autor:Ivan Radovanović
Među tim, precenjenima, postoji jedan poseban soj, koji se precenjenošću diči, koji veruje da ima na sve pravo, spreman da sudi i „strelja“, ocenjuje i pljuje, a krije se iza titule „novinar“
Postoji ta grozna, a istinita priča o onom najgorem u nama, često vezanom za potrebu da se preživi, za osećaj ugroženosti, strah od sutrašnjice, ali, takođe i o onom što iz svega toga nastaje, a svodi se na sebičnost, odsustvo svake empatije i pohlepu. Na hulje.
Ukratko – hiljade ljudi je, tokom Drugog svetskog rata, ubijeno, što u samom logoru na Banjici, što u Jajincima. Ubijeni su spaljivani, a njihovi ostaci su bacani na obalu Save, preko puta Ade Ciganlije.
Ljudi sa Čukarice, i iz ostalih delova Beograda, čuli za to, pa krenuli da dolaze na to stratište, prevrću ostatke, kopaju po njima, sve tražeći zlato, što u zubima, što ono koje su nesrećnici do samog kraja ko zna gde skrivali. Prava „zlatna groznica“ je nastala, i čitave gomile su se motale tim ogoljenim grobljem, svađajući se oko preimućstva i podele odvratnog, a unosnog plena. Neko, jer je imao gladnu čeljad kod kuće, neko, jer je hteo da zaradi. Kojih je više bilo, ne znam. Sumnjam na ove druge, ali, hajde, nije ovo mesto za tu vrstu suđenja.
Važnije je nešto drugo. RTS Oko portal je objavio tekst o tome, tu nedavno, i setim ga se svaki put kada naletim na neku svinjariju koju su počinili ti najprecenjiji stanovnici ove planete – ljudi.
A među tim, precenjenima, postoji jedan poseban soj, koji se precenjenošću diči, koji veruje da ima na sve pravo, spreman da sudi i „strelja“, ocenjuje i pljuje, a krije se iza titule „novinar“.
I bez želje da vređam sve one koji se bave poslom koji sam napustio pre više od dvadeset godina, svakako tu, u većini, ima normalnog i pristojnog sveta, ali moram ipak da pitam: zašto onda, baš ti, pristojni i normalni, tako upadljivo ćute, kada njihova profesionalna braća urade nešto što liči na kompletan banjički tretman.
Prijave komšiju, kolegu; učestvuju u „streljanju“, a onda i čeprkaju po ostacima.
Da sve bude gore, urade to zbog ideologije, politike, ili nekog ludačkog ubeđenja da su oni kontrolori svega i svačega, jedini merodavni da ocene ko je prav, ko kriv, ko sme, a ko ne sme da se bavi bilo čime, pa i novinarstvom.
A ako nekome nije jasno o čemu pričam, neka pogleda tekst „RT i Putinova fabrika laži na Balkanu“, koji je objavljen na više portala („nezavisnih“!?), u kojem je reč o apelu koji su članicama EU podneli Reporteri bez granica, tražeći od njih da pozovu Srbiju na odgovornost, jer u njoj nesmetano radi portal RT (nekada Raša tudej).
Ništa novo u ratna vremena, očekivano i uobičajeno, politike imaju svoje zakone kretanja, te me ne buni ni to što se jedna organizacija koja tvrdi da okuplja sve novinare „bez granica“, odlučila da se bavi politikom, u jasno propisanim ideološkim i navijačkim granicama.
Pri tom, niti pratim RT, niti me zanima bilo čija propaganda, pa ni ruska (ne sumnjam da je ima), ali, igrom slučaja poznajem nekoliko ljudi koji se u tom tekstu pominju.
Nekoliko ljudi koje, sasvim sigurno niko iz Reportera bez granica niti zna, niti čita, već ih je neko, potajno, krijući se, poput poslednje hulje, prijavio ovoj organizaciji, a preko nje i nekom drugom, bilo gde. Stavio ih je na listu. Za šta? Za neku vrstu odstrela, svakako.
Na listi su Ljiljana Smajlović, nekadašnja predsednica UNS-a, Muharem Bazdulj, Filip Rodić, Nikola Vrzić, Slobodan Antonić. Poslednju dvojicu ne poznajem, a za Ljilju, Muharema i Filipa mogu da kažem da su mi prijatelji.
Sa Ljiljom sam radio u „Vremenu“ i „Evropljaninu“, sa Filipom u „Borbi“, sa Muharemom drugujem po kafanama i književnim večerima, a i obojica smo pisali za RTS-ov portal Oko.
Svoj posao su radili pošteno, u vremena u kojima je to bilo mnogo teže nego danas.
Biti u „Vremenu“ i „Evropljaninu“ tokom devedesetih, kada je padala glava zbog reči; biti u „Borbi“ krajem prve decenije dvehiljaditih, kada je u nju upadala policija, i režim radio sve da je ugasi; doći iz Sarajeva u Beograd, posle svega što se dešavalo, sa idejom da Bošnjaci i Srbi mogu normalno da pričaju, razumeju jedni druge – izvinite, ali takve momente, kojima profesija može da se diči, nema baš mnogo onih koji se njome bave. Uostalom, zato mi i jesu prijatelji.
I onda čitam i ne verujem, baš njih je neko mirno denuncirao, prijavio kao one koji „šire rusku propagandu“, i sve to još pojasnio idiotskim floskulama, poput ove:
„RT je angažovao bosanskohercegovačkog pisca Muharema Bazdulja, koji glasno podržava srpske nacionalističke političare“;
ili ove:
„Urednici i kolumnisti RT Balkana funkcionišu više kao influenseri nego kao novinari, osiguravajući vidljivost i uticaj ove medijske kuće u srpskom medijskom prostoru. Nikola Vrzić, trenutni glavni urednik RT Balkana; Filip Rodić, urednik sajta RT Balkana; i Muharem Bazdulj, kolumnista RT Balkana, česti su gosti u popularnim tok-šou emisijama na srpskoj nacionalnoj televiziji. Predstavljeni kao novinari ili analitičari povezani sa RT Balkanom, dobijaju široku platformu za legitimisanje i širenje propagande Kremlja.“
Bazdulj širi propagandu Kremlja? Pa još podržava srpske nacionalističke političare? Znam čoveka godinama, nikada ništa slično od njega nisam čuo (niti pročitao), ali, s druge strane, sve da se i zalaže za sve to za šta ga optužuju, da li to može, bilo kome, da bude dovoljan razlog – da ga potkaže?
I njega i sve ostale, koji, pri tom, sve što rade, rade pod svojim imenom i prezimenom, javno, ne skrivajući se, na šta, po svim normama, imaju apsolutno pravo.
Ako mi se njihovo mišljenje, stav, ne sviđa, imam i ja pravo da iznesem svoje, da im odgovorim, polemišem, ali da ih denunciram, prijavljujem, potkazujem?
I da sve to prođe, kao da se nije desilo. NUNS je čak preneo tekst o Reporterima bez granica. UNS ni reč nije rekao.
A morao bi. I da se obrati Reporterima bez granica, i da im postavi granice kada o članovima UNS lupetaju, i da zatraži od njih ime i prezime (imena i prezimena), onog (onih), koji su delove o svojim kolegama pisali, cinkareći ih poput sitnih doušnika.
Pa daj da vidimo te, što se nazivaju novinarima. Daj da ih pitamo zašto su to radili, i to na najpodmukliji načina, beležeći čak i navode nekog ospkurnog makedonskog portala (!?), koji tvrdi da ljudi u RT imaju najbolje plate?
Pazi molim te. A koliko je plaćen taj što je svoje prijavio? Zašto ne kaže?
Naravno, ništa od toga nećemo saznati, pošto, u ovoj zemlji, u ovom novinarstvu, nikada neće da se dogodi da oni koji bi trebalo da brinu o novinarima, zaista to i urade.
Nikada neće raskrstiti sa huljama i potkazivačima, nikada sa raznim političkim opcijama, nikada neće prestati da budu doušnici i poslušnici.
Ali će, zato, po kostima onih kojima su došli glave, uvek rado da čeprkaju.
Slatka im je to sudbina, nadomešta činjenicu da, za razliku od ovih koje su prijavili, ne znaju da pišu.