U svetu je moderno da ljudi donose novogodišnje odluke. To je odgovor na pitanje: ,,Šta želiš da ti Deda Mraz donese ove godine?” koje postavljaš sebi. Samo to pitanje zvuči puno zrelije. Za odrasle to pitanje glasi: ,,Šta želiš da učiniš sa svojim životom ove godine?”
Lično, ne čekam Novu godinu da bih sebi postavio ovo pitanje. Ovo se pitam skoro svaki dan. I nisam siguran da li imam konačan odgovor.
Nova godina se nekad dočekivala zbog radovanja novim šansama, naporima, novim radostima i borbama koje pred nas iznosi život. Stekao sam utisak da ljudi u Srbiji sve manje dočekuju Novu godinu sa bilo kakvom nadom. Umorni, siromašni, nervozni, povređeni nepravdom i željni zdravih međuljudskih odnosa, paradoksalno: ljudi se povlače u sebe, otuđuju, ne očekuju puno od budućnosti i zavlače se u tamne kutke svoje ličnosti. Ili naprave doček koji je teška pijanka, da zaborave gde su, koje je vreme i ko su ljudi sa kojim dele sudbinu.
Meni je Nova godina samo stvar kalendara i ne vezujem je za nove šanse, nove odluke i nade. Ne kažem da je pogrešno ako to neko čini. Imam ja neke svoje jubileje, svoje opomene da vreme nikoga ne štedi i da treba odlučno koračati kroz život.
Neke životne odluke sam doneo posle svojih ličnih, malih katastrofa. Nekad je sopstvena tama i greh odličan okidač koji te natera da se uplašiš samog sebe i pobegneš od svoje senke, koja sputava, laže, odvodi u propast. Ne kažem da treba srljati u tamu, ali ako se u njoj nađemo, ako padnemo, bolje je pronaći snagu i ustati, nego ostajati na tlu i trunuti, kao što mnogi rade, plašeći se da donesu odluku o tome da se promene.
Mnoge životne odluke sam doneo na sahranama. Izgubi čovek voljenu osobu, bar na to neodređeno vreme, pa se zapita da li je negde pogrešio u tom jedinstvenom odnosu koji je imao sa pokojnikom. I zapita se koliko je blizu i njegov čas da se oprosti od ovog sveta, da kaže svemu ,,doviđenja – nema više!”. Ko nam daje garant da ćemo sutra dočekati živi? I čemu onda složen plan, san o karijeri, čemu odlagani susret, propušteno druženje, šansa da se ostvarimo? Sve može nestati preko noći i zato- ne treba odlagati.
Velika je greška misliti kako je ono što smo postigli dovoljno. Nikad nije dovoljno.
Pogrešno je i postavljati pred sebe suviše velike ciljeve. To je hvalospev sebi, gordost bez zdrave samosvesti i bez upitanosti o Božijoj volji.
Mislim da je najbolje svaki dan dati sve od sebe. Bez nekih suviše širokih planova, ni nedostižnih ciljeva. I uvek moleći Boga. Sebe ne smemo obeshrabrivati i sputavati, ali ne smemo ni juriti neke snove mimo stvarnosti i sopstvenih mogućnosti.
Čovek može puno više da postigne nego što on to smatra. Pa i oni gordi mogu puno više da postignu, samo moraju promeniti ciljeve, usmeriti ih ka najbližima, a ne ka sebi. Dobro je imati samopouzdanje, nije dobro imati samoljublje.
Dovoljno je da svaki dan damo sve od sebe da budemo bolji, malo po malo. Ako i pravimo planove, zbog mira najdražih, neka taj plan ne postane naš apsolut. Plan može propasti, ali ne moramo mi s njim. Život nam može nauditi, ali ne moramo mi nikoga povrediti. Ljudi nas mogu mrzeti, ali mi i tad možemo voleti. Ako tako postupamo, kako god teško bilo, kako god nam se činilo – bićemo pobednici.
Naš pravi (onaj najvažniji) uspeh se ne meri ni imanjem, ni karijerom, ni odobravanjem drugih. Najveći uspeh i najveći cilj je da, uprkos svima i svemu, daš sve od sebe da budeš čovek.
Srećna Nova godina onima koji slave, a neka nam je svima srećna nova šansa koju dobijamo svaki dan.
Marko Radaković
patriot.rs
