Novinari za odstrel

Danas je „Frankfurter algemajne cajtung“ , komentarišući predsedničke izbore, uz niz pohvala Vučiću, koji poslušno izvršava sve naloge Angele Merkel, ponovo ukazao na činjenicu da srpsko pravosuđe važi i dalje kao korumpirano i politički zavisno.

Sudije su u Srbiji navodno potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. To je odlično opravdanje za sve nezakonite i nemoralne presude koje se donose u našem pravosuđu, a iza kojih se kriju naloži i pritisci ljudi iz senke. Nalogodavci pokazuju ruke, ništa oni tu nisu umešali prste, ne mogu oni da utiču na sudije – to nije dozvoljeno. Nepodobni, koji se suprotstavljaju, ili su jednostavno meta ucene i iznuđivanja, se osuđuju bez bilo kakvih dokaza, ili se po potrebi dokazi podmeću. A na sudije niko ne sme da utiče, čak i kada je svima jasno da se donose potpuno nezakonite odluke – kada puštaju bez opravdanja najgore kriminalce, a zatvaraju ljude koji na bilo koji način ne odgovaraju vlasti ili neće da plate reket. Za ministra pravosuđa je zato i postavljena Nela Kuburović, koja nije donela ni jednu presudu u svojoj karijeri, ali je potpisala bezbroj tipskih odgovora nesrećničima koji su pokušavali da se žale na nepravdu – sudije su nezavisne i Ministarstvo pravde nije nadležno, a ako niste zadovoljni radom sudije tužite ga redovnom sudu. To je bio njen posao u Ministarstvu. Udariti faksimil na tipski odgovor. Idelani ministar pravde, koji sa pravdom nema ništa.

U zadnje vreme su česte žrtve postali novinari. Nasuprot sporovima u kojima se upopašćavaju obični građani i koji traju decenijama, protiv novinara se donose brzopotezne presude. I to protiv onih, stvarno retkih, koji još imaju hrabrosti da se suprotstave. 7. aprila je zakazano, ko zna koje po redu, suđenje Milovanu Brkiću, uredniku Tabloida. Optužili su ga policajci iz stanice Voždovac (Pejić i Janoska) za uvredu časti i tražili milion dinara odštete. Sramotna i nemoralna tužba.

Gospodin Brkić, pored portala Koreni iz dijaspore, je jedini novinar u Srbiji koji se usudio da piše o nepravdama i progonima kojima su izloženi nevini ljudi od strane našeg “pravo“suđa. On javno navodi imena sudija koji presuđuju protivzakonito i detalje slučajeva. Bar da se iznese na svetlost dana to što se radi. Bar da su svesni da to neko zna i posmatra. Moralna strana sudije ne zanima – nije njih stid, ali možda će nekada doći vreme kada će se sve to procesuirati i kada će odgovarati za takva nedela. Možda će ih neko jednog dana prozvati za bezakonje koje su sprovodili.

U ovom slučaju je gospodin Brkić pomogao meni – Žarku Grujiću, da iznesem na svetlo dana svoj problem. Sudija Višeg suda Zoran Šešić me je pretukao na ulici, o čemu postoje brojni dokazi, lekarski nalazi, video snimak, između ostalog i zapisnik policajaca koji su vršili uviđaj na licu mesta. Ali onda su počele intervencije. Zamenik tužioca Ljiljana Devrnja je izjavila da je imala preko stotinu poziva nadređenih sa pritiscima da me optuži. Tužilac je dao nalog policajcima Pejiću i Janoškoj, u stanici policije Voždovac, da me uhapse i da izmene zapisnik policajaca sa lica mesta. Od kolega policajaca koji su vršili uviđaj – iz stanice Voždovac – smo čuli da je na njih vršen neviđen pritisak da izmene zapisnik. Oni su časni ljudi i to su odbili. Onda su Pejović i Janoska napravili svoju verziju zapisnika. Saslušavali su me bez prisustva advokata i u zapisniku nema moje izjave. Navode netačne podatke o mestu hapšenja, određuju mi pritvor po nalogu tužioca, iako sutradan u svom posedu imaju video zapis. Poslali su patrolu milicije da me uhapsi na radnom mestu. Iako bolestan i invalid, proveo sam dva meseca u pritvoru bez i jednog dokaza protiv mene. Postupajući sudija se smilovao, i pored pritisaka koje su vršili na njega, da me pusti samo na osnovu lošeg zdravstvenog stanja, jer se uplašio da će me nositi na duši. Više od godinu dana se meni sudi bez i jednog dokaza protiv mene, malteretraju me, tužilac podiže nemoralnu optužnicu samo na osnovu izjave vajnog sudije, sve moje dokaze ne uzima u obzir, krije video snimak – sud ne može da ga pogleda više od godinu dana. Jedina svetla tačka na suđenja je jedan od policajaca, koji su bili na licu mesta, koji je došao da svedoči i potvrdio svoju izjavu. Čovek je bio vidno nerovozan, znojio se, ali je reko svoju istinu. Odustali smo da tražimo svedočenje drugog policajca, jer ima malu decu. Zašto pošteni i ispravni ljudi moraju da se tresu zbog iznošenja istine? Kako njihove starešine imaju obraza, da pošto su falsifikovale izveštaj po nalogu, još pokreću tužbu protiv gospodina Brkića što je izneo činjenice? Gde mi to živimo i kakvi su to ljudi?

Ceo sistem je učestvovao u mom sistematskom uništavanju. Od policije, preko Tužilaštva, sudija, veštaka koji veštače po nalogu, samo da bi jedan očigledno psihički labilan i bahati sudija mogao da iživi svoje nagone. Čak je i priznao da me je prvi udario, ali pošto sam ga ja navodno vređao i krenuo ka njemu preteći. Na video snimku se jasno vidi da sam prošao kraj njega mirno, a da je sudija, koji je kuckao poruke na telefonu, odjednom odlučio da mi pokaže šta može, i krenuo za mnom. Međutim, sud nema “tehničkih mogućnosti da pogleda snimak”. Postavili smo snimak na Youtube, ali ne vredi. Veštak ne dolazi na jedno suđenje, sudija je na sledećem bolestan… Izgubio sam posao jer sam hapšen na radnom mestu, više od godinu dana sam pod krivičnim gonjenjem i zabranom prilaska sudiji i ne mogu da dobijem drugi posao.

Moj advokat je podneo krivičnu prijavu protiv sudije, koja je odbijena od strane tužioca. Tek posle intervencije kod Ministarstava pravde dobio sam odgovor, uz bezobrazno obrazloženje, da se radi o lakoj telesnoj povredi, i da se sudija konsultovao sa veštakom, koji je konstatovao lake telesne povrede bez potrebe da me pregleda i pritom je prećutao da su one posledica nasilničkog ponašanja napadača. Prslina na nozi nastala od divljačkog šutiranja nije odmah adekvatno snimljena – sud nije dozvolio pregled ortopeda, pa nije sugurno sada da li je to posledica ranije povrede? Što je meni još otečena noga i posle više od godinu dana, koja je bila potpuno crna od podliva i nisam mogao da se na nju oslanjam mesec dana, to po nalazu suda spada u lake telesne povrede i ne može da se goni po službenoj dužnosti. Treba podneti privatnu tužbu, koja je vrlo skupa, i namerno se proces onda razvlači da što duže traje, da bi onemogućili nesrećnike, koji su najčešće bez primanja, da istraju.To što sud ne vidi nikakvu potrebu da goni sudiju, koji po svojoj funkciji ne sme tako da se ponaša, to je posebna priča.

Bahati sudija još uvek sudi u Višem sudu. Ne smeta što prebija ljude po ulici. Obraćali smo se i Udruženju sudija i Visokom savetu sudstva koji je navodno pokrenuo neki postupak pre više meseci, Agenciji za borbu protiv korupcije, Zaštitniku građana, OECD -u, Pištaljci, Kriku…Jedino je na našu stranu stao YUCOM i njihov advokat Kristina Todorović, kojima mogu da zahvalim što nisam završio život u zatvoru. Sudija je mislio da će me zgaziti bez posledica, kao što me je u prethodnom slučaju, posle deset godina suđenja, sud proglasio krivim što me je skoro ubio bahati vozač koji je proleteo iz nedozvoljene trake za skretanje. Ali je dečko sin uticajnih ljudi i ja sam prebijen što sam osporavao presudu.

Sudija nije očekivao da ću imati sredstava da se branim, niti da će iko hteti da stane u moju odbranu. Ali tu se prevario. Njegovo ime i ono šta je uradio je zabeleženo u javnosti. Hvala gospodinu Brkiću, i nadajmo se da će doći vreme kada će takvi ljudi, za takva zlodela da odgovaraju. Takođe se nadam, da će sudija, koji će suditi gospodinu Brkiću, biti iz redova onih retkih koji poštuju zakon i pravdu i ne rade po nalogu moćnika.

Žarko Grujić