Početkom decembra ove godine krenula je prva generacija mladića i devojaka na dobrovoljno služenje vojnog roka u Vojsci Srbije u trajanju od šest meseci. Oni će na obuci provesti tri meseca, a ostatak u jedinicama Vojske Srbije po potrebi službe.
Kada se ovako lepo sroči, svi pobornici služenja vojnog roka se ohrabre i pomisle da će uskoro kasarne u Srbiji ponovo oživeti, nestati korova i da će „živnuti“ sve zapuštene zgrade, objekti i ograde koje smo sa tugom gledali svih ovih godina prolazeći kroz gradove i mesta, a nekada je tu „vrilo kao u košnici“. (1*)
Dok mladići i devojke liju znoj na obuci, i dalje traje polemika o služenju vojnog roka, od toga da li je dobrovoljno služenje vojnog roka pravi izbor, ili je bolje uvesti redovno služenje vojnog roka, pa sve do mišljenja da je služenje vojnog roka nepotrebno.
Bojeći se da stvari ne krenu pravim putem i Vojska Srbije ojača u svakom pogledu oglasio se bivši ministar odbrane gospodin Dragan Šutanovac.
Ovaj diplomirani „mašinac“ koji nije uspeo da se iskaže na polju hidroenergetike pokušava da se dokaže kao vrsni poznavalac vojne doktrine. Po završetku studija sa 32 godine, započeo je karijeru, gde je uspeo da se za kratko vreme domogne fotelje ministra odbrane (15. maja 2007. do 27. jula 2012).
Iako mu je trebalo malo duže vremena da završi osnovne studije, to ne znači da ne voli da uči, pa je tokom svog ministarskog mandata završio niz specijalnih kurseva iz oblasti bezbednosti u SAD, a dobio je i diplomu „prestižnog“ (kako sam navodi u svojoj biografiji*) američko-nemačkog Maršal centra. (2*)
Ovako „školovani“ kursista NATO alijanse morao je da se oglasi i da predstavi svoj “genijalni“ izum započet 2010. g – profesionalizaciju Vojske Srbije.
Iako se stavovi opozicije retko mogu čuti u bilo kom režimski-kontrolisanom mediju, gospodin Šutanovac, gle čuda, dobija priliku da se oglasi po ovom pitanju, ni manje, ni više, nego u listu Politika. Da li su u pitanju neke predizborne igre, ili možda nešto drugo, nećemo se baviti u ovom tekstu.
Hajde da analiziramo šta ima da kaže gospodin Šutanovac po pitanju redovnog služenja vojnog roka. On svim svojim stečenim znanjem u „prestižnim“ NATO školama pokušava da javnosti ukaže kako je redovno služenje vojnog roka pogubno za Srbiju i u stilu portparola NATO (sećamo se Džejmi Šeja) obrazlaže da je profesionalna vojska pravo i jedino rešenje za Vojsku Srbije, i da samo tako može da ide napred. (3*)
Već na samom početku svog intervjua on obmanjuje javnost i kaže sledeće;
„Vojska Srbije se svrstava u red modernih oružanih snaga sposobnih da se suprotstave savremenim izazovima, rizicima i pretnjama,“ – naročito sa svoja (pre ruskog poklona) dva MIG-a 29, i ostalom neispravnom i zastarelom tehnikom, koju je on doveo u takvo stanje (prim. autora).
Dalje, braneći NATO stavove analizira potrebu ukidanja vojnog roka i uvođenje profesionalizacije vojske i upoređuje Srbiju sa zemljama u okruženju koje su takođe ukinule obavezno služenje vojnog roka, ali ne navodi da su sve te zemlje članice NATO. Uostalom, ovako poređenje ima smisla samo ukoliko Srbija ide ka NATO.
Profesionalizacija vojske kada su u pitanju male države (ekonomski slabe) je čista farsa i marketinškog je tipa. Države koje su članice NATO mogu da propagiraju ovakav koncept organizovanja vojske jer uživaju zaštitu Alijanse. Takođe, poređenje sa Ruskom Federacijom, koja ima više profesionalnih vojnika nego onih na redovnom služenju, je neumesno. Rusija je danas toliko moćna vojna sila i ekonomski snažna država da može uvesti bilo koji model služenja vojnog roka.
Profesionalni vojnik je skup, iako mnogi pokušavaju da dokažu suprotno. Razlika između profesionalnog vojnika i onog na redovnom odsluženju je velika i nije za upoređivanje. Svaka država prema svojim ekonomskim mogućnostima gradi koncept koji joj najviše odgovara i zato se ne mogu porediti države koje su ekonomski jake sa onim koje su slabe, ili one koje su pod okriljem NATO alijanse sa onima koje to nisu.
Analizirajući troškove koji se izdvajaju za profesionalnog vojnika, gospodin Šutanovac tvrdi da su ta izdvajanja manja nego za redovno služenje, ali ne krije podatak da će „svi benefiti profesionalizacije u savremenim geostrateškim uslovima više zavisiti od Ministarstva finansija nego od sistema odbrane“. Usvojeni vojni budžet za 2017.godinu kao i predviđanje daljeg smanjenja budžeta u 2018. i 2019. godini ne ide u prilog profesionalizaciji vojske za koju se g. Šutanovac zalaže. Ne ide ni u prilog redovnom služenju vojnog roka, ali je u svakom slučaju povoljniji.
Redovno služenje vojnog roka se reguliše zakonom i ono postaje obaveza dok se profesionalni vojnik prima u službu po ugovoru zasnovanom na visini novčanih primanja. Motivi su različiti i to je ono što ih razdvaja kod pristupa ovoj obavezi. Redovnog vojnika motiviše obaveza i ukoliko je ne izvrši podleže sankcijama, dok profesionalnog vojnika motiviše novac i ukoliko njega nema on odlazi iz vojske.
S dužnim poštovanjem se ograđujem od onih kojima je isključivo motiv odlaska u vojsku čast, tradicija i rodoljublje.
Srbija, nalazeći se u veoma složenom i opasnom bezbedonosnom okruženju, treba da organizuje svoju vojsku tako da što više mladih ljudi osposobi za rat jer nije u mogućnosti da plati dovoljan broj profesionalnih vojnika. Ovakvo trenutno stanje u Vojsci Srbije je neodrživo, i da nije tako, ne bi bilo protesta Vojnog sindikata i to po prvi put u istoriji Srbije.
Analiza Vojske Srbije koju gospodin Šutanovac vrši po matrici naučenoj u Maršal centru je za one koji se u vojsku ne razumeju.
Tvrditi da: „Opšta vojna obaveza stvar je prošlosti i sasvim je jasno da regruti ne mogu odgovoriti bezbednosnim pretnjama u 21. veku, dok profesionalni vojnik ima neuporedivo veću sposobnost i motivaciju u odnosu na vojnika na redovnom služenju vojnog roka“, nije za poređenje ukoliko je mislio na motivaciju profesionalnog vojnika Vojske Srbije, koja je izražena na protestu vojnog sindikata o visini nadnice. Međutim, ako se ta analiza odnosi na profesionalng vojnika NATO onda je gospodin Šutanovac u pravu.
Postoji konsenzus relevantnih stručnjaka za vojna pitanja da Vojska Srbije treba da ima deo profesionalnih vojnika na skupim visokosofticiranim sistemima i ključnim specijalnostima u kombinaciji sa obaveznim (redovnim) služenjem vojnog roka.
To je najbolje rešenje zbog toga što bi Srbija vratila sistem vojne obaveze koji se i ranije pokazao kao dobar i uspešno je funkcionisao sve do momenta kada je gospodin Šutanovac uspeo u potpunosti da ga uruši. Kuriozitet je što on to urušavanje prikazuje kao svoj najveći uspeh i tvrdi da: „Pored više ostvarenih ciljeva svakako je najveći uspeh i ispunjeno obećanje dato pred 5. oktobar završetak procesa profesionalizacije i podizanje ugleda i standarda pripadnika Vojske Srbije“. Razume se, naročito treba da budemo „ponosni“ na njegov najveći uspeh „podizanje standarda“ pripadnika VS.
Dalje, u prilog profesionalizaciji gospodin Šutanovac iznosi: „Iako nije analizirano, definitivno tvrdim da profesionalizacija vojske ima pozitivne efekte i na bruto nacionalni dohodak jer cela jedna generacija koja je oslobođena od redovnog služenja vojnog roka svake godine stvara nova dobra koja se moraju odražavati i na privredni rast, dok oko 10.000 mladih i sposobnih mladića i devojaka dobijaju mogućnost da se zaposle u VS.“
Kao prvo, ako nešto nije analizirano, kako može da se „definitivno“ tvrdi, a zatim nije jasno na koji period misli gospodin Šutanovac: da li kada je Srbija bila u „privrednom usponu“ za vreme njegove vladavine, ili danas kada je stanje još lošije i kada su tih 10.000 mladih (plus još nekoliko desetina hiljada) napustili svoju državu i otišli „trbuhom za kruhom“, jer nemaju posao. U mnogim razvijenim zapadnim zemljama procenat mladih koji radi je velik i definitivno je neko izračunao da oni mnogo više doprinose budžetu ako rade, umesto da sede u kasarnama, ali da podsetimo gospodina Šutanovca, kod nas je upravo to najveći problem – nezaposlenost mladih ljudi. Tako da i ovaj argument za profesionalizaciju pada u vodu, sem ako možda, kao merilo, treba uzeti njegov doprinos društvu kada je sa 32 godine zasnovao prvi radni odnos u politici i postao najmlađi ministar vojni u Evropi, a danas se predstavlja kao najveći vojni stručnjak (poređenja radi autor ovog članka je u 32. godini imao iza sebe 9 godina radnog staža u vojsci, prošao je sve niže komandne dužnosti i u toj dobi kao komandant diviziona imao više izvedenih vežbi i bojevih gađanja nego što je imala cela Vojska Srbije za vreme ministarskog mandata gospodina Šutanovca).
Mladi ljudi koji bi danas odlazili na redovno služenje vojnog roka svakako bi više doprineli društvu dok su u vojsci nego da su kod kuće. U vojsci bi sem obuke, na primer, branili društvo od poplava, snežnih oluja, zemljotresa i dr. a da ne govorimo o najvećoj koristi za društvo – povećanje borbene gotovosti Vojske Srbije a time i bezbednosti Srbije.
Konstatacija G. Šutanovaca da „ne treba vojska da nam vaspitava mladiće“ i, kako dalje navodi, da je „najnezgodniji argument za društvo u ekonomskom propadanju i moralnom posrnuću upravo želja da nam u nedostatku kućnog vaspitanja omladinu vaspitava vojska, jer tobože ko to ume bolje od vojske“, je krajnje cinična i ne odgovara istini.
Ukoliko je zaista služio vojni rok, kako je naveo na kraju svog intervjua, trebalo bi da zna da je vojska na hiljade nepismenih vojnika opismenila, osposobila za vozače, kuvare, telegrafiste i da ne nabrajam dalje sve one koji su nakon završetka vojnog roka našli zaposlenje zahvaljujući upravo tom „vaspitanju“ u vojsci. Ili možda gospodin Šutanovac očekuje da mladima posao nađe stranka kao što je njemu našla, ili da se stručno usavršavaju po inostranstvu sa mesta ministra odbrane?
U svom članku www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/rado-srbin-ide-u-vojnike/ predložio sam benefite od strane države za one koji odsluže vojni rok.
Profesionalna vojska ima smisla samo ukoliko država Srbija ima mogućnost da je ozbiljno plati (kao SAD, NATO, Francuska, Engleska i dr.) i brojčano velika da može izvršiti sve obaveze. Neozbiljno je pričati o profesionalizaciji vojske u državi koja izdvaja za vojsku toliko malo da jedva pokriva preživljavanje, a iz godine u godinu njen vojni budžet je sve manji. Ukoliko bi privredni rast zaista bio na nivou kojeg je nedavno najavio premijer, i mi na tom putu razvoja 2030. godine dostigli Francusku, Englesku, i Nemačku, onda bi model profesionalizacije vojske svakako trebali sprovesti po uzoru na te države. A dotle treba da živimo u sadašnjosti.
Nagradno pitanje za gospodina Šutanovca: Na osnovu analize i predloga od strane vojnih analitičara (Lazanski i dr. – prim.aut.) Srbija treba da ima 35.000 vojnika (operativni sastav, profesionalni vojnici, dobro plaćeni); da kojim slučajem krenu u rat u kome su gubici neizbežni, od koje populacije će se popuniti borbene jedinice ukoliko nema obučenog ljudstva u rezervnom sastavu? Da li od onih osakaćenih mladića koji su služili takozvano civilno služenje vojnog roka potureno od strane savetnika g. Šutanovca, ili onih koji ga uopšte nisu odslužili nakon ukidanja 2011.godine?
Čak ni sarkastičan završetak intervjua: „Imajući u vidu da su gotovo sve države u okruženju u NATO, a da smo mi taj savez već „pobedili”, ne može se očekivati da će nas bilo koji sused napasti u skorije vreme“, ne može da sakrije namere ovog političara koji na sve moguće načine pokušava da skrene pažnju sa onoga što je Vojsci Srbije uradio kao ministar vojni. I pored svega što je na kraju izneo podsetio bih ga da je Vojska Jugoslavije 1999. godine, iako nije bila profesionalna kao NATO vojska, pružila otpor i pokazala veštinu ratovanja koja će se sigurno izučavati u mnogim vojnim školama u svetu. Kao učesnik tog rata, u kome sam i odlikovan, baš me interesuje kako bi profesionalna vojska gospodina Šutanovca prošla u tom ratu.
U toku svog ministrovanja g. Šutanovac nije se mnogo bavio odbrambenom strategijom, više ga je zanimao rad vojne industrije i izvoz naoružanja i vojne opreme. Stoga mu treba odati priznanje, jer je mnogo „dao“ za razvoj vojne industije, ali je i mnogo uzeo – o čemu je, ranije, pisano u medijima. (4*)
Da li zbog malverzacija u vezi sa izvozom naoružanja i vojne opreme g. Šutanovac pokušava da se vrati u vrh politike, gde je zaštićen od odgovornosti, ili su opet u igri neke nove kombinacije i dogovori sa aktuelnim režimom – videćemo. Da nije lako vratiti izgubljeno poverenje govori i činjenica da je zatražio podršku od nekoliko penzionisanih generala Vojske Srbije na nedavno održanoj Skupštini Demokratske stranke, upravo onih generala sa kojima je razarao sistem odbrane Srbije i njenu vojsku, valjda da „ojača“ svoje argumente.
Sada kada se na aktuelni režim vrši pritisak od strane razumnog i patriotskog dela javnosti da se ponovo vrati redovno služenje vojnog roka, prihvati ponuđena vojna pomoć od Rusije u punom obimu, više izdvaja za vojsku i pripremi država za odbranu, pojavljuje se gospodin Šutanovac i u svojstvu izaslanika NATO propagira ničim utemeljen model profesionalnog vojnika u Vojsci Srbije kao „nemoguću misiju“. Jasno je o čemu se radi.
Žarko Pecić
www.fsksrb.ru
___________
(1*) www.mod.gov.rs/cir/10352/prijem-decembarske-klase-vojnika-10352
(2*) www.marshallcenter.org/mcpublicweb/en/
(3*)www.politika.rs/scc/clanak/369808/Tema-nedelje/Ne-treba-vojska-da-nam-vaspitava-mladice
(4*)srpskizurnal.com/2011/07/18/%D0%BF%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BC-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80/
* www.ds.org.rs/o-nama/biografije/41-dragan-sutanovac).
