Novi martovski ultimatum

„Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi plača ni molitve”

Petar Petrović Njegoš

***

Često se može čuti da se u istoriji javljaju ciklične podudarnosti i teško objašnjiva ponavljanja. Svakako da u poslednje vreme izuzetno zaoštravanje rešavanja kosovsko-metohijskog pitanja spada u ovaj niz podudarnosti , jer se dešava u vreme obeležavanja 19 godišnjice brutalne agresije snaga NATO Pakta na SRJ. Kao da se i sada ponavlja još jedan martovski ultimatum koji se upućuje Srbiji , da u što skorije vreme preseče kosovsko – metohijski čvor.

Posle izjave Predsednika republike Aleksandra Vučića „da je pitanje Kosova za Zapad završeno“, očigledno je da njegovi veliki zapadni prijatelji i savetnici više ne žele da se služe diplomatskim jezikom već se radi o otvorenom ne samo političkom pritisku da se okončaju pregovori u Briselu i potpiše pravno obavezujući sporazum čiju sadržinu niko ne zna.

Još jednom smo se uverili da se u međunarodnim odnosima ne poštuju potpisani dogovori već se koristi samo jezik sile i političke moći. Aleksandar Baljak je na sebi svojstven način pokazao svu nedoslednost i hipokriziju koja je preovlađujuća u međunarodnim odnosima. On je u svojim aforizmima zapisao “ Međunarodno pravo je mrtvo, ali ubija. Nude nam ono na šta sami nikad ne bi pristali ali iskreno i od srca“.

Ovaj paradoks smo mi dobro osetili i osećamo ga na svojoj koži i to ne samo u poslednjih nekoliko decenija.

Ni ispunjavanje obaveza preuzetih sporazumom u Brisel u nije doprinelo stvaranju većeg manevarskog prostora za odbranu i zastupanje srpskih nacionalnih i državnih interesa na Kosovu i Metohiji. A upravo su predstavnici vladajućeg naprednjačkog režima u Srbiji neprestano govorili kakao će Briselski sporazum i njegovo sprovođenje (za sada samo od srpske strane u ovim pregovorima) odlučujuće doprineti rešavanju ovog izuzetno složenog i istorijski veoma uslovljenog problema.

Posle pet godina možemo čuti otužne žalopojke o tome da Albanci nisu ispunili obavezu formiranja Zajednice srpskih opština. Bilo je očigledno, što pokazuju i ranija iskustva, da oni nemaju stvarnu nameru da to i učine. Njihova je oprobana „pregovaračka„ taktika( podržana pre svega od strane SAD) da potpisuju sporazume kojim samo stvaraju iluziju o njihovoj kooperativnosti i spremnosti za dogovaranje.

Osnovni problem u našem pristupu rešavanju Kosovsko-metohijskog problema je što ni za ovih pet protraćenih i izgubljenih godina nije izgrađena jasna pozicija koja će značiti ostvarivanje i obezbeđivanje naših državnih i nacionalnih interesa.

Stiven Majer u tekstu „Mnogo buke ni oko čega“ veoma je jasno odredio ovu pasivnu poziciju Srbije u procesu pregovaranja: “Lideri u Beogradu plaše, se da saopšte hrabre, izravne, inovativne predloge koji bi bili u najboljem interesu Srbije. Oni se osvrću preko svog kolektivnog ramena, pitajući se šta će misliti Amerikanci, šta će misliti Evropska unija, šta će misliti Nemci. Više ih brine da zapadne sile budu zadovoljne i srećne nego da urade ono što im je dužnost, u interesu srpskog naroda“.

Sada se naša pregovaračka i politička pozicija svodi na floskulu o velikom istorijskom dogovoru i spasonosnom kompromisu o konačnom rešenju u kome možemo izbeći da damo sve – a da ne dobijemo – utešno ništa.

I šta to mi nakon pet uzaludnih godina pregovaranja možemo više da damo da bi se ostvario ovaj kompromis?

Zar nije Briselski sporazum oglašavan kao najzad pronađeni put za okončanje kosovske krize bez obzira što je on doneo priznanje pravnog i ustavnog sistema tzv. nezavisnog Kosova?

– Oni se osvrću preko svog kolektivnog ramena, pitajući se šta će misliti Amerikanci, šta će misliti Evropska unija, šta će misliti Nemci. Više ih brine da zapadne sile budu zadovoljne i srećne nego da urade ono što im je dužnost, u interesu srpskog naroda – Stiven Majer

Veoma je problematično i samo korišćenje izraza “konačno rešenje” – jer to nije problem koji se može razrešiti nekim izuzetnim političkim sporazumom i potezom već se radi o procesu dugog istorijskog trajanja.

Umesto zastupanja jasno određenog pregovaračkog stava koji neće dozvoljavati beskonačno odlaganje koje samo nama smanjuje manevarski prostor fingiran je nemušti tzv. “unutrašnji dijalog o Kosovovu i Metohiji”, a neprestano je šireno uverenje da priznavanje tzv. “kosovske nezavisnosti” nije uslov za nastavak evropskih integracija. Ispostavilo se da je to uvek bio i ostao glavni uslov koji je naša vladajuća struktura pokušala da relativizuje pružajući neprestano dokaze o svojoj kooperativnosti i spremnosti da čini ozbiljne ustupke.

I zato nakon pet godina od potpisivanja Briselskog sporazuma naša pregovaračka pozicija gotovo da ne postoji , bez obzira što su naši pregovarači proglašavali velike političke pobede.

Očigledno je da se sada radi o nastojanju da se naša javnost kroz medijsku kampanju koja je uveliko počela pripremi i preparira da prihvati priznavanje „nezavisnosti Kosova“, a da se to i dalje negira uz zaklinjanje „da do priznanja neće nikada doći“.

Već su uveliko na javnoj sceni poznati režimski analitičari i „stručnjaci“ za kosovsko pitanje koji nas uporno pozivaju na „prihvatanje političke realnosti“, jer je potrebno, kako to bez imalo zazora tvrdi Boško Jakšić (jedan od vodećih zagovornika nezavisnosti Kosova), „ukloniti sa puta kosovske balvane“ i „vodenični kamen koji je sada na vratu Srbije“.

Pri tome on nije propustio ni da optuži predsednikove rivale „da žele da odustanu od politike koju su promovisali dok su bili na vlasti samo zato što ne žele da da on bude taj koji Srbiji otvara evropsku budućnost“: „Opozicija sada napada Aleksandra Vučića da želi da preda Kosovo i priključuje se SPC-u koja menja ime da bi sabotirala eventualno rešenje“.

Ovako, izneti stavovi Boška Jakšića samo predstavljaju suštinu medijske kampanje koja je već uveliko na delu, a čiji je cilj da se stvara atmosfera straha i beznađa i da neprihvatanje otvorenog diktata za priznavanje Kosova kao nezavisne države će „doneti ponovnu izolaciju, sankcije, obustavljanje privrednih investicija i zamrzavanje evropskih integracija“.

Zato reči iz saopštenja pokretača Apela za odbranu Kosova i Metohije zvuče veoma opominjuće i otrežnjujuće: “Dakle, Vučić u svojoj državničkoj nedoraslosti, ali ništa manje ljudskoj posrnulosti, ne pokušava da iznađe sporazum koji bi koliko-toliko odgovarao Srbiji- budući da je svima, pa i njemu jasno da u postojećim uslovima to naprosto nije moguće – već grozničavo nastoji da sklepa bilo kakav propagandni modalitet kojim bi konačno slamanje Srbije pred zapadnjačkom ucenom srpskom narodu predstavio kao tobožnji „kompromis“, a ne kao ono što zapravo jeste: bedna kapitulacija, kojom bi se današnji naraštaj nepovratno odrekao Kosova i Metohije, trajno obrukavši pretke, nepovratno postidevši potomke“.

Način kako su se do sada vodili očigledno bezuspešni i jalovi briselski pregovori neće doneti neophodno državno i političko jedinstvo jer su unutrašnji politički sukobi suviše duboki, a sadašnja vladajuća oligarhija zbog prirode svoje autoritarne vlasti nije stvorila uslove za ozbiljan i kvalifikovan dijalog o rešavanju problema KiM.

Sve češće se može ćuti da za odlučivanje o sudbini Kosova i Metohije nije potrebno nikakvo izjašnjavanje naroda jer to spada u isključivu nadležnost vlade i Parlamenta koji su izraz narodne volje postignute na parlamentarnim izborima. Bez obzira što je Predsednik republike u nekoliko navrata najavio da će o njegovom predlogu za kompromis na Kosovu biti organizovano izjašnjavanje građana Srbije.

Ali to ne bi bilo prvo obećanje koje je ostalo neispunjeno.

Predstojeće promene ustava svakako će biti prilika za narodno izjašnjavanje o Kosovu i Metohiji, jer će jedan od glavnih zahteva naših zapadnih prijatelja biti izbacivanje ustavne preambule, koja je jasno odredila da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo srpske države i njenog suvereniteta.

Izjašnjavanje o rešavanju sudbine Kosova i Metohije daće i nama odgovor da li, kako je to govorio P.P. Njegoš: „moje pleme snom mrtvijem spava“.

Marinko M. Vučinić

nspm.rs