U SAD je poslednjih nekoliko godina očigledno poraslo interesovanje za dešavanja u Beloj kući, jer je napravljeno nekoliko dobrih TV serija koje se bave dešavanjima u Beloj kući. Pored serije “Kuća od karata“, koja je ovde sigurno najpoznatija, verovatno najbolja je satirična serija “VEEP“. Iz nekog razloga, ljudi u Americi vole skraćenice, pa je tako VEEP skraćenica za podpredsednika SAD, kao što je POTUS ime za predsednika, ili FLOTUS (First Lady) za prvu damu. Serija The VEEP je priča o potpredsednici SAD koja igrom slučaja postaje predsednik. Poslednja, šesta sezona koja se nedavno završila se bavila hipotetičkom situacijom na izborima 2016. godine, u kojoj bi rezultati elektorskih glasanja bio nerešen. A to je upravo i mogućnost koja se veoma ozbiljno i pominje u stvarnosti, jer bi izjednačenost kandidata, barem u anketama, teoretski mogla da dovede do toga.
U seriji je objašnjeno šta bi se tada desilo. Pre svega, ukoliko je u nekim državama razlika između glasova manja od jedan posto, tražilo bi se ponovno glasanje. O tome sam već pisao, to je viđeno na Floridi onda kad je Džordž Buš mlađi došao na vlast. Već takva situacija dovoljna je da se sa malom razlikom u glasovima (nameštenom ili ne) dobiju glasovi svih elektora u državi i samim tim i osvoji pobeda na izborima. Ukoliko nema država sa takom malo razlikom u glasovima, glasanje se prenosi u Predstavnički dom. A to bi označilo početak ozbiljnog političkog lobiranja i zakulisnih radnji. Ukoliko se čak ni tamo ne izglasa novi POTUS, nijedan od njih neće biti novi predsednik. Ni Tramp ni Hilari. Glasanje se prenosi u Senat, ali se bira jedan od potpredsedničkih kandidata, i jedan od njih postaje novi predsednik SAD. Ukoliko bi i tamo bilo nerešeno, glavnu presudu donosi potpredsednik SAD. VEEP bi tako izabrao novog POTUS-a. Sadašnji VEEP je Džon Bajden, koji bi u toj hipotetičkoj situaciji naravno glasao za potpredsednika iz tima Hilari, senatora Tim Kejna, koji bi postao predsednik. Ekipa serije VEEP je za svaki slučaj, pozvala glasače da glasaju u ovom videu, koji bi mogao da bude suptilan poziv glasačima Klintonove.
Pre nego što bi se desilo bilo šta od ovoga, ranije sam pomenuo da postoji i retka mogućnost da neko od elektora odluči da svoj glas ne da kandidatu za koga je glasala njegova država. Ovi izbori su specifični po mnogo toga, pa mi je delovalo razumno pretpostaviti da takva polarizacija društva deluje i na elektore. Bila je veoma mala mogućnost za to, jer se u nekim državama takvo postupanje elektora i novčano kažnjava, ali to je ipak već najavljeno. Elektor iz Sijetla, Robert Satijakum, inače američki indijanac, je veoma energično najavio da ne postoji šansa da svoj glas da za Hilari.
Čak je rekao je da je nakon javnog istupanja o tome dobio podršku i od drugih elektora i najavu da bi mogli da postupe isto. Istinitost te izjave je mogla da se dovede u pitanje ili ne, sve dok jedan od tih “drugih elektora“ takođe nije javno istupio. Još jedan elektor iz države Vašington javno je izjavio da razmatra mogućnost da ne glasa za Hilari. Vašington je tradicionalno država demokrata, u kojoj ima dvanaest elektora. Ukoliko bi se ovo desilo, izgubili bi dva glasa na izborima za koje većina analitičara predviđa da će biti veoma izjednačeni. Što znači da je svaki elektorski glas važan i da bi svaki mogao da bude presudan.
Kako god bilo, broj glasova, odluke elektora i konačni rezultati će uskoro biti poznati. Situacija kod nas je takva da ljudi oni koji se interesuju za glasanje u SAD ili smatraju da će Tramp doneti neke velike promene, čak i prema Srbiji, ili smatraju da je američki predsednik samo pijun velikih igrača koji stoje u senci. Mislim da su obe takve prognoze pogrešne.
Tramp neće doneti velike promene. Ne (samo) zbog toga ne može, nego zato što velike promene ni sam ne želi, samo toga možda još nije ni svestan. Za razliku od Hilari, on je neiskusan u politici i, zaključujući po nekim stavovima u njegovim govorima, ima prilično amaterski pristup. Ali, zahvaljujući svojoj dosadašnjoj sposobnosti odličnog preživljavanja u svetu biznisa, siguran sam da je naučio koliko je važno učiti od iskusnijih, i koliko je važno slušati savetnike. Zbog toga sam uveren da bi pod njegovim vođstvom, svet ušao u mirniju fazu, da bi Amerika krenula ka novom približavanju ka Rusiji, ali ovaj put na ravnopravnijim osnovama i uz međusobno poštovanje. Svet bi krenuo ka mirnoj tranziciji ka multipolarnom svetu.
Što se tiče Srbije, sigurno je da ne bi bilo drastičnih promena, i one se ne bi osetile tako brzo. To je rezultat našeg tragično lošeg, nesposobnog marketinga i propagande koji je trajao od početka devedesetih i kroz čitavu vladavinu lidera DOS-a. Čak i kad je DOS dolaskom na vlast imao sve karte u svojim rukama, kad je sve bilo na njihovoj strani, nisu bili sposobni čak ni da poprave imidž Srbije. Zbog toga svet i dalje veruje u laži koje su o Srbiji objavljivane devedesetih i to se neće promeniti još neko vreme.
Prema tome, nijedan čovek, Tramp ili bilo ko drugi, zbog svih takvih laži u koje američki glasači i dalje veruju, ne može da promeni politiku, sve kad bi to i hteo. On odgovara ljudima koji su glasali za njega, i sve i kad bi on ili njegova supruga verovali da je Srbija nepravedno ponižena, nagle promene američke politike neće biti. A da bi se shvatio koliko je veliki obim tih laži, dovoljno je pogledati neki od sajtova koji nisu naklonjeni zvaničnoj politici vlade u Vašingtonu. Kad god oni kritikuju loše američke intervencije, velika većina tih sajtova uvek govori o Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji, napadima dronova i sutuaciji u Somaliji… Ali veoma retko se pomene napad na SR Jugoslaviju, sankcije i agresivna politika prema Srbiji. Ako se bombardovanje nekad i spomene, to je samo u kontekstu toga da je ono bilo nelegalno, ali ne i nezasluženo. Laži su toliko ukorenjene u svest većine Amerikanaca, da se čak ni teoretiči zavere nenaklonjeni Vašingtonu, čak se ni oni ne usuđuju da pomenu da je Srbija bila žrtva jedne od takvih zavera.
A dobar primer za to koliko je istina brza, je rat u Vijetnamu. On je počeo 1964. godine, incidentom u zalivu Tonkin. Tek je pre nekoliko godina, neko iz administracije priznao da je Tonkinški incident bio iscenirana false flag operacija. Ali to je danas toliko nebitno, da čak nije bila ni vest za naslovne stranice novina.
Sve to naravno ne znači da je Tramp lošiji izbor, samo znači da ne bi bilo realno očekivati brzu promenu spoljne politike.
S druge strane, Hilari je iskusan političar. Korumpiran, amoralan i nepredvidiv političar. Ako mene neko pita, uz sve to smatram i da je oličenje zla na zemlji. Ali je iskusna. Što nije plus, nego dodatni minus. To bi značilo da bi, za razliku od Trampa, imala daleko manje spremnosti da sasluša tuđe mišljenje, jer ona već sve zna najbolje. Verujem da bi SAD pod njenim vođstvom vodio svet u nove ratove. Vrlo je lako zamisliti, čak i u novi svetski rat.
Kakvi god rezultati bili, moguće je da će SAD imati neku političku nestabilnost u zemlji. Tramp je već najavio mogućnost da neće priznati rezultate izbora, a ukoliko pobedi, teško je zamisliti da će Hilari i demokrate olakšati njegovo predsednikovanje.
Zoran GRBIĆ
www.vidovdan.org
