Novi serijal Insajdera – Kosovo je odrađeno, neka se pripremi „Južni tok“

0
564

djordje

 

Pošto je u prethodnim serijalima uspešno raskrinkao tri najveća zla u današnjoj Srbiji – navijače, DSS i Srbe sa Kosova (o čemu sam već pisao), Insajder nam je predstavio i najnoviju babarogu: Južni tok (tj. Ruse) i njegove-njihove ovdašnje partnere i izvođače.

Po već uobičajenoj matrici, koja se sastoji od horor muzike u pozadini, usplahirenog spikerskog glasa i dramatičnog ponavljanja poluistina istrgnutih iz konteksta (a sve garnirano slikama – koje neodoljivo podsećaju na poternice – ličnosti koje su, o užasa, „odbile da govore za Insajder“), ovoga puta je direktno napadnut Južni tok i energetski sporazum između Srbije i Rusije, koji su sklopile vlade Vojislava Koštunice i Borisa Tadića.

boris-tadic-kostunica-putinSaznali smo da je, navodno, Srbija „od svih zemalja na trasi Južnog toka, najgore prošla u pregovorima o izgradnji ovog međunarodnog gasovoda“, jer je Srbija „jedina zemlja na trasi gasovoda koja je pristala na manjinski udeo (51:49) u zajedničkoj kompaniji za upravljanje ovim projektom“. Upozoreni smo da je strašno sumnjivo što je ta zajednička srpsko-ruska firma registrovana u Švajcarskoj („što ostavlja mogućnost za zloupotrebe“) i još jednom su nas podsetili da je prodajom NIS-a ruskom Gaspromu Srbija „gotovo u potpunosti žrtvovala svoj energetski suverenitet“. I to je sve. Sve ostalo su bili samo već pomenuti audio-vizuelni efekti i beskonačno ponavljanje tri gorenavedene teze.

Možda nas u drugim nastavcima očekuju neke novosti i iznenađenja. Ali za ovo što smo čuli u prvom nastavku zaista nisu bili neophodni „meseci istraživanja“ i kopanje po „desetinama poverljivih ugovora koje su prethodnih godina potpisivali predstavnici vlasti“, do kojih su, na tajanstveni način, došli ekipa Insajdera i Brankica Stanković, taj „superiorni model istraživačkog novinarstva u Srbiji“ (kako je stajalo u jednom od obrazloženja brojnih nagrada koje su „našoj Brankici“ ovih godina dodeljene).

I dok je publika, sastavljena od Brankičinih starih, drugosrbijanskih fanova, kao i novopridošlih, tek odskora europski progledalih naprednjačkih te-ve-tabisa, sa užasom slušala zastrašujući opis najnovijeg zla koje se sa istoka nadvilo nad Srbijom i njenim građanima (sa posebnima akcentom na „poreske obveznike koji će to sve morati da plate“) – oni sa nešto više sivih ćelija u glavi ipak nisu mogli da ne postave sledeća pitanja:

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

1. Kako je odabrana baš ova tema i zašto baš sada, neposredno pred početak gradnje Južnog toka u Srbiji? Zašto, na primer, družina iz Insajdera nije svoju „profesionalnu hrabrost“, „objektivnost“ i „nepristrasnost“ demonstrirala istražujući zašto Srbi plaćaju najskuplju hranu u regionu, zašto grade najskuplji most u ovom delu Evrope, ili zašto će jedino ovde stranci imati pravo da kupuju poljoprivredno zemljište godinama pre nego što se i primaknemo EU? Nego ih, eto, strašno boli saznanje da naša zarada od gasovoda možda neće biti baš optimalna – mada, čak ni u Insajderu, niko ne spori da će zarade biti?

2. Kako su to Insajderovi hrabri istraživači, svih ovih godina, uspeli da „promaše“ više nego interesantnu temu prodaje Sartida Ju-Es-Stilu, uz više nego uočljive indicije da je u tom poslu plaćena koruptivna renta od najmanje 5 miliona dolara, a država Srbija oštećena za najmanje 500 miliona evra?

3. Zašto se sporazum sa Rusima poredi sa drugim sporazumima koje su Rusi sklapali u regionu (a i to bez dokaza, imamo samo tvrdnju spikera), a ne sa drugim sporazumima koje su srpski političari sklapali i sklapaju, recimo, sa Amerikancima (već pomenuti „Sartid“), Italijanima („Fijat“) ili Arapima iz Emirata („Er Srbija“)? Koliko su ovi ugovori „transparentni“, koliko je javnost upoznata sa njima i koliko je novca, dugova i obaveza po ovim ugovorima palo na pleća „srpskih poreskih obveznika“? (Ovim, naravno, ne mislim da treba amnestirati bilo koga ako je činio nešto neispravno, već samo skrećem pažnju na Insajderove čudne kriterijume i simptomatične dvostruke standarde pri odabiru tema.)

4. Kakva je to naprasno probuđena „briga za očuvanje energetskog suvereniteta“ kod autora Insajdera i na televiziji B92, odnosno  baš kod onih koji godinama pokazuju da im do suverenosti, kako ekonomske, tako i one političke (Kosovo da i ne pominjemo), nije previše stalo i za koje je to, uostalom, davno prevaziđena ideja koja – zajedno sa konceptom nacionalne države – ostaje u okvirima 19. veka?

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

5. Može li se zameriti Rusima što su tražili 51% vlasništva, ako se zna kako su se ovdašnji političari ponašali u ulozi većinskih vlasnika javnih i mešovitih preduzeća, a naročito koliko  „kooperativnosti“ ispoljavaju prema svim zahtevima „naših prijatelja“ iz Vašingtona i Brisela – uključujući i „obaveznu privatizaciju“, na mig MMF-a i EU, svega što donosi bilo kakav profit? Zašto bi Rusi rizikovali da kontrolu nad važnom karikom Južnog toka sutra preuzme neka američka ili britanska kompanija, ili evro-birokrate iz Evropske komisije?

6. Nije li, s obzirom na tu opštepoznatu servilnost srpske političke klase prema zapadnim centrima moći, bilo sasvim umesno izmeštanje kompanije zadužene za gradnju Južnog toka izvan neposrednog dometa briselske birokratije (Švajcarska nije članica EU) i prevrtljivih beogradskih političkih „čimbenika“, koji bi u nekom trenutku mogli, recimo, zaključiti kako je projekat Južnog toka, u celini ili nekom delu, „u koliziji sa principima zajedničke energetske politike EU“, ta da bi mogao predstavljati smetnju na našem „evropskom putu“?;

ruta_juznog_toka7. I, konačno, odakle tolika predusretljivost Zorane Mihajlović, ministarke energetike, prema Insajderovom „istraživačkom novinarstvu“ i to baš u vezi sa ovom temom? Nije li, možda, upravo ona bila glavni izvor tih „desetina poverljivih dokumenata koje su sklapale ranije vlade“, a koje je Brankica, „herojski i naporno istražujući“, nenadano otkrila? I nije li time ojačana sumnja da je Mihajlovićeva (inače stari kadar G17 i stari protivnik energetskog sporazuma sa Rusijom) „projektovana“ za mesto ministra energetike baš zato da bi minirala Južni tok i izbacila Ruse iz NIS-a – i ruske interese iz Srbije?

***

Neko će možda reći – pa ako im Južni tok već toliko smeta, zašto ga ne pokušaju prekinuti u nekoj od članica EU kroz koje prolazi? Ali, iako na prvi pogled zvuči logično, to je, zapravo, veoma naivno pitanje. Nije, naime, zgodno previše se zamerati Rusima i Putinu. Zemlje EU, počev od najmoćnije – Nemačke, pa do onih manjih, kroz koje Južni tok treba da prođe, imaju svoje ekonomske interese na istoku i bez preke potrebe nisu rade da se otvoreno konfrontiraju sa Rusijom. Nije li onda najbolje, i, sa njihove tačke gledišta, takoreći „idealno“, da se Južni tok ruši baš u Srbiji – koja je tradicionalni saveznik Rusije i koja nije članica EU? (Mada, za nevolju, možda i Bugarska može da posluži kao rezervna varijanta.) Prekookeanski zadatak bi bio obavljen, Merkeline ruke ostale čiste, odnosi sa Moskvom očuvani – a slovenska i pravoslavna braća neka se posle međusobno kusuraju sa Rusima i rasprave kako je i čijom krivicom čitava stvar propala. Slugama oduvek zapadnu prljavi poslovi.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

U svakom slučaju, čak i ako pokušaj miniranja Južnog toka na kraju ne uspe, autorima Insajdera i njihovim rukovodiocima se zaista neće moći zameriti da nisu „sve pokušali“. I da nisu zaslužili sve one nagrade za “slobodno“, „nezavisno“ i „istraživačko“ novinarstvo koje, što direktno, što indirektno, dodeljuje i sponzoriše američka ambasada u Beogradu.

Đorđe Vukadinović

izvor: NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime