Novi rasadnik knezova

1
1053

1_2Srbima je, u ovakvom stanju društvenog i nacionalnog truljenja, potrebna regeneracija narodnog predvodništva.

Narod koji generacijama rađa vođe koje ga guraju u sve dublji i dublji glib je vjerovatno, po poznatoj izreci, i zaslužio takve vođe. Pa, nisu ni oni s Marsa pali, nego su se izdigli iz naroda i od naroda.

Po nekoj čudnoj i obeshrabrujućoj formuli, vođe su najbolje što narod može da iznjedri u određenom trenutku, uključujući vođe u nauci, obrazovanju, privredi, sportu…

U opštem diskursu, Srbin, pojedinac iz “naroda,“ će najčešće sebe i slične sebi odvojiti od političke i privredne elite, i njih okriviti za sve svoje jade, jer su, eto, pogan i izdajnici. Možda oni i jesu pogan i izdajnici, ali prije no što je to postalo jasno, i oni su bili pojedinci iz naroda, tj. samo su izuli opanke, kako reče Milutin Ostojić. Ili bar njihovi očevi jesu.

Malo Srba, pojedinaca iz “naroda,“ će vezu između vladajućih i glasajućih, velikaša i njihovih kmetova, “političara“ i “naroda,“ posmatrati u kontekstu razvojnog kontinuiteta.

Drugim riječima, vođe su nam oni među nama koji su se, koristeći političke trendove, sisteme i trenutke, dokopali vlasti. Kad oni padnu, a pašće, vlasti će se dokopati neki drugi “iz naroda“ čiji laktovi budu oštriji, ili podaništvo sili podobnije.

Dok se tome ne stane u kraj.

Ima tu, naravno, istorijskih izuzetaka, ali čija je sramota to što dođe zagorski bravar, ako je to bio, i okrene pola srpskog naroda protiv druge polovine? Broz je radio svoj posao, ali jesmo li mi radili svoj? Nije Srbima Broz kriv što je uništio Srbe, nego Srbi koji nisu uništili njega prije nego što je on mogao uništiti njih. Pa, nema valjda austrougarski vojnik sumnjivog porijekla obavezu da brani Srbe pored tolikih ratnika i junaka?

A nije ni došao da nas brani…

Ali, da ne bi samo kukumavčili nad dobro poznatim činjenicama, pitanje je šta nam je činiti sad. Sada je jasno da je Prvi svjetski rat odnio milion onih koji bi, da su preživjeli, zasigurno imali pameti i snage da osujete plan antisrpskih komunista u Drugom svjetskom ratu. Ali nisu preživjeli, i ko je za to kriv?

Jasno je da je sjeme zla koje su komunistički aktivisti unijeli među Srbe Srpstvo koštalo ne samo milion života, nego i ciljano izvršilo drugu masovnu sječu budućih knezova u samo 30 godina. Koji narod to može da preživi i da ostane normalan?
Ali neprijatelji su samo radili svoj posao, a da li su Srbi radili svoj?

Da Vas podsetimo:  Srpska rakija nikad nije bila piće za napijanje

Da li uopšte znamo šta je danas naš posao?
Stvoreni nedostatak rodoljubivog predvodništva između dva rata i u Drugom svjetskom ratu je doveo do poraza, izgibanije i izgnanstva i ono malo aktivnih i agresivnih rodoljuba koji pretekoše.

Oni koji pobijediše i njihova djeca iškolovaše se da vladaju po svojoj volji, te vladaju, preobučeni nekoliko puta, i dan-danas.

Ako je pao komunizam kao sistem, nisu pali izdanci tog sistema, jer nije imao ko da ih očisti. Ko da ih očisti, kad su se jedino oni školovali da predvode i da čiste, dok onima koji nisu pristajali za njima nije uvođena struja i nisu asfaltirani putevi ili ih je UDBA ubijala po stranim zemljama u koje su se bili zbjegli? A gdje će jadni Mićo Latas nego u ćesarevu vojsku?

Kontinuitet “sječe knezova“ i nadlaktavanja ološa, bašibozuka i tutumraka je doveo do toga da se danas vodeći Srbi, ti sa najoštrijim laktovima i najpodobnijom retorikom, plaše pametnih Srba, i blokiraju im sve puteve, osim onaj u inostranstvo, te je svaka nova vlast sve manje stručna da radi svoj posao, i shodno tome sve više podanička uticajima koji nisu prijateljski njenom narodu kao i svaka prije nje.

Posljedica toga je da, ako sebe smatraš pametnim, stani uz vlast, jer bolje je biti podanik nego gubitnik.

Možda i jeste, ali takva mentalitetska dijagnoza na duži rok ne donosi dobro ni pojedincima koji joj se povinuju, ni društvu koje na taj način umrtvljuju i prepuštaju onima koji znaju kako da rade svoj posao, posao uništavanja srpskog naroda. To ne treba posebno objašnjavati, jer se vidi iz postojećeg stanja.

Posljedica toga je da oni koji imaju plan i ambiciju, a to su uvijek oni čije se pobjede ne mjere dobijenim bitkama nego osvojenim i opljačkanim narodima, rasturaju ove koji nemaju ni plan, ni ikoga da ga napravi. Jer plan je da Srbi nemaju plan, i da se blokiraju oni koji bi mogli da ga naprave. Zato su nam i vođe takve. Podobno, pa se nametnulo. Od vođa se očekuje da naprave plan, i na njih se čeka, pa kad se plan ne desi, mi smo izgubili vrijeme koje je neprijatelj iskoristio sprovodeći svoj plan. I nazad nema.

Da Vas podsetimo:  Da li je na pomolu globalni Ledeni rat (the Ice War) između Zapada i Istoka?

Zato ima naprijed. Klišei o istoriji kao učiteljici života su to postali uglavnom zato što se toliko puta moraju ponavljati, a niko im mudrost ne primjenjuje. Bar niko među Srbima.

Zato, gledajući naprijed, a ne smije se upirati pogled ni previše daleko unaprijed, jer se već broji sitno, pa će se izgubiti dragocjeno vrijeme, niti u previše blisku budućnost, jer se po pitanju nje ne može mnogo učiniti, Srbima rodoljubima mora postati jasno ono što naši neprijatelji ne da razumiju, nego i primjenjuju vijekovima: mi moramo pokrenuti narodne inicijative razvoja predvodništva, jer ubijanjem rodoljubivog i principijelnog predvodništva su nas i upropastili.

Vođa se rađa sa određenim karakternim osobinama, i u kombinaciji sa istorijskim trenutkom, one ga vinu na predvodničko mjesto. Ali mnogi je prirodni predvodnik ljudi zab’o plugom u ledinu jer njegov dar niti je ko prepoznao niti bi znao šta bi s njim da ga je i prepoznao.

Ne mislim ja ovdje samo na nacionalne vođe visokog poziva. Mislim prije svega na rasadnik svijesti o predvodništvu i omogućavanju potencijalnih predvodnika, u raznim društvenim sferama, da se obrazuju i obuče na način koji je nacionalnom biću nasušan. Ne mora se obučavati Karađorđe, niit može, ali novi Karađorđe nam i nije neko rješenje, jer bi ga ubili a da Radovanjskog luga ne bi ni primirisao. Ali i Karađorđe, svinjar, je prošao i hajduke i frajkore, da bi mu se vojnička i predvodnička čula izoštrila.

Srbima je ubijena svijest o sopstvu, znamo i kako i kada, i ona se mora povratiti obukom predvodnički nadarenih pojedinaca koji će, kao vojska svjesnih, da je šire i podižu joj nivo među manje svjesnim, kroz riječi i zajednička dejstva.

Alternativni obrazovni sistem, uži i djelotvorniji, je potreban da bi se kontriralo koliko antisrpskoj indoktrinaciji koja se u velikoj mjeri još sprovodi na srpskim univerzitetima, a pogotovo kroz medije i preko antisrpskih javnih djelatništava, toliko i apatiji i beznađu.

Nije čudo što se svaki iole hrabriji, otresitiji i agresivniji srpski mladić odaje kriminalu ili nasilju, a ono što uđe u politiku je skoro po pravilu tunjavo i neugledno, čast izuzecima. Neki od onih koji bi, da ih je iko ičemu vrijednom naučio i tako iskoristio njihovu snagu i energiju koja bi svakako negdje progulila, bili predvodnici društva, postali su najgora bagra, simboli propadanja društva, dripci, siledžije, i naposljetku, mladi mrtvaci. A možda su imali prirodne predispozicije da postanu generali, da ih već sa 16 godina nije odvukla stranputicom misao o beznađu i lakim rješenjima tom beznađu.

Da Vas podsetimo:  Neizostavno objaviti koncesioni ugovor za Aerodrom Nikola Tesla

A ko je trebalo da ih usmjeri i poduči? Očevi, naravno, doslovno i figurativno. Očevi koji nisu ispunili svoju obavezu.

Kad kažem alternativni, ne mislim na paradržavni sistem obrazovanja, jer se za njega nema sredstava i političke snage, nego na male škole i seminare za razvoj predvodništva koje bi okupljale i usmjeravale nacionalno svjesne mladiće i djevojke, koliko god da ih je.

Poznat vam je taj koncept? Naravno da je poznat. Imperijalne službe i fondacije tako grade svoje žbire, diverzante i podanike po Srbiji već decenijama. Tako i one krstare Srbijom, Srpskom i Crnom Gorom i identifikuju najperspektivnije, pa ih, po načelu “med za usta i hladna prijanja,“ oblikuju u svoje vjernike i upošljavaju kroz donacije, nevladine organizacije, projekte, i što je najopasnije, kroz državne službe. E, tome treba udariti kontru.

Trenutak je da se spasi što se spasiti može i da ova generacija aktivnih rodoljuba udari temelje razvoju i jačanju sljedeće. Teme kao što su Kosovo ili EU su ključne za državu Srbiju, a njen narod je odavno isključen iz procesa odlučivanja o njima, tako da one za njega nisu više toliko ključne, mada se priča da jesu. Ne radujem se zbog toga, ali tako je.

Ali ta pitanja su pogodna za jačanje solidarnosti i saradnje naprednih nacionalističkih elemenata, kao i identifikacije nadarenih i dobronamjernih. Gornja pitanja, kao i mnoga druga, iako većinom izgubljene bitke, mogu poslužiti kao nauk o elementarnoj strategiji, a tačni odgovori na njih i kao stijegovi sutrašnjih juriša, ali samo ako bude vojske

A vojske će biti ako se regrutuje, pravilno obuči, ujedini i spremi za borbu.

Kudiće nas buduća pokoljenja, kao što mi kudimo prošla, ako im ne ostavimo nikakav temelj, nijednu ciglu, nijedan šraf.
Pitaće nas zašto, ako već nismo mogli odbraniti Kosovo i sačuvati Crnu Goru srpskom, nismo pripremili njih za borbu za Niš, za Novi Sad, za Trebinje i Banju Luku.
Pitaće nas koje smo naučene lekcije prenijeli njima u nasljedstvo, da im se nađe kad se oni budu borili, a moraće se boriti, nema im druge.

Vrijeme je da se krene sa tačnim odgovorima.

Srbo / Srpska akcija

1 KOMENTAR

  1. Све честитке аутору на одличном чланку! Хтео бих да подсетим на књигу есеја Петра Џаџића Homo balcanicus homo heroicus, објављену давних осамдесетих где аутор поставља нека слична питања. Прво, разлика постоји између нас, и неког политичког неистомишљеника, који у одређеном тренутку, или одређеном периоду може бити и непријатељ, и ДУШМАНА, нажалост припадника сопственог народа, често комшије, школског друга, пријатеља, па и рођака, који те уништава када се докопа власти. Знајући то, и сам народ је покушао да се дистанцира од сопствених најгорих људи означавајући их именима као што су „одрод“ и „изрод“. За почетзак и то је довољно. Ипак, то је само почетак. Тема је неисцрпна, проблем огроман. Потресла ме је једна реченица, једно питање у овом чланку: „Da li uopšte znamo šta je danas naš posao?“ Сведени на преживљавање, као зверчице, изгледа као да немамо прилике ни могућности да размишљамо о целини. На најгори могући начин прихватили смо материјалистички начин размишљања, продали смо душу за платне картице, и ко нам је сад крив. Једна још опаснија ствар је усађивање људима такозване есхатолошке свести, тј. свести о неминовности краја па зато и узалудности сваке борбе, јер се тако губи нада и расипа снага која је ограничена и неопходна за сваки облик отпора, првенствено духовни. Још једном, честитам аутору! Волео бих да га упознам и да будем у личном контакту с њим.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime