; 7) Osovina Peking – Moskva – Berlin, umesto sve slabije talasokratske poluge Vašington – Brisel; 8) Stvaranje Velike Evroazije i 9) Vreme kao poseban faktor koji na kraju daje odgovore na sve.

Kako su se NATO agresija na SRJ i kasnije novi hladni rat odrazili na geopolitički identitet srpskog naroda i srpskih zemalja?           Pojam srpske zemlje  žrtvovan je u ime „mira u kući“, u zajedničkoj državi južnih Slovena. Ovaj pojam se ponovo javio tokom i nakon razbi-raspada Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka. Danas se može pronaći u retkim naučnim radovima. Dok se još jedino nalazi u srpskoj himni (u drugoj, četvrtoj i šestoj strofi), verovatno da bi se zamenile reči „srpskog kralja“.

Sa stanovišta geopolitičkog identiteta srpski kod je dominatno kopneni, što takođe može da znači pripadnost Istoku. Međutim Srbi i srpske zemlje se nalaze pred izazovom i procesom nametnutog ekonomsko-političkog i vojno-strategijskog transfera u evroatlantske integracije. U kulturno-civilizacijskom, etno-nacionalnom pogledu nesporna je pripadnost Srba i srpskih zemalja Istoku. Srbi se nalaze pred izazovom nove prekoredne, nadnacionalne i multietičke integracije (EU); predhodno Srbi nisu izvršili prioritetnu nacionalnu integraciju srpskih zemalja u nacionalnu srpsku državu.

Ovo može biti presudno u identitetskom preoblikovanju i prevođenju Srba iz pravoslavnog areala u zapadne civilizacije. Ovakvi procesi mogu dovesti do raspolućenosti srpskog nacionalnog bića, do unutrašnjih nestabilnosti, i do toga da Srbija postane „rastrzana zemlja“. (Milomir Stepić, Srpski geopolitički obrazac). Ovo preoblikovanje geopolitičkog identiteta ne može biti posledica autonomne promene geografsko-istorijske datosti, nego je to proces ekspanzionističkog zamaha Zapada kao pobednika u hladnom ratu.

Danas se odvija sistematičan proces prekomponovanja srpskog geopolitičkog identiteta, koji sprovode zapadne sile. U tom smislu se koriste i drugi narodi koji su bili u zajedničkoj državi sa Srbima ili nacionalne manjine kao što je Albanska na KiM. Na udaru se nalazi srpski pijemontski (ujediniteljski) identitet. Cilj je onemogućavanje ne samo sve srpskog okupljanja nego i očuvanja teritorijalne celovitosti Srbije kao postjugoslovenskog prostora. Istovremeno se poništava identitet posrednika i uporišta za ruske transbalkanske ambicije usmerene ka Sredozemlju, preventivno se poništava i transformiše u identitet „odskočne daske“ i transgresione linije za ekspanziju evroatlantskog činioca prema istoku. Kao posledica ovoga procesa srpske zemlje bi ponovo ušle unutar „zavese“ zemalja između Baltika i Sredozemlja, s funkciom proameričke prepreke za rusko-nemački kontakt, kao tampon zona.

Srbija i srpske zemlje gube značaj centralnosti i čvornosti i tranzitnosti (centralna oblast i teritorijalno jezgro). U ovom smislu na značaju dobijaju Mađarska, Hrvatska, Rumunija i Bugarska, koje su se pokazale kao lojalne u transatlantskom prodoru na istok. Srpske zemlje poprimaju identitet opkoljenosti, kao posledica instaliranja suparničkog, i neskriveno neprijateljskog okruženja (M. Stepić, isto).

Postmoderno „dekodiranje“ srpskog geopolitičkog identiteta jeste sastavni deo pacifikovanja srpskog činioca u celini, koga talasokratski evroatlantski Zapad stereotipno percepira kao ruskog telurokratskog eksponenta i „remetilački faktor“ utilitarne veštačke ravnoteže (ne)moći na globalno strategijski važnom Balkanu.

Geopolitičko pozicioniranje Srbije u svetu u kome dominira novi hladni rat, i pored bogatog istorijskog, političkog, međunarodno-pravnog, geopolitičkog i drugih iskustava, je vrlo teško i složeno pitanje. Srbija se mora energično boriti da se srpski geopolitički identitet ne bi teritorijalno-nihilistički sveo na „ne-velikosrpski“, „bezopasan“, „poželjan“, na tromoravsko-užesrbijanski geopolitički identitet, kao to reče profesor Milomir Stepić.

General-potpukovnik u penziji

Dr Vinko Pandurević

Izvor: Srpski stav

1 KOMENTAR

  1. PRIJATELJI(?), A ZLOČINCI MAJKU IM JE**M!

    Danas su prošle 22 godine od NATO fašističke agresije na našu zemlji. Ja nisam zaboravio i ne mogu da oprostim neprekidno zločinačko bombardovanje 78 dana moju zemlju i ubili oko 3.500 mojih nedužnih sunarodnika, napravili štetu od oko sto milijarde evra i bacili na hiljade tona smrtonosnog osiromašenog uranijuma, da ne čuje prof. Radovanović. Nekim našim vođama zločinac Toni Bler je prijatelj i savetnik, a njegova suproga naš advokat, a zločincu Klintonu dao je tri miliona evra, kao nagrada za bombardovanje i rušenje njegove zemlje, ime im se zaboravilo i izgubilo.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime