- Na „crnoj listi“ funkcionera i institucija koji najlošije sarađuju sa medijima su gradonačelnik Niša, načelnik Gradske uprave, Više javno tužilaštvo, Elektrodistribucija, Poreska uprava, Vlada Srbije, pojedina ministarstva, pokazuje mini anketa Medijske kutije sprovedena među novinarima u Nišu povodom Svetskog dana slobode medija, 3. maja
- Prema iskustvu anketiranih novinara, na „beloj listi“ su između ostalih pojedina gradska javna preduzeća, neki PR-ovi, Osnovno javno tužilaštvo ili predstavnici opozicije
- Neki od anketiranih novinara su ukazali da je sloboda medija u Srbiji danas ugrožena, a da su mediji i novinari, pre svega oni koji nisu pod kontrolom vlasti, izloženi najrazličitijim pritiscima, od ekonomskih uslovljavanja do fizičkog nasilja
- Oni su upozorili da veliku odgovornost za lošu medijsku situaciju snose i sami mediji i novinari, koji „pristaju“ na kontrolu vlasti, bavljenje propagandom i kršenje profesionalnog kodeksa
Na „crnoj listi“ funkcionera i institucija koji najlošije sarađuju sa medijima su gradonačelnik Niša, načelnik Gradske uprave, Elektrodistribucija, Poreska uprava, Više javno tužilaštvo, Vlada Srbije, pojedina ministarstva…, pokazuje mini anketa Medijske kutije sprovedena među novinarima u Nišu povodom Svetskog dana slobode medija, 3. maja.
Prema iskustvu anketiranih novinara, na „beloj listi“ su pojedina gradska javna preduzeća, neki PR-ovi, Osnovno javno tužilaštvo ili predstavnici opozicije. Neki od njih smatraju da „belu listu“ ne bi trebalo ni praviti jer bi moralo da se podrazumeva da su institucije i funkcioneri otvoreni za medije i da uredno „polažu račune“ građanima.
Neki od anketiranih novinara su ukazali da je sloboda medija u Srbiji danas ugrožena, a da su mediji i novinari, pre svega oni koji nisu pod kontrolom vlasti, izloženi najrazličitijim pritiscima, od ekonomskih uslovljavanja do fizičkog nasilja. Ipak, oni su upozorili da veliku odgovornost za lošu medijsku situaciju snose i sami mediji i novinari, koji „pristaju“ na kontrolu vlasti, bavljenje propagandom i kršenje profesionalnog kodeksa.
Zorica Miladinović, dopisnica dnevnog lista Danas iz Niša: Neki funkcioneri na „našim“ medijima gostuju „letnji dan do podne“, a kritičke medije diskriminišu
Prema mom ličnom iskustvu, najzatvorenijia za medije je Vlada Srbije, iz koje skoro nikada nisam dobila odgovore ili dokumentaciju. Takođe, gradonačelnik Niša Darko Bulatović najčešće nije dostupan za izjave i komentare, već to umesto njega rade PR-ovi. Poverenik SNS-a za Niš Zvezdan Milovanović poslednjih meseci nije dostupan za odgovore na naša pitanja, što je posebno loša poruka, između ostalog, i zbog toga što je reč o čoveku koji je vlasnik jednog medija.
Kvalitet komunikacije sa funkcionerima i institucijama (pre)često zavisi od delikatnosti teme koju obrađujemo. Tako je, recimo, predsednik Skupštine grada Niša Rade Rajković, koji je inače prilično dostupan za saradnju, u vreme političkih i građanskih previranja povodom državnog preuzimanja niškog aerodroma- „nestao“. I načelnik Gradske uprave Ljubiša Janić ili zamenik gradonačelnika Miloš Banđur su otvoreni za saradnju u zavisnosti od teme, pa i lične zainteresovanosti za nju.
Republičke institucije fukcionišu isključivo preko PR-ova, među kojima ima i onih sa manjkom znanja i iskustva, a brzina odgovora zavisi i od naše upornosti i spremnosti da „budemo dosadni“, što je ne samo besmisleno, već i zamorno.
Na zahteve za slobodan pristup informacijama od javnog neke intitucije dostavljaju sve što tražimo, a neke šalju šture i nepotpune informacije i dokumentaciju. Vuše puta se dešavalo da policija, tužilaštva i sudovi takav deficit u komunikaciji pravdaju „interesima istrage“, „zaštitom podataka o ličnosti“ ili okolnošću da ne vode određenu vrstu evidencije. I Kliničkom centru Niš je, recimo, zaštita podataka o ličnosti poslužila kao osnov da nam uskrati informacija o razlozima i okolnostima prebacivanja v.d. direktora „Koridora Srbije“ Zorana Babića u zdravstvene ustanove u Beogradu, iako je on bio hospitalizovan u niškom KC, koji „ima sve uslove“ za medicinsko zbrinjavanje povrede koju je zadobio u teškoj saobraćajnoj nesreći kod Doljevca.
Na „beloj listi“ je većina direktora gradskih javnih preduzeća i ustanova, kao i predstavnici opozicije i nevladinog sektora. Slično je i sa nekim ministarstvima, među kojima je, recimo, i Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koje odgovara i svako pitanje i dostavlja svu dokumentaciju, te tako i onu koja mu „ne ide u prilog“. Ipak, ovakvu listu možda ne bi trebalo ni praviti, jer bi profesionalan odnos institucija prema medijima morao da se podrazumeva.
Utisak je da nosioci javih funkcija nisu u potrebnoj meri svesni značaja slobode informisanja i uloge medija, kao i da (pre)često ne znaju šta je javni interes u oblasti javnog informisanja, te tako i njihove obaveze tim povodom. Neki od njih ne razumeju ili se prave da ne razumeju da mediji zahtevaju informacije u ime građana i javnosti, čija su produžena ruka. Neki, čak, dozvoljavaju sebi da medije podele na „naše“ i „tuđe“, te tako na „našim“ gostuju „letnji dan do podne“, a „tuđe“ diskriminišu. Pojedini su spremni, kako se sumnja, da nalože da se novinarima „tuđih“ medija zapali kuća ili preti smrću.
Najveći problem su, ipak, i dalje sami mediji i novinari. Nije malo vlasnika medija koji nisu gadljivi na nečasne trgovine sa vlastima, zarad opstanka i profita, kao i novinara koji se zarad sitnog ćara bave bezočnom propagandom. Mnogi medijski radnici pristaju na prekarijat i različite vrste pritiska. Previše je lažnih vesti, senzacionalizma i kršenja novinarskog kodeksa.
Naše je da u sređivanju medijske oblasti u ovoj čudnoj zemlji počnemo od sebe. Vlast i vlasnici medija se menjaju, profesija ostaje. Sloboda se ne dobija, već se osvaja. Ko nije spreman na tu vrstu borbe, zalutao je u nvinarsku profesiju. Zvuči grubo, ali je tačno.
Daliborka Alihodžić, dopisnica dnevnog lista Večernje novosti iz Niša: U mojim novinama ne postoji cenzura, ali ima autocenzure u okviru zadate uređivačke politike
Ne bih mogla eksplicitno da navedem funkcionere i institucije sa kojima imam najbolju ili najgoru saradnju jer to zavisi od teme koju radim. Kad je tema škakljiva, oni su zatvoreni do mere da potpuno ignorišu moje pozive ili čak pokušavaju da me ubede da ta tema nije od nekog značaja.
Nedavno sam radila temu o pogonu „Krke“ u Svrljigu, čija sukcesija nije završena, i koji već godinama propada, a RFZO plaća tri čuvara da sačuvaju imovinu, i lokalna samouprava ima interes da ga pokrene, jer je pogon nekada bio značajan izvoznik. Postavila sam pitanja Ministarstvu zdravlja i očekivala da mi odgovori stignu za 20 dana, ali su stigli isto popodne. Izgleda da je postojao neki razlog da se tema smatra značajnom.
Prilično me nervira kada odgovor na pitanja o onome što se dogodilo u Nišu, pa makar to bila i komunalna tema, moram da tražim od PR-ova institucija u Beogradu. Mislim tu na policiju, tužilaštva, inspekcije… Ma koliko se verbalno zalagali za decentralizaciju, ona ovde nije ni počela.
Podjednako me nervira kada odgovor predstavnika institucija na moja pitanja bude- imate to na sajtu. Svako može da uđe na sajt. Ja sam novinar i sajt mi nije dovoljan, imam razna potpitanja, potrebna su mi razjašnjenja.
U kabinetu gradonačelnika Niša uglavnom nemam problema, barem se javljaju na telefon, te me upute na nekog ko je resorno zadužen za odgovore na pitanja. Ne insistiram da odgovor dobijem od gradonačelnika, važno mi je da ga dobijem od onog ko je nadležan.
U mojim novinama ne postoji cenzura i nikada mi neko nije rekao da nešto ne mogu da radim. Ali, postoji autocenzura, odnosno poštovanje uređivačke politike novina u kojima radim. Niko ne može da te spreči da tragaš za istinom, a do svakog od nas je da li će sa tim kalkulisati ili ne. Uverena sam da ne može svako da bude novinar, kao što svako ne može biti ni doktor, glumac ili operski pevač. To je početak i kraj svega.
Verujem, takođe, da odgovor na pitanje koliko su mediji profesionalni i objektivni treba da daju građani. Oni to stalno i rade preko društvenih mreža, pa i komentara ispod naših tekstova u on-lajn izdanjima. Važno je čitati te komentare i ja to uredno radim, ne zato što svakom komentaru poklanjam poverenje, već zato što ima onih koji mi otkrivaju još nešto i upućuju na novi trag.
Aleksandar Stankov, urednik internet portala Južne vesti: Većina funkcionera se ne javlja, a neki njihovi PR-ovi nas ubeđuju kako „o tome ne treba da pišemo“
Većina funkcionera i političara izbegava da se javi ili da odgovori na naša pitanja. Javljaju se pojedini PR-ovi. Nekima svaka čast, ali neki su neprofesionalni i potpuno na političkom zadatku. Ne žele da pruže informaciju već je kriju ili odugovlače. Spinuju, ubeđuju kako „o tome ne treba da se piše“ i glume urednike.
Činjenica je, takođe, da nijedna institucija, ustanova ili preduzeće ne odgovara „iz prve“ na zahteve za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Neki ne odgovare nikada i pored svih upozorenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Najviše problema imamo sa Gradskom upravom jer je, kako nam kažu, za davanje informacija zadužen jedino načelnik Ljubiša Janić. A on se već mesecima ne javlja na telefon, niti odgovara na pozive i poruke.
Izlišno je govoriti o slobodi medija u Srbiji kada i ovih dana imamo koleginicu, vlasnicu medija u Novom Sadu, koja štrajkuje glađu. U godini za nama podmetnut je požar u kući jednog novinara. Medijskim neslobodama doprineo je i upad na RTS, ali i sve evidentnija neprofesionalnost u radu tog medija. Suštinski smo ostali bez televizije sa nacionalnom frekvencijom koja bi imala kritički odnos prema vlasti. Sve se svelo na manje ili više izraženu propagandu, a tu slobode nema.
Finansijska kontrola i pritisci na na medije su sve jači, pre svega putem konkursa za finansiranje medijskih sadržaja, na kojima najviše novca među sobom deli grupica lokalnih medija iz tog „propagandnog arsenala“.
Državne institucije se koriste u razračunavanju sa „nepodobnima“, a oni koji rade svoj posao profesionalno bivaju etiketirani i targetirani. Kampanje se vode na društvenim mrežama, u medijima bliskim vlasti, ali i izjavama političara i funkcionera.
Stoga i ne čudi poslednji izveštaj Reportera bez granica u kojem je Srbija u slobodi medija pala za 14 mesta u odnosu na prošlu godinu, a pad je konstantan od 2014. godine. Ili poslednji izveštaj o napretku Srbije ka EU, u kojem je stanje u medijima ocenjeno najnižom ocenom – „bez napretka“.
Branislav Janaćković, dopisnik dnevnog lista Blic: Na odgovor Ministarstva zaštite životne sredine čekamo od oktobra prošle godine
Od državnih institucija, najzatvorenija za saradnju sa medijima su pojedina ministarstva koja odgovaraju samo na pitanja na koja žele da odgovore, dok je od nekih ministara nemoguće uzeti izjavu ako niste u Beogradu.
Recimo, Ministarstvu zaštite životne sredine sam poslao pitanja u oktobru prošle godine, a odgovore još uvek nisam dobio. Nedavno, 15. aprila, poslao sam istom ministarstvu pitanja koja se tiču druge teme, a 23. aprila ponovio imejl sa tim ali i sa dodatnim pitanima, s obzirom da su se za osam dana promenile okolnosti slučaja o kojem pišem. Pozvao sam i pres službu ministarstva i dobio birokratski odgovor da je sve “u postupku”. Naravno, ni te odgovore nisam dobio, a pitanje da li ću ih i dobiti.
Mislim da sa ovakvom dinamikom dobijanja odgovora ne bi mogli da budu zadovoljni ni novinari u mesečnicima ili godišnjacima, a ne neko ko piše za dnevna štampana i onlajn izdanja.
I Institut za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” , po svemu sudeći, sledi logiku da odgovara samo na ona pitanja na koja želi. Iako sam, moram reći, u pojedinim situacijama od njih dobijao odgovore ne vreme, nešto se promenilo u odnosu prema medijima, pa još uvek čekam odgovore na pitanja koje sam poslao još 13. februara i 13. marta, a tiču se dve različite, u to vreme, aktuelne teme.
Sa druge strane, slobodno mogu reći, Osnovno javno tužilaštvo u Nišu je najotvorenije za saradnju sa medijima. Na zahteve za dostavljanje informacija odgovaraju brzo i ažurno. Nedavno su se sami oglasili saopštenjem po podizanju optužnice za slučaj za koji je bila zainteresovana šira javnost. Mogu da uputim pohvale i Osnovnom javnom tužilaštvu u Prokuplju u kojem sam do sada bez problema mogao da dobijem informacije iz delokruga njihovih nadležnosti.
Sa niškom policijom takođe imam odličnu saradnju jer, u skladu sa svojim ovlašćenjima, ažurno odgovaraju na zahteve za dostavljanje informacija, a u tome prednjači Biro za informisanje MUP-a Srbije. Na “beloj” listi su i Policijske uprave u Prokuplju i Pirotu, kojima sam se obraćao za informacije i dobio odgovore.
Sa Višim sudom u Nišu, saradnju bih opisao kao korektnu, ali, naravno, ima prostora za poboljšanja. Prijatno iznenađenje je Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg tužilaštva u Nišu i rukovodilac tog odeljenja Ivan Simonović, od kojeg sam, čak, uspeo da dobijem i značajnu zvaničnu izjavu vezanu za jedan pretkrivični postupak, u granicama njegovog ovlašćenja. Kažem, iznenađenje, s obzirom da su informacije koje se mogu dobiti iz Višeg javnog tužilaštva u Nišu po pravilu šture i često stižu sa zakašnjenjem.
Na pozitivnoj listi instutucija koje su otvorene za saradnju nalazi se i Klinički centar u Nišu, gde uvek mogu dobiti potrebnu informaciju. Izuzetak je bio slučaj informisanja javnosti u vreme epidemije gripa, budući da iz KC Niš nisu saopštavani nikakvi podaci, već je na nivou Srbije doneta odluka da saopštenja daje Institut “Batut”, jednom sedmično.
Biljana Ljubisavljević, dopisnica novinske agencije Beta: Nekada su odgovore davali direktori, pomoćnici, zamenici, šefovi, a sada ne znate da li će vam odgovoriti na imejl
Apsolutno najzatvorenija firma, ustanova ili institucija u Nišu za medije je, po mom mišljenju, niška Elektrodistribucija. Nekada su u toj firmi izjave mogle da se dobiju od direktora, njegovih zamenika, pomoćnika, šefova pojedinih odeljenja ili odseka, mogli ste da obzebedite sagovornika u roku od par sati, prilično često bilo je i konferencija za medije. Poslednjih par godina komunikacija te kuće sa novinarima svela se isključivo na postavljanje pitanja putem imejla, uz potpunu neizvesnost da li će odogovor stići.
Slična situacija je i u Poreskoj upravi u Nišu. Srećom, republička Poreska uprava ima portparola koji brzo odgovara na pitanja, tako da to umnogome olakšava komunikaciju sa tom ustanovom.
Saradnja sa Gradskim većem ili gradskim javnim preduzećima i ustanovama je uglavnom prihvatljiva i mislim da je više onih koji su spremni da daju izjave od onih koji to ne žele. Svakako je mnogo jednostavnija komunikacija sa ustanovama na lokalu jer nije potrebno dobijanje saglasnosti za izjave, kao što je to slučaj sa ustanovama koje su u republičkoj nadležnosti.
Vesna Torović, odgovorna urednica Medijske kutije: Lošem odnosu prema medijima doprinosi i predsednik Srbije koji se raspravlja sa novinarima koji mu postavljaju kritička pitanja
Nosioci javnih funkcija u Nišu nikako ne mogu da shvate da je njihova obaveza da odgovaraju na novinarska pitanja. Neretko se dešava da se ne javljaju na mobilni telefon, pa tek kad im se pošalje SMS sa pitanjima, u zavisnosti od toga kakvi se odgovori traže, oni odlučuju da li će se javiti ili ne.
Takav je često slučaj sa gradonačelnikom Niša Darkom Bulatovićem, načelnikom Gradske uprave Ljubišom Janjićem i pojedinim načelnicima uprava. Direktor Kliničkog centra Zoran Radovanović je, takođe, često nedostupan za odgovore. Posebno je loše što povremeno zabranjuje direktorima klinika da odgovaraju na pitanja novinara, kao što je bio slučaj tokom ove zime, kada je bila proglašena epidemija gripa.
Prema mom iskustvu, najbolja saradnja je sa političarima iz opozicije, koji su uvek raspoloženi da odgovaraju na pitanja. Takođe, za odgovore su uvek spremni poverenik SNS u Nišu Zvezdan Milovanović i predsednik Skupštine Niša Rade Rajković.
Činjenica je da je Srbija uvek bila zemlja u kojoj novinarstvo ne uživa podrđku vlasti, niti je bezbedna profesija. Ali, „pod vlašću“ predsednika Aleksandra Vučića situacija je dodatno pogoršana. Malobrojni mediji koji nisu po volji vlasti jer se bave kritičkim i istraživačkim novinarstvom na meti su zvaničnika koji ih označavaju kao “ izdajničke”. Predsednik Srbije tome doprinosi svojim postupcima, među kojima su, svakako, i njegove rasprave sa kolegama koje mu postavljaju pitanja koja mu nisu po volji.
Na Svetski dan slobode medija Maja Pavlović, vlasnica Kanala 9, štajkuje glađu ne bi li se izborila za medijska prava, ali za sada nema nikakve reakcije nadležnih državnih organa. Novinarima se često preti smrću, a najbolji primer je napad na novinara Milana Jovanovića, kome je zapaljena kuća.
I o kakvoj slobodi medija se, uopšte, može govoriti kad je Srbija na Svetskom indeksu medijskih sloboda za 2019. godinu pala za 14 mesta, i prema izveštaju Reportera bez granica, nalazi se na 90 od 180 mesta?
Izvor: medijskakutija.rs
